Kiosk, hladnjak u basti na stubovima

Virusni tumor ovog grada koji klija pred svima nama vec petnaestak godina. I niko se nije bunio. Arhitekti i dalje dele sami sebi nagrade. Urbanisti se i dalje slikaju u Nisu. Planeri planiraju Veliku Planu. U medjuvremenu tehnikom plombiranja, krpe se rupe u gradskom jezgru, ali se bezi od velikih tema

Pise: Radomir Vukovic

Grad je vestacka tvorevina. To znaci da on nije prirodno mesto na kome covek zivi. Ali centripetalna sila tehnologije dovela je do formiranja tih urbanih komunikacionih cvorista koja su prosto mamila ljude, nudeci im zaprepascujuce mogucnosti novih susreta, poznanstava, veza, poslova, zapravo novog zivota. Dolazeci ljudi su ugradjivali sebe u postojecu strukturu, dogradjujuci svoja improvizovana sklonista, zagradjujuci prostor na periferiji koji su proglasavali svojim. Povecanje pritiska izaziva pucanje ove strukture, pa tako s vremena na vreme, svi gradovi sveta moraju da imaju veliko spremanje i postavljanje velikih planova svoje neposredne ali i one druge Buducnosti. Ti planovi i tamo i ovde se nazivaju GUP, DUP, BUB ili slicno. Zajednicko im je izmedju ostalog to srednje slovo (U) sto je skracenica od reci URBANIZAM. Davno, na fakultetu smo ucili da je to Umetnost sagledavanja prostora u sadejstvu s... Medjutim, zivot je surovo pokazao da postoje zablude koje je moguce postaviti kao deo zvanicne opstenacionalne ili medjunarodne doktrine.

Cuvena Korbizjeova tvorevina u Marselju koja je svojom izgradnjom trebalo da definise njegovu maksimu, da je Kuca Masina za stanovanje, postala je, s jos nekim objektima i lokacijama iz pedesetih godina, otvoreni muzejski prostor koji su generacije arhitekata iz celog sveta obilazile diveci se i trazeci inspiraciju. Zapravo to je bila samo nulta tacka jednog sireg projekta koji je surovo oblikovao misli mladih i onih drugih arhitekata, urbanista i planera. Zoniranje, odnosno stvaranje velikih povrsina koje bi imale jedinstvenu funkciju. Tako su nastajali i na papiru ali i surovoj stvarnosti novi gradovi koji su imali prostore za stanovanje, prostore za rad, prostore za rekreaciju. Zaprepascujuca kolicina idealizma prosto je preplavila sve strucne casopise, prikazujuci ta nova naselja, za nove ljude Novog veka. To doba kolektiviteta i projektovanja novih velikih naselja odnosno potpuno novih gradova, dovelo je do prave poplave socioloskih i svakih drugih studija kojima se iznenada otvorio prostor pretrazivanja novih korelativnih situacija izmedju novih kuca i prirode, novih odnosa izmedju ljudi, koji zive zajedno a ne poznaju se. Taj novi urbanitet svojom silinom protutnjao je skoro celom planetom. Naravno da i mi nismo izdrzali ovaj kosmopolitski pritisak.

Mega projekat

Ovim velikim timom je rukovodio covek koji je po profesiji - politicar. Cena izrade ovog strateskog dokumenta bila je fascinantna. Uporedne slike superponirajucih nivoa bile su samo vizuelna demonstracija znanja strucnih ljudi koji veruju u sopstveno znanje. Sirokoj javnosti ovaj GUP je prezentiran na svim medijskim nivoima, kako bi se dalo do znanja da je dolazeca buducnost pod kontrolom. Najpopularnija je ipak bila verzija male knjige formata B5, s lepim naslovom BEOGRAD 2000.

Naftna kriza protiv kolektivne srece

I kao sto smo ostali bez Voljenog Vodje, tako smo ostali i bez Velikog Plana. Zapravo ostala je Velika Plana, ali bez mogucnosti da supstituise neophodni entuzijazam s realno sagledanim elementima koji su sada odjedanput postali sami sebi postavljeni okvir, kao najava jednog surovog otreznjenja.

Javlja se reakcija na kolektivno stanovanje i sistem otvorenog grada. Vracaju se stare ideje o ivicnoj gradnji i vrednostima unutrasnjih prostora. Ponovo se otkriva Mikro urbanizam. Ponovo se prepoznaje covek. Ali kugla je vec u velikom zamahu, nagib prema sunovratu je vec trasiran, i kao da nema povratka. U nedostatku GUPa daje se vaznost DUPu. Detaljni urbanisticki plan postaje iznenada akt odbrane od samoinicijativne energije, koja pokusava da realizuje sopstvene interese. Nedostatak strateskih opredeljenja uvodi faktor separatnih odluka kao zvanicni drustveni stav. Polako, na mala vrata promovise se tehnika improvizacije, koja samo na kratko zaustavlja neizbezni nalet Haosa. Jer, cena izrade DUPa, je u ravni ostvarljivih rezultata. To moze da radi i jedan covek. Moze se biti i efikasan i brz. Pitanje je samo potpisa i pecata. I naravno interesa. Tako se odlucivanje spusta na nivo koji je postao skoro demokratski. Svaka opstina ili mesna zajednica moze da naruci taj DUP, i da ga po predvidjenoj sistematici pusti u promet, odnosno realizaciju. Svima je jasno da nema Onog Tate, nema ovog Tate, nema GUPa, ima samo bezbroj mogucnosti da se spretno, vesto i sa potpisom ovlascenog lica ostvari neopodni ambijent za nove investicije. Pojavljuje se i prigodna tehnika. Ona glasi - jedna sara tri urbanista vara. To govori ne samo o tehnikama grafickog obmanjivanja, vec i o stvarnoj kompetenciji u kojoj se procenjuje da li nesto jeste, ili nije. I u kojoj meri to sto jeste, stvarno jeste, a u kojoj meri to moze da bude aproksimativno, imajuci u vidu indeks iz prethodnih godina.

Nice davno zasadjeno

I tako je pocelo da nice ono sto je davno zasadjeno. U nedostatku bilo kakvog autoriteta, i bez najave bilo kakve sankcije, Covek, Pojedinac, Gradjanin, uzvraca udarac. Vise nema prica o kolektivnoj sreci koja ce obezbediti svima pripadajuci deo licne srece. Pojedinac je shvatio da je prirodno zapravo obrnuto. A to znaci da je neophodno, da prvo on, Pojedinac, postane srecan, a onda ce se zbir licnih sreca iskazati kao Velika Kolektivna Sreca Svih Nas, i sire, naravno. I posto nema ni GUPa, ni DUPa, a MUP se bavi sitnim svercerima, sada svako moze da lupa armirane stubove gde hoce. I pojedinci pocinju da realizuju licni privid srece, gradeci objekte raznih namena na raznim mestima u prostoru, koji se do juce nazivao urbanim ili gradskim.

U osnovi indoevropskih jezika, rec koja oznacava desno, zvuci skoro isto kao i rec koja oznacava pojam - pravo. Tumacenja ima raznih, naravno strucnih, ali ja mislim da je u osnovi oba pojma, jedna treca rec. To je Sila. Zapravo, davno kada su ljudi spajali znacenja sa oskudnim repertoarom reci, desna ruka je bila ruka koja je drzala tojagu, noz, mac. Sto znaci, onaj koje drzao Silu, taj je odredjivao sta je Pravo, odnosno sta je Pravda. Tako je bilo i onda tako je i sada. Promenjeno je pakovanje a spoljna atmosfera obojena u sareni papir koji se sada popularno zove Demokratija. Uspostavljene su rutine i navike, a ljudi su prihvatili da je i potrebno i pozeljno da se pridrzavaju opste proklamovanih Prava. Problem nastaje onda kada ta Pravila pocnu da se zarusavaju. Kada se iznenada pojavi prostor bezvlasca. Po instinktima prvobitne ljudske zajednice, onda pocinje da svako za sebe odredjuje, najcesce desnom rukom, sta je pravo, a sta je desno, odnosno levo.

Ova digresija o sili i pravdi treba da podseti da se radi o dva divergentna pojma. Sila je uvek vidljiva i spremna na pokazivanje i sopstvenu demonstraciju. Pravda zna da bude nedostizna, i da se o njoj govori kao metafori. Tako smo dosli do poligona kojim je moguce da se donosenjem jednog zakona odredjena situacija dovede u pravnu ili konfuznu situaciju. Gora varijanta svega ovoga jeste kada postoji Zakon koji je primeren da se neki problem resi, ali se on, taj zakon, ne primenjuje jer tako odgovara svima, ili vecini, ili manjini. Jos gora varijanta je, kada neka situacija uopste nije predvidjena niti jednim Zakonom. (Kao ona da po ruskom Ustavu nije predvidjeno da predsednik republike umre). S druge strane americki zakon postuje princip dostignutih slucajeva. To znaci da ako je pre petnaest godina drzava Ohajo propustila da kazni Malog Dzona kada je prelazio preko svog krova, ni aktuelni slucaj u drzavi Teksas protiv krovohodajuceg Dzeka ne moze da bude resen drugacije.

Naravno mi ne prihvatamo ovaj nacin podele pravde, ali se zato koristimo istim principom na drugom mestu. I tako nam se posle Novog Beograda desila Kaludjerica. Virusni tumor ovog grada, koji klija pred svima nama vec petnaestak godina. I niko se nije bunio. Arhitekti i dalje dele sami sebi nagrade. Urbanisti se i dalje slikaju u Nisu. Planeri planiraju Veliku Planu.. U medjuvremenu tehnikom plombiranja, krpe se rupe u gradskom jezgru, ali se bezi od velikih tema. Zidaju se masivni stambeni blokovi koji su udaljeni 35 metara od kapitalnih industrijskih kapaciteta koji i kada ne rade, zagadjuju okolinu. Vizuelno. Kao specijalitet kome se daje prefiks drustvene akcije, formira se podprojekat nadgradnje postojecih objekata. Takozvane - kecelje. Kuca ponovo dobija krov. I ponovo drustvena akcije. Udjimo u krovove, tamo niko ne zivi, a mogao bi. Narocito oni koji nisu od drustva dobili stanove. Za dzabe. Politicari cute i cekaju. Imas kucu vrati stan. I to je bila akcija. Skoro kao ona udarnicka. Oni cekaju da se i njima i nama dogodi nova drustvena situacija. Koja naravno njima odgovara, pod prepostavkom da se oni tada nalaze na mestu aktuelne vlasti. Akcijasi vezbaju Akcije, a planeri planiraju Veliku Planu.

Sve je predmet prodaje

Na drugoj strani te logike jeste nasa aktuelna stvarnost. Ona je jos uvek komunisticka, sa bezuspesnom sminkom da se prikaze drugacijom. Formalno, to se zove planska privreda. To je ona koja je proizasla iz Velike Plane. Po toj doktrini, drzava se pojavljuje kao supervizor i pazi da se neko ne obogati brze nego sto ce se obogatiti oni koji vode tu drzavu. Da je drugacije, davno bi se donelao odluka o Staroj deviznoj stednji. Za moje pare koje stoje vec sedam godina kod Beobanke, ja bih prihvatio da mi daju par kancelarija na desetom spratu zgrade CK, ciji je aktuelni naziv Poslovni centar Usce.

I kao sto formalno ili neformalno menjamo drustveni i ekonomski sistem po standardima zadate Tranzicije, tako se menja i odnos Onog propisa prema Onom koji ce tek da dodje. Sadasnji trenutak se zove - bezvlasce. Ovi jos nisu otisli, a Oni jos nisu dosli. I na toj pustoj livadi, ostali smo mi, obicni, koji u svojim kucama cekamo da se ponovo uspostavi bilo kakav red, koji je naravno bolji nego ovaj organizovani nered. Nagovestaj zadatog buduceg vremena, izmedju ostalog predvidja liberalniji odnos prema onome sto se zove Gradjevinsko zemljiste. To prakticno znaci da ce se tehnikom koja se zove Legalizacija, sva ova gradjevinska improvizacija ili bespravna gradnja, kako se ova pojava naziva u strucnim krugovima, pokupiti novac i usmeriti prema zeljenim predelima, projektima i pojedincima. Po objavljenim procenama i formiranoj ceni po jednom kvadratnom metru, ovaj spektakularni posao, koji je trebalo da se obavi do septembra 1998. godine, treba da donese prihod koji premasije izvoz ove Jugoslavije.

Ovo podseca na slican dogadjaj kojim je Katolicka crkva u srednjem veku sakupila novac za gradnju crkve Svetog Petra u Rimu. Tada je izmisljena kategorija iskupljivanja grehova i prodaja oprostajnica. Oni koji su bili malo gresni mogli su kod svog lokalnog svestenika da za male pare uz priznanje i navodjenje greha, dobiju napismeno dokument kojim su od tog trena bezgresni i da mogu mirne duse i ciste savesti pred Boga. Oni koji su bili mnogo gresni, davali su velike donacije i dobijali velike papire, kojima su im oprosteni svi veliki grehovi. Situacija je uzasno slicna i razlicita. Legalizacijom bice uzet novac od onih koji su malo gresili. Neki od njih ce se posuti biserom u Kariranoj ispovednici. Oni drugi, veliki gresnici morace da se jave sami, ili ce biti navedeni u cituljama na prvim stranama novina.

I tako su Beogradjani posmatrali Kaludjericu, odlazili po neki put u goste tamo nekim svojim rodjacima, koji su se tu iznenada pojavili bezeci tamo odnekle. Odlazili u Borcu kod majstora da poprave auto, i gledali nezainteresovano unaokolo. Na izlasku prema Batajnici cudili se otkud ove kuce ovde, prosli put kada sam prolazio nije ih bilo. Dok su oni nezainteresovano posmatrali oko sebe, oko ovog grada je izrastao Elien, osmi putnik, ubacen iz nas samih u nas same. Sve je cvrsci, sve je bolje armiran, sve je masivniji, i sve ruzniji. I sve je veci i siri. I onda se desilo ono sto je bilo neizbezno. On se pojavio u nasoj ulici. Svi su mislili da se to nece desiti. Svi su verovali da je to ipak nemoguce. Ali Priroda tipuje na one koji ce od nje same uzeti najmanje a vratiti joj najvise. Priroda je osetila da smo slabi, nezasticeni, umorni, bespomocni, neorganizovani, nebranjeni. Prirodni prirastaj na ovoj teritoriji je negativan. Vise ljudi umire nego sto se radja. Spektakularno se otvara porodiliste a dnevno u Beogradu se radja manje od 20 novorodjencadi. I poslala nam je Te, koji su genericka slika Nas Samih, ciji je instinktivni oblik da oko sebe dezurbanizuju prostor, kao osnovnu pretpostavku da kasnije dezintegrisu one koji se nalaze u tom prostoru.

Dostignuti konformizam samo je uvecao stepen zaprepascenja kada je pred nasom kucom na zelenoj povrsini, preko noci ozidan objekat od tvrdog materijala. Kao u slikama zivota koji nam se projektuje u magicnoj kutiji televizije. Nesrece se desavaju nekima drugima. U poslednje vreme i prenos srece poceo je da se desava nekim drugima. Dok je sve to bilo u Kaludjerici, Borci, Batajnici, to nas nije interesovalo. To je bilo tamo negde. Ali sada kada je pred nasom kucom... Odjedanput su svi pogodjeni, svi su uvredjeni, svima je pogazena urbana cast. Svi su postali kosmopoliti koji kao gradjani sveta ne mogu da trpe taj provincijalizam i to degradiranje dostignutih estetskih normi.

Planiranje losa stafeta

Ovo je slucajno izabran citat iz aktuelne skripte moga sina koji upravo sprema predmet "Urbanisticko i prostorno planiranje". Prelistavam sapirografisani tekst. Podsecam se. Kako je to bilo u moje vreme. Ovo uporedjenje ima smisla samo zbog efekta bombe sa usporenim dejstvom. Zapravo, ja sam u svoje vreme nesto isplanirao, sto se evo sada desava mom sinu. I svima nama, naravno. I bukvalno i indirektno. Jedna generacija je lose predala stafetu Sudbine onoj drugoj generaciji. Negde smo ispustili palicu. Ali smo zato dobili palicom po glavi. Prisecem se svojih impresija o urbanizmu. Ne mogu da se setim. Mi smo se vise bavili egzekutivnim tehnikama cistog projektovanja. Urbanizam i planiranje doziveo sam tek kroz afirmaciju pameti male grupe arhitekata koja se okupila oko CEPa. I naravno nagrada koje je tandem Bobic-Gakovic dobijao sirom one Jugoslavije. Ne secam se da je nesto od tih projekata ili nagrada izvedeno. To mi je vec tada bilo sumnjivo. Kao da je neko dobijao nagrade i priznanja, a da je zivot realizovan u nekom drugom aranzmanu.

Politicari najveci urbanisti

Danas, ta kuca je prodata. Na toj lokaciji ozidana je nova zgrada od tri sprata sa potkrovljem. Neko je izdao nove Urbanisticke uslove, neko je potpisao Gradjevinsku dozvolu. Neko je izdao struku. Naravno da taj neko ima svoje ime. Mozda je to onaj isti kolega sa kojim sam razgovarao pre dvadeset godina. Uostalom, uvek sam smatrao da su politicari nasi najveci urbanisti. Mozda nisu najveci ali su najefikasniji.

Moj drugi susret s Urbo Polipom bio je kada sam osamdesetih u jednom potkrovlju gradio sopstveni prostor za stanovanje, sopstvenim parama. To nije stan, to je prostor u kome se stanuje. I onda se jednog dana pojavi opstinski gradjevinski inspektor po prijavi stanara sa I sprata. Uvidom u gradilisnu dokumentaciju i potrebne saglasnosti, zapisnicki je konstatovano da je sve uradjeno po propisima. Izuzev. Izuzev jednog krovnog prozora koji je naknadno izveden, a koji nije bio prikazan glavnim projektom. Nalozeno mi je da uradim novi projekat dopuna i izmena i da zatrazim novu gradjevinsku dozvolu. To je uradjeno u zakonskom roku.

Istom tehnikom prijava i javljanju dousnika sa terena, i aktuelni republicki Ministar gradjevina je preko televizije, deset dana pre poslednjih izbora, doneo resenje o rusenju nekih bespravno podignutih objekata u centru Zemuna. Lepo se videlo kako se postavlja papir o izvrsnoj radnji. Objekti su jos uvek tamo. I Ministar je jos uvek tamo, jedino smo mi ovde.