Vidosav Stevanovic, knjizevnik o "dnevnicima samoce", gradjanskom protestu, Milosevicu, Rugovi...

Ko su nacionalni ratnici koji su osmogodisnju devojcicu pekli na vatri? Ko su ljudi-psi koji sprovode etnicko ciscenje? Kakvi su ti monstrumi koji lice na svakog od nas, na mene i na tebe? Odakle su izasli, ako ne iz dubina nase podsvesti, iz posuvracenog kolektivnog pamcenja, iz straha i nemoci pojedinaca koji ne znaju ko su ni sta treba raditi. Dok oni postoje, dok nisu osudjeni ili bar prezreni, ovaj nas svet nema prava da se naziva civilizovanim i humanim

Branka Bogavac
specijalno za "Nasu Nedeljnu Borbu" iz Pariza

U totalnom raskoraku s rezimom Milosevica Vidosav Stevanovic napusta zemlju jos 1992. da ne bi bio saucesnik svega sto se tamo zbivalo. Poskitao se po svijetu sa porodicom. Najzad je dosao u Francusku, u Pariz. Tu mu se posrecilo i za dvije-tri godine Stevanovic je napisao i objavio tri romana "Trilogiju o snegu i psima" i tri drame: "Etnicko ciscenje", "Jovana od metroa" i "Narod ceka zemljotres". Izuzev poslednje drame sve je prevedeno i objavljeno na francuskom. Dva romana su dramatizovana i izvodjena u Francuskoj. Napisao je scenario sa Lordanom Zafranovicem po romanu "Ostrvo Balkan" koji ima i velike sanse da ubrzo postane film. Sada pise novi roman "Ista stvar" koji ce biti objavljen u Marcur de France gdje mu je vec objavljen roman "Testament". Stevanoviceve knjige kritika je ovdje izvanredno primila. Sada je on mnogo poznatiji pisac u Francuskoj i drugim zemljama gdje su mu knjige prevedene, nego u svojoj zemlji gdje nijesu ni objavljene.

Nas razgovor se odnosio na njegovo iskustvo na Radioteleviziji Kragujevac i o aktuelnoj situaciji u zemlji.

Izbori u Srbiji su iznenadjenje. Svi su Milutinovica smatrali gubitnikom, a on na prvom mjestu? Kako tumacite taj obrt?

- Ja mislim da Milosevic poseduje nesto sto se zove brodolomnicki instinkt, u trenutku kad ima najvise problema, on je vrlo sabran, skoncentrisan i vuce dobre politicke poteze. Da nisam njegov dozivotni protivnik, pomalo bih se divio jednostavnoj politickoj igri koju je primenio na gradjane drzave Srbije i na takozvane zapadne vlade. Jednostavno je ispricao jednu pricu o dobrom pastiru i rekao: vidite, ovaj Seselj, ovo strasilo, ovaj bauk, to vam je besni pas koji ce vas pojesti, ja, ja sam dobri pastir koji ce vas spasiti tog psa. Naravno, svi su naseli na tu igru, on se ponovo poigravao strahom i uspeo. Ja mislim da Seselj ne moze dobiti, ali mu je dobro obavio posao jos jednom. To je njegov omiljeni opozicionar i njegov sopstveni produkt. I politicka egzistencija Seselja zavisi iskljucivo od volje Milosevica, a ne od volje takozvanog naroda koji je zbunjen, konfuzan i uplasen. To je isto tako vrlo dobar izgovor za zapadne vlade, koje tajno pomazu Milosevicu, da bi ga sad javno mogle stititi, rekavsi: vidite, on je ipak nesto vise demokrata od Seselja sto nije tesko biti, ili: on je manje fasista od Seselja, sto nije takodje tesko, Seselj je skup svih gadosti ljudskog uma i tela na istom mestu. Dakle, on je besprekorno odigrao svoju politicku partiju. Pretpostavljam da rezim u Srbiji ulazi u fazu stabilizacije. Opozicija, koja nije ispunila svoju ulogu promene, cak ni u gradovima gde je dosla na lokalnu vlast, je bukvalno uklonjena sa scene. Slucaj Vuka Draskovica je vise nego tragican. On sad mora, da bi politicki preziveo, da obavlja posao jednog rezima, ciji je, u svoje vreme, bio autenticni protivnik. Danas, on je samo saveznik, prinudni ili dobrovoljni, ja to ne znam, nije ni bitno, nego su rezultati bitni. Dakle, uklonjena je opozicija, mesto predsednika Srbije je unapred ismejano i devalvirano smesnim kandidatima poput Zorana Lilica i Milana Milutinovica, jer njih, ja mislim, ni sopstvene familije ne shvataju ozbiljno. To nesto, ismejano, samim tim oslabljeno, time je oslabljen polozaj predsednika Crne Gore, automatski, koji ionako vec nije jak, dovoljno jak, on je pobedio sa jednom vrlo tankom vecinom, koja mu ne daje nikakvu veliku slobodu, nikakvu veliku sansu. Prema tome uklonivsi svoje protivnike, iskoristivsi jos jednom Seselja, iskoristivsi nesigurnost ljudi, hipokriziju zapadnih vlada, njihovu zelju da Milosevic ostane na vlasti, jer dok je on na vlasti, oni znaju s kim pregovaraju, dakle iskoristivsi sve slabosti svojih protivnika, nedostatke svojih saveznika, on je na pocetku jednog perioda u kome zaista moze stabilizovati vlast. Ako znamo da sve poluge vlasti u Jugoslaviji drzi upravo Milosevic, mislim na policiju, na vojsku, na medije, na banke, na ekonomiju i na mafiju, sta ostaje za nekog drugog? Ne ostaje nista. Nema novca, nema slobode, nema prostora, nema uslova za bilo kakvu promenu. Gospodin Milosevic ulazi, ukoliko ne napravi neki pogresan politicki potez, po kome je takodje poznat, ulazi u period stabilne, mirne vlasti na duze vreme. Nama, njegovim stvarnim protivnicima, ostaje samo da pozelimo da to ne bude dozivotno. On je vlast, sa svim polugama vlasti, sve pripada drzavi, a drzava pripada jednom coveku, jednostavna politicka formula. Mislim da je ta vlast na izvestan nacin cvrsca, nego sto je bila ranija komunisticka vlast, koja je ipak jednog dana morala da bude promenjena, na ovaj ili onaj nacin, ili mirnim reformama ili stresovima, kao sto se dogodilo sa ratom i raspadom Jugoslavije. Izlazi, dakle, da je Milosevic dobio svoju politicku igru i uopste nije bitno da li ce u igri imena poput Milutinovica ili Djukanovica, ili Seselja, to su sve njegovi momci i ti momci verno igraju kadril prema tome kako on svira. Nikakve politicke samostalnosti kod njih nema, a strogo se cuvaju od bilo koje politicke ideje koja bi mogla uplasiti glavnoga gazdu. To se isto odnosi na ono sto se zove nelegalnom ekonomijom, a zna se sta to znaci, a on i time upravlja, to nije vrlo tesko dokazati, a to nije moj posao. Prema tome uz veliku podrsku Srba, Crnogoraca koji se smatraju velikosrbima, i ostalih Srba, ostalih podanika, uz apstinenciju Albanaca, koja takodje ide njemu vrlo u korist, jer on je sa Rugovom ocigledno nasao modus vivendi: delimo valst, ti uzmes svoje pare, ja uzmem svoje i zadovoljni smo obojica. Oni su obojica antidemokrati, nacionalisti kad je potrebno. Zato je i, uz podrsku nezainteresovanih manjina, od kojih, recimo, albanska, vrhuska albanske manjine, ima svoj interes u ocuvanju vlasti u Srbiji. To je jasno. Oni su napravili jednu paralelnu drzavu kojom upravlja anonimna grupa ljudi. Ne moze biti bolji i udobniji oblik vlasti, niko izabran niko proveren, ne zna se koliko ima novca, ko ga trosi ni za koga. Isto tako mislim da su vrlo bliski odnosi srpske, crnogorske i albanske mafije. Verovatno postoje tajni sastanci o kojima cemo jednog dana doznati. To je troimena mafija sastavljena od javnih patriota i potajnih lopova.

Prosle godine bas u ovo vrijeme ste se vratili u Srbiju gdje ste zatekli gradjanske proteste u Beogradu i svim velikim gradovima u Srbiji zbog pokradenih glasova opozicije. U Kragujevcu su Vas zamolili da budete direktor gradske kragujevacke televizije. To sto ste dozivjeli za sest mjeseci na toj duznosti opisali ste u dnevniku koji se zove "Dnevnik samoce" pod naslovom "Kradljivci sopstvene slobode ili 144 dana jedne televizije", posvecenom "Mojim sinovima i njihovim vrsnjacima".

- Od godine 89. ja vodim neku vrstu dnevnika koji zovem "Dnevnik samoce" koji ne opisuje samo moje licne dozivljaje i eventualno moje nevolje, nego fenomene. Ovaj dnevnik je dakle samo jedan aktuelni izvod iz jednog mnogo sireg i veceg dnevnika koji cu, nadam se, jednog dana zavrsiti i objaviti.

Moram da kazem vrlo precizno i jasno da su manifestacije prosle godine u Srbiji bile pokret nezadovoljstva, mnogo siri od politickih programa i od politickih partija, cak i onih koje su ga navodno vodile. Bila je jedna opsta zelja za promenom koju nije imao ko ni da politicki definise ni da politicki sprovede. Opozicija koja se nasla na vlasti, u tim novooslobodjenim gradovima, nasla se izmedju cekica i nakovnja, izmedju dve vatre. S jedne strane vrlo mala vlast, a s druge strane ogromni problemi, malo para, trece, neumoljivi i neizdrzivi rezim iz Beograda koji je vrlo brzo poceo da se stabilizuje i da se oporavlja. Znaci, drugim recima, zadrzali su kostur jednog paralisanog sistema, paralisanog pravno, administrativno, finansijski i politicki. Jednog sistema koji se sastoji u prostom odrzavanju status quo-a, a naravno, idealan majstor status quo-a je Milosevic.

Iz dnevnika: "Pozicija nije sposobna da vlada, opozicija nije sposobna da preuzme vlast. ...To su dve brbljaonice koje se medjusobno optuzuju... Ali, gde je alternativa?

Ja kazem tamo na jednom mestu da je "opozicija poslednja linija odbrane rezima Slobodana Milosevica. Tako i mislim. Kao sto znamo prosle zime i proslog proleca nista ga drugo nije moglo spasiti osim opozicija. Ona ga je spasila.

Gdje je Vuk pogrijesio, jer je u jednom momentu ili u vise mahova imao velike sanse da pobijedi, a opet nije?

- Ne bih uopste ulazio u procenjivanje njegovih gresaka. Mislim da se radi o jednom fenomenu ponovo koji je siri od jednog coveka. S tim programom se ne moze nikud. Inace, o Vuku Draskovicu mislim mnogo bolje nego o drugima, licno i privatno kao coveku koji ima i srca i razumevanja za druge i koji je pokusavao da se suprotstavi zlu koje se zvalo rat. Odjednom se okrenuo na bolje, ali sve je to nedovoljno za uspesnu politicku akciju. Rezultati politike su vrlo vidljivi. Njegovi su takodje vidljivi. Visestruki poraz.

Sta je trebalo da se uradi?

- Trebalo je svakog dana pojacavati pritisak, da se sluze upravo istom metodom kojim smo se mi sluzili prilikom osvajanja televizije u Kragujevcu.

Bilo je pitanje upornosti i vestine da se izdrzi. Oni to nisu umeli. Oni su ponavljali besmislene optuzbe protiv rezima umesto da ponavljaju i povecavaju zahteve. To da li je Milosevic "satana iz Beograda", kako su ga nazivali, ili nije, to je savrseno nebitno. U pitanju je da je njegova politika losa i da on treba da ode. Moralo se ici upravo iznosenjem gresaka Slobodana Milosevica i vidljivih i nevidljivih. Umesto da to rade, oni su na celu ogromnih kolona lutali ulicama. Cilj je morao biti promena rezima, a sa promenom rezima bi nestao i Slobodan Milosevic.

Pisali ste o radu u toku rata i pokazali njegove uzase. Drugi pisci su se ili pridruzili opstem halakanju i huskanju na rat ili su se povukli. Rijetki su bili oni koji su se usprotivili na taj nacin.

- Odgovoricu vam onim sto sam zapisao u "Dnevniku samoce": "Nekada sam mislio da estetika moze zameniti sve: ljubav, politiku, religiju, moral, stvarnost, zivot... Danas mislim nesto drugacije. Estetika moze biti sve, ali samo ako postavi jedno sustinsko pitanje. Pitanje patnje nevinih. Patnje dece. Pitanje nase ljudskosti, to jest nase sposobnosti da stvaramo i primamo estetsko.

U "Trilogiji o snegu i psima" postavio sam to pitanje sebi, tek potom drugima. Ko su nacionalni ratnici koji su osmogodisnju devojcicu pekli na vatri? Ko su ljudi-psi koji sprovode etnicko ciscenje? Kakvi su ti monstrumi koji lice na svakog od nas, na mene i na tebe? Odakle su izasli, ako ne iz dubina nase podsvesti, iz posuvracenog kolektivnog pamcenja, iz straha i nemoci pojedinaca koji ne znaju ko su ni sta treba raditi. Dok oni postoje, dok nisu osudjeni ili bar prezreni, ovaj nas svet nema prava da se naziva civilizovanim i humanim. Ako se ne bavi njima - i ubicama i zrtvama - danasnja literatura nije nista drugo nego crni znak na belom papiru, nesto bez znacenja i vrednosti, nesto izvan estetskog. Nesto bolesno, samozadovoljno i necasno.

A pisci koji to ne vide, koji sada okrecu glavu od stvarnosti, koji urlaju sa vukovima - oni su samo beleskari ili onanisti ili pritajeni zlocinci koji se gade krvi na svojim belim mekim rukama i, tonuci u grupnu amneziju, peru je mlakom mesavinom nacionalizma i postmodernizma".

Ko je danas napredan tamo i ko moze izmijeniti tu situaciju u zemlji? Studenti?

- Ja mislim i o tome odavno govorim, zato je ova knjiga i posvecena "Mojim sinovima i njihovim vrsnjacima", da ce tek nove generacije morati da stvore novi politicki cilj, nove politicke zahteve i da stvaraju jedan svet prema svom liku i podobiju i da zato ne treba da pitaju za savet ni mene ni bilo kog drugog, nego da sami moraju da formulisu svoje zahteve i da se izbore za njih. Postoji jedno prirodno, normalno gadjenje kod mladih ljudi prema politici kakvu sprovode nasi politicari. Ja ih razumem. Ali politika je nuzno ili neizbezno zlo. Jedini nacin da promenimo svoje zivote jeste politika, mislim u drustvenom smislu. Zato je pred njima neizbezan zadatak, te nove generacije, da formulisu svoju politiku, da formulisu svoje zahteve i da se izbore za to. Ne mogu se ja izboriti za njih. Ako to ne urade, onda ce ziveti sve losije i losije. Pitanje je jednostavnog izbora.