Gradjani su gubitnici

Pokazuje se da je urbanizam mesavina ideologije i prakse pod patronatom drzave i trzista. Da, ali kad drzava nije pravna, a trziste je u znaku sive ekonomije onda je to bogomdana situacija za delovanje "mafiozo-menadzera"

Pise: Sreten Vujovic

Ovaj tekst sadrzi nekoliko teza i ilustracija o tegobnoj tranziciji u Beogradu, a posebno o njenim akterima devedesetih godina. Tranziciji se pristupa kao slozenom drustvenom preobrazaju koji ima svoje istorijske i institucionalne pretpostavke, konfliktne aktere i alternativne ishode, a ne kao jednosmerno shvacenom tehnicko-instrumentalnom postupku prelaska socijalizma u kapitalizam.

Istorijski gledano gradski razvoj i gradjanstvo su na nasim prostorima dozivljavali tragicne diskontinuitete; gradjanstvo je bilo malobrojno, kratkotrajno i nemocno da se nametne kao akter znacajne drustvene promene. Drugim recima, srpsko gradjanstvo koje je trebalo da bude glavni akter modernizacije i izmedju dva svetska rata, ni danas kao srednji sloj, ukljucujuci "nove preduzetnike", nije konstituisan sloj pa je zbog svoje nestabilnosti, neizgradjenosti i interesne ambivalentnosti jedan od uzroka nedovrsene i deformisane modernizacije i isto takve urbanizacije. To je, primera radi, i jedan od glavnih razloga nepostojanja trgova u Beogradu i pravom smislu reci, odnosno njihove dugotrajne nedovrsenosti. A naselje bez trga, osobito bez trga kao "enterijera pod nebeskim svodom", nije grad vec urbanizovana zona.

Sticanje urbaniteta u smislu zadobijanja gradjanskog i gradjanina kod nas je bilo i jos je uvek u znaku "prelaznistva", necega polutanskog, palanackog. O prelaznistvu kao obrascu ponasanja i stanju duha, kao i o njegovim nosiocima, ubedljivo je u "Pogledu s Kalemegdana pisao Vladimir Velmar-Jankovic 1938. godine. On je uvideo da prelaznistvo stvara "svoje kategorije prelaznih ljudi, prelaznickih tipova i prelaznicara po profesiji". Prelaznicari su oni koji su dobro razumeli prelaznicko vreme i najsebicnije ga iskoristili: "spekulanti, profesionalni politikanti, kaznjeni i nekaznjeni kriminalni tipovi, profiteri, mutnolovci, svi koji prelaznicke slabosti Beograda iskoriscuju". Galerija prelaznicara je jos bogatija i sadrzi "salonske komuniste, opozicione foteljokrate, nacionalisticke profitere, vladine dzode i carsijlije, revolucionare do prvog uhljeblja, separatiste do prvog zandara, demokrate-sadiste, fasiste 'slobodare'. I tako redom kroz profesije, redove staleze i klase. Poluubedjenja, polumere, polurezimi, poluljudi, poluvere, polurad. Prelaznistvo u punom jeku".

U svom romanu "Terazije" Bosko Tokin je 1932. godine ovako opisao beogradski moralni poredak i mentalitet "Beograd je bio polucarsijski", polumondenski, primitivan, nemoralan, zakulisan, brutalan, temperamentan, nemilosrdan, pijan, privlacan, bezobziran, hipermoderan i anahronican. Besan i bedan u isti mah". Tesko se mozemo oteti utisku da Velmar-Jankovic i Tokin nisu nasi savremenici i da nisu imali na umu socijalne tipove i stanje duha u Beogradu iz nasih dana.

Godine 1946. arhitekta Nikola Dobrovic je sledecim recima kritikovao rezultate beogradskog urbanizma medjuratnog perioda: "I pored ogromnog broja podignutih privatnih i javnih gradjevina, pored ogromne raskosi u gradjevinarstvu, Beograd za tih dvadeset pet godina nije dostigao nijedan urbaniticki uokviren trg... Takav Beograd nasledjen od bivseg drustva, primer je nesredjenog zivotnog organizma, izvitoperene funkcije i neizgradjene urbanisticke fizionomije, darmar socijalne izoblicenosti, razularenog ekonomskog poretka u ime je odlucivala volja ekonomski jacih, otelotvorena u urbanistickom metezu Beograda po ilegalnom 'crnom planu carsije'." Rat je presekao i pogorsao ovakvo stanje stvari i odlozio resavanje problema. Da bi se ispravile te "krupne mane u strukturi Beograda", Dobrovic je kao "neposredne i konkretne zadatke" predlagao: "Preuredjenje bivsih dvorskih basti i njihovo ustupanje javnoj upotrebi; regulaciju pozorisnog trga od palate Albanija i Doma Jugoslovenske armije; izgradnju Terazijske terase, Slavije, Trga sv. Save, Banjice, Gornjeg i Donjeg grada..." Na zalost, najvazniji medju ovim zadacima ni do danas nisu izvrseni.

Beograd je dugo zanemarivao rekonstrukciju svojih centralnih delova i pretezno rastao na obodnim slobodnim povrsinama (nova stambena naselja, Novi Beograd...), a na periferiji se gradilo uglavnom polulegalno i ilegalno bespravna stambena naselja, Kaludjerica...).

Zajednicke osobine planiranja urbanizacije u bivsim istocnoevropskim socijalistickim zemljama, ukucujuci Jugoslaviju, su bile: 1. ekonomski i ideoloski uticaj Sovjetskog Saveza; 2. statisticko planiranje; 3. nevaznost zemljisne rente i trzista; 4. izrazit rast metropola, nedostatak srednjih i malih gradova; 5. drzavna izgradnja novih naselja. S tim u vezi, tacna je Kastelsova tvrdnja da se "socijalisticka urbanizacija odlikuje odlucujucom ulogom politicke linije partije u organizaciji odnosa u prostoru".

Urbanizacija oslonjena na drzavno-partijsko, odnosno komandno planiranje. Zanemarujuci dejstvo trzista i gradske rente, vodila je, u poredjenju sa zemljama razvijenog Zapada, u podurbanizovanost u smislu nizeg kvaliteta zivota i jedne turobne gradske svakodnevice. Socijalisticka modernizacija je bila polumodernizacija, prebacivala je ljude iz agrarnog sektora u industrijski, ali je bila antimoderna kada je ukinula trzisnu ekonomiju. Takva polumodernizacija je dozivela slom u celoj istocnoj Evropi. Sastavni deo te polumodernizacije je bila deformisana urbanizacija. Nepostojanje odredjenog "titulara svojine", klijentelizam i kamaraderija, koji sami sadrze nezakonite elemente, ucinili su privredni kriminal, spekulacije nekretninama, uzurpaciju javnog dobra i slicno, neiskorenjivim zlom.

A sada da vidimo ko su akteri tranzicije u Srbiji i Beogradu devedesetih godina. Prema rezultatima najnovijih socioloskih istrazivanja Mladena Lazica i drugih, novu ekonomsku elitu cine cetiri grupacije: politicki preduzetnici, javni preduzetnici, preduzetnici koji poseduju privatne firme i trzisni preduzetnici.

Buduci da je drzava ocuvala komandnu ulogu nad najvecim delom ekonomije, prethodni je upravljacki sloj uglavnom zadrzan. Politicki preduzetnici, donose odluke na osnovu slobodnih upravljackih ovlascenja. Javni preduzetnici upravljaju javnim preduzecima: potpuno podrzavljenim "zaostalim drustvenim" i onim "mesovitog karaktera". Javne preduzetnike drzava kontrolise direktno, ili indirektno putem banaka i sl. Trecu grupaciju cine preduzetnici koji poseduju privatne firme, a koji su do juce poslovali na osnovu konjunkture raspada drzave i sistema, rata i sankcija UN. Ovi preduzetnici (ratni profiteri) su stekli vlasnistvo ili su ga ubrzano uvecali ilegalnim i polulegalnim sredstvima. Oni su u tesnoj vezi sa drzavom, spekulantskog su karaktera, orijentisani na polukriminalizovane aktivnosti, zasticeni monopolom, itd. Delovanje ovog sloja je pored Beograda karakteristicno i za druge "tranzicijske" gradove Moskvu, Zagreb, itd. Poslednja grupacija, trzisni preduzetnici: legitimno i legalno postupaju unutar standardnih principa, ponude i potraznje, privatne akumulacije, itd.

Prosudite sami gde spadaju oni koje su nedavno zvanicnici nazvali urbanistickom mafijom (ne placaju gradu naknadu za dodeljeno gradjevinsko zemljiste), kojoj grupaciji pripadaju najnoviji "dobitnici" lokacija na Terazijskoj terasi, Zelenom vencu, Slaviji (tzv. Miticeva rupa), Knez Mihailovoj, nosioci polulegalne i ilegalne luksuzne stambene izgradnje na Dedinju), infiltracija putem stambene interpolacije, pripadnika "novokomponovane" elite i rezidencijalnu cetvrt stare elite, akteri "kioskmanije" i njima slicni. Sve u svemu, pokazuje se da je urbanizam mesavina ideologije i prakse pod patronatom drzave i trzista. Da, ali kad drzava nije pravna, a trziste je u znaku sive ekonomije onda je to bogomdana situacija za delovanje "mafiozo-menadzera".

Na vrhu drustva, pa i Beograda, uspostavlja se dominacija politicko-finansijske oligarhije koja ima sredstva i razloge da usporava drustveni preobrazaj uprkos javno proklamovanim ciljevima; skupina koja pruza zilavi otpor modernizaciji. Drugim recima, promene se vrse ili se ne vrse u interesu vlasti, a ne gradjana, odnosno stiti se "opstost sebicnih interesa". Na pitanje ciji je grad odgovor glasi: grad pripada novoj politicko-finansijskoj oligarhiji koja je uspostavila veci jaz izmedju luksuza i bede nego sto je ikad postojao od 1945. godine do danas.

Politicku demagogiju u vidu Europolisa i Kineske cetvrti koja je bila aktuelna 1995. godine danas je praksom i "odjecima i reagovanjima" potisnuo urbanisticki metez u vidu nadzidjivanja, dogradjivanja, "kioskmanije" i slicnih poduhvata.

Najnovije medjunarodne urbanisticke povelje, pored ostalog, isticu princip partnerstva u odlucivanju o razvoju grada, zahtev da se javni poslovi vrse od strane vlasti koja je najbliza gradjanima, kao i da lokalne vlasti moraju da raspolazu stabilnim i sopstvenim izvorima prihoda. U Beogradu i drugde na delu je sukob republicke i lokalne vlasti naustrb lokalne. Lokalna vlast se batrga u oskudici i unutrasnjim konfliktima. Vladajuci rezim opstaje vise zahvaljujuci slabosti i razjedinjenosti opozicije nego vlastitoj snazi. Gradjani su gubitnici.

Bilo kako bilo, strateski pravci razvoja Beograda u najvecoj meri zavise od strategije razvoja naseg globalnog drustva, zavise od spremnosti gradjana i elita za promene u smeru demokratije, trzisne privrede i Evrope, ili u smeru autoritarnog socijalizma za prividom politickog pluralizma i razvijene sive ekonomije, odnosno od njihovog izbora kretanja prema zapadnom razvijenom drustvu ili prema poluperiferijskom zavisnom drustvu usporene ili cak blokirane tranzicije. Beograd je doista na vaznom raskrscu.