Intervju: Zdravko Colic, pevac o Davorinu, Sarajevu, novom albumu

Zelim da duhovi dodju na relaciju u kojoj mogu da komuniciram. Nisam ucestvovao na demonstracijama jer ne mogu da indentifikujem sebe u tome, ali za demokratiju i bolji zivot sam uvek

Jelena Bjelica

“Kada se pravi ploca ona mora biti jednostavna, jer ono sto je jednostavno je najbolje. Moj glas je sada postao veliki u rasponu. Imam veliki problem iz koje intonacije da pevam. Najbitnije je da ocuvas boju svog glasa, on nije ishaban jer ga ne muvas non stop po kafanama, ili ne pijes, ili pijes sto ja cinim, ali nemas stalno trosenje glasa. Glas postoji od pocetka do kraja tvog zivota. Nisam ga potrosio, jer ga nisam puno istezgario. Nisam umorio glas. Potrositi glas znaci umoriti glas", kaze Zdravko Colic povodom svog novog albuma “Kad bi moja bila", koji je uradio zajedno sa Goranom Bregovicem. Ususkani u tisinu Kosutnjaka, uz jutarnju kafu razgovarali smo sa Colicem, mozda je bolje reci - Colom, o tome kao je nastajao album, zasto ga tako dugo nije bilo na sceni, kako uspeva da zivi u ovim vremenima, o Sarajevu, demonstracijima ...

- Album je radjen u poslednje tri godine sa malim pauzama. Krenuli smo sa demo snimcima, posto nista nismo dobili od raje, u stvari nista nam se nije sasvim dopadalo, onda je Goran rekao “ajde ti malo sjedi i kreni da izmisljas". Tada sam imao dosta slobodnog vremena, uz neka moja vezbanja po Kosutnjaku. To je bilo cudno vreme, ucmalo, kada nisam nista posebno radio, onda sam se uhvatio gitare. Sada imamo toliko materijala da bi se moglo pet ploca napraviti.

Etno zvuk iliti balkanska varijanta

Etno zvuk smo smisljeno napravili, jer mislim da ce vreme Interneta i svega ovoga sto je povezano u svetu doneti odredjeni profil muzike koja dolazi iz raznih predela sveta, upakovane lepo, tako da to moze da slusa i onaj ko je u Americi ili Engleskoj, a da shvati da to dolazi kao muzika iz nekog drugog kraja. To je nesto sto ima eventualno veci prolaz, nego sto bi nekim plagijatom amerckih novih soul varijanti, ili dens ili ... dobili. Plasirati nesto da bi cisto zadovoljili svetski trend koji vlada u Jugoslaviji?

Podsecajuci ga na nekoliko godina staru aferu sa devizama u koju je bio upetljan, interesovali smo se kako uspeva danas da zivi, u vreme “legalnog crnog kursa".

- Danas menjam normalno devize kao i svi gradjani, ali to su neke male svote koje ti trebaju da rucas, veceras, za tekuce troskove. Svako vreme nosi neke svoje zakone i neke svoje zakonitosti. Ja sam covek koji kad ima moze da se ponasa i kao kad nema. Dosta sam sinhronizovan. Taj svoj duhovni ego ne zelim nijednog momenta da prospem bez veze, zato da bih zaradjivao pare koje mi trebaju za bolji zivot. Ja cu radije malo skromnije ziveti, da bih ono sto sam naumio izdrzao do kraja. Isto tako kad nastupim moji honorari su jako visoki. Ljudi jednostavno za manju cenu vise rade, ali dodju do para koje im zivot znace. Kod mene je slucaj koji od pocetka do kraja vuce istu nit. Ako imam princip da necu da pjevam dok mi ne izadje nova ploca, makar nemao sta da jedem, ja cu izdrzati u tom svom htenju. Ja nikada ne mogu pobeci daleko od sebe, ali isto tako ne mogu biti toliko materijalno gladan da bih nesto po svaku cenu cinio.

Trudim se da ispostujem liniju svog zivota. Napravim tu i tamo neku gresku, onda se posle kajem i jednostavno to vise ne radim.

O demonstracijama

- Nisam ucestvovao na demonstracijama jer ne mogu da identifikujem sebe u tome. Medjutim, za demokratiju i bolji zivot sam uvek. Ljudi koji su bili kod Gorana kad se sve to desavalo to dobro znaju. Nikada nisam izasao, posto sam ja odgojen tako. Moj otac je policajac, ne mislim da sam rezimski covek, ili da je zato sto je moj otac policajac iz onog vremena, da ja imam potpuno jednu drugaciju sliku o drustvu. Naravno ja sam za najvecu demokratiju i za najveca prava ljudi, za drzavu koja je najslobodnija, najotvorenija, najdemokratskija, najvise ekonomski razvijena. Taj trend koji nema veze sa politikom, to sto se desavalo na demonstracijama, je fenomenalan pravac za bolje sutra, za eventualnu smenu nekih stvari, za progres i tako dalje.

Istovremeno ja sebe ne vidim ni u cemu sto po meni nije sigurno. Jer nigde na svetu ne desava se da izadje milion ljudi na ulicu, i da se nista ne desi. Osim toga imas da ti se ljudi iz koalicije posvadjaju, zato sto je neko htio vlast ili nije htio. Kao da predvidim, idem ispred toga. Tu sam totalno u pravu bio sto se nisam angazovao. Nemam ni velika prava angazovat se, pogotovo sto sam covek koji nije rodjeni Beogradjanin, nemam neki drugaciji odnos. Ja sam covek koji je ovde zadnjih godina intenzivno, inace u Beograd dolazi 20-30 godina i puno je vremena ovde proveo. Jednostavno moje angazovanje je u meni samom. Kod mene je to vrlo specificno, da li je to kucni odgoj, ili zato sto se po meni stvari moraju desavati totalno drugacije. Mi smo ocito takav narod koji neke stvari ne moze izgurati pre vremena, ali to je bila najpozitivnija stvar da ljudi pokazu svoj revolt. Mozda nisam demonstrativan covek, mozda nije u opisu mog radnog mesta, licnosti, da budem buntovnik.

Nisam lupao u serpe jer mi je smesno da me neko vidi. Jesam galamio vikao i dero se, zato sto imam jaci glas nego serpa. U svakom slucaju sam bio za to zajedno sa ljudima. Nisam imao takav nacin istupanja. Moj brat je stalno visio, bio je tu, bio je jako nategnut, ali kod mene je sve bilo suzdrzano. U sebi sam jako, jako, bio za.

Muzicari i politicari

- Vrlo retko. Vucelu nikad ne mogu gledati samo kao politicara. On je za mene novinar, direktor velikih televizija, ili marketinskih velikih programa ja ga tako vidim. On je covek vrlo sirok u svojim mogucnostima. Za mene je politicar covek koji se samo bavi politikom, samo mudruje, koji samo daje neke direktive ljudima koji treba da ih izvrsavaju, ako je na vlasti, ili politicara zamisljam kao coveka iz jake partije koji je na vlasti, koji ima mogucnost da promeni neke stvari na bolje ili losije. Vucela je covek koga vidim drugacije. Naravno on moze da bude na vlasti, moze da bude u partiji, ali da uz to ima nesto da li je to rukomentni savez, ili je direktor televizije ili direktor necega ne znam predsednik necega. Sto se tice ostalih politicara - poznajem mnoge ljude onako, poznavao sam ih mnogo vise ranije u Sarajevu. Tada su svi bili clanovi Saveza ili nisu bili. U poslednje vreme znam mnogo ljudi, koji nisu na vlasti, a koji su politicari.

“Ljudi koji se bave umetnoscu ne bi trebali da budu unutra, ali ako imaju licni stav prema necemu onda mogu da se angazuju", kaze Colic, i dodaje:

- Oni u stvari mogu biti neka pokretacka snaga u nekom duhovnom smislu, ja se slazem sa tim. Sa druge strane oni pripadaju narodu, oni pripadaju ljudima koji misle i na jedan i na drugi i na treci i na bilo koji drugi nacin. Nije alternativa diplomatija. Nisam ja diplomata da bi sada ne znam prodao vise ploca, ili da me vise ljudi voli, nego je to jednostavno u meni. Odgojen sam tako i rodjen u jednoj porodici koja nije puno isla u neku disidentsku varijantu protiv vlasti, niti u suprotnu. Moj otac je ziveo od drzavne plate, postovao je vlast i drzavu. Nesto je u toj genezi povuceno da ja postujem ljude koji su dosli na vlast svejedno da li voljom naroda, ili bilo kojim drugim nacinom. Vucem to nesto iz kuce sto ne mogu da promenim. Nije moj licni stav - ja sam diplomata, ja o tome ne razmisljam. Mogu da imam licne simpatije koje razmenjujem u kafani. Ne vidim sebe kao politickog instruktora ni u cemu dalje.

Ne mogu biti clan partije koja danas ima jedan program, sutra drugi, u kojoj postoje struje i stvari se jako brzo menjaju. To ne odgovara mom duhu. Partije koje sada postoje po mom misljenju su partije koje su jos u izrastanju. To nisu politicki iskristalizovane partije. Ova cela stvar je vrlo eksperimentalna.

“Mi smo balkanski narod. Neki dan sam se video sa svojim prijateljem iz Sarajeva u Frankfurtu koji kaze “opet se vrati na Mesu i Andrica’. Kad gledas stalno vidis jedan krug, gde se ljudi prvo vole, pa se mrze, pa se pobiju, a uvek moraju imati nekog na vlasti ko je iznad njih i ko moze da ih eventualno drzi u politickom okruzenju kakvo je njegovo. Mi jednostavno volimo da imamo vodju. Sa druge strane moras znati da se ovde stvari jako sporo odvijaju, da je ono sto su pisali ljudi stotinama godina ranije jedna istina koja se moze primeniti i sada", zakljucuje Zdravko.

Davorinovo pismo

- U Sloveniji sigurno mogu napraviti koncert. To sa Borom je tipa gradski komitet se pobunio ili gradska vlast i rekla: “Bora je davao neke izjave, mi njega necemo". To je glupo. Bora ce tamo opet pjevat vrlo skoro, jer ce opet reagovati neka druga vlast, ili neko drugi, ili ce Slovenci biti dovoljno dobre demokrate da ce ih neko za to kritikovat’. To je samo pitanje vremena. Pitanje ostalih delova je osim moje zelje, i da l’ postoje neki kulturni i diplomatski odnosi. Ja kao Sarajlija nemam veze ni sa kulturnim ni sa diplomatskim odnosima, nego postoji princip prakse. Kao kad su Indeksi trebali doc na budvanski festival, onda je Alijin sef kabineta, to sam cuo u nekom razgovoru, rekao nek sacekaju malo stvar da se potpisu diplomatski odnosi, onda kad se potpisu onda ce da zazivi sport i kultura, jer nemoj da sutra neko kaze ti si bio, a ovaj nije bio. Malo politicki zivot nek procirkulise, onda ce postojati normalni uslovi da se ode i pjeva.

Davorin Popovic ti je 1996. godine po jednom beogradskom novinaru poslao poruku “Volim te", zamolivsi te da se javis, ti to nikada nisi ucinio. Zasto?

- Daco me stalno pozdravlja kad moj brat ode, posto je on isao vise puta u Sarajevo. Obozavam sve te ljude, ali taj odnos telefonom mi je jako stur. Nisam ja taj tip da se nesto javljam na telefon. Mogu da se javim da pricam nesto privatno. A taj pokusaj objasnjavanja, sto, zasto je nesto doslo, kako bi trebalo da bude, ko je kriv za ovo, zasto se desilo ono, meni je to glupo i ja ne mogu da se snadjem u celoj toj prici koja ide u pravcu objasnjavanja. Cekam zivi susret, nadam se da cu otic u Sarajevo sada u januaru, i mozda napravim malu promociju ove ploce koja je izasla, novinarsku i za prijatelje.

Izbegavao sam taj kontakt telefonom, cak imao sam poziv da budem sa Davorom na Video Mostu, ono sto je Goran radio i zahtevao da tu bude i Sidran. Goran voli tu kombinaciju sa objasnjavanjima. Ja to ne volim. Ne mogu da prihvatim da se Davorin koji je moj drug iz zivota, a ujedno smo i radili zajedno i pevali i isli na koncerte, da se ja sa jednim svojim drugom, ili recimo kao sto je Brega, negde kontaktiram preko Interneta zato sto smo mi sada na dve razlicite strane. Mogu da kontaktiram sa nepoznatim ljudima, ali ne mogu sa poznatima jer se osecam jako tjeskobno u sebi, hvata me neka zatvorenost. Ne znam sta da kazem coveku koga bih izljubio kao da sam ga juce vidio. Volim samo tu komunikaciju koja je direktna izmedju ljudi. Ako on nije postao veliki nacionalista, ako je ostao normalan covek koji prvo ceni ljudskost, a ne da mu je vaznija njegova drzava, onda mi nismo nista propustili, samo se nismo dugo videli.

Zasto sve ove godine nisi odlazio u Sarajevo?

- Nisam, mogao sam ici u poslednjih godinu i po dana. Nisam imao potrebe. Zelim da duhovi dodju na onu relaciju na kojoj ja mogu da komuniciram. To ti je isto kao da komuniciras sa uspaljenim covekom koji je nervozan. Uzmi samo alkoholizirano stanje medju ljudima koji se svaki dan vidjaju, a kamoli kad imas jednu duhovnu izopacenost na razlicite nacine kod ljudi koji su kivni na sve i svakoga, zato sto je bilo nesto sto oni nisu zeleli, a ne misle kao sto misle drugi. Drugim recima dok se strasti smire vrlo je tesko uspostaviti cak i sa prijateljima komunikaciju koju bi zelio. Hocu da stvari dodju na svoje, da vide da su svi pogresili sto se vodio rat. Zna se da svako moze zakuvat opet u Bosni kad god hoce, ako to svjet pozeli. Nadam se da to niko ne zeli. Vodice se razgovori kao nekad. To su lepe stvari.

Setis li se ponekada, kultnih kafana u Sarajevu? Da li mogu da ih zamene beogradske, odnosno one s Banovog brda?

- Ti kafici u Sarajevu su bili ogledalo grada. U smislu svako vece kad izadjes promenis deset kafica, ako nisi promenio deset da vidis koga ima i sta ima nisi nista uradio. Svaka kuca je skoro imala svoj kafic. U mojoj zgradi je bio “Trim". Cesto sam provodio vreme u tom krugu oko moje zgrade, gde je bilo cetri-pet kafica. Onda me je Davor znao napast “Stari nemoj da se samo zavlacis oko svoje kuce prodji malo Sarajevom da te ljudi vide. Slusaj Cola, da je tebi kazem, udji malo u carsiju da vidis stari grad. Vidi ti ides sada, pola godine te nema, kad dodjes u Sarajevo odvojis dva sata, odes u carsiju i svi te vide. Sednes na jedno mesto popijes kaficu i kao fin decko kazes masala efendija, kako je, sto ima stari, sto ima, zivio, pozdravis se sa svima, mahnes razumjes, a oni kazu vidi sto je ovaj Cola fin decko." Ti kafici su bili mesta s nekom pozitivnom energijom.

Jeste da je sada siromasno vreme i da nema para, ali i Beograd ima duha. Doduse, ljudi u njemu slabije zive, pa ima i onih koji stalno pitaju ko su ovi, sto su ovi dosli. Imas masu ljudi koja je dozivela neprijatnosti koji su normalno tu dosli zato sto nemaju neke mogucnost da se vrate tamo odakle su krenuli ili zato sto ne mogu dobiti papire da odu negde dalje. Zato su tu gde jesu, takve ljude ne treba osudjivat, jer je njih nesreca naterala na to a ne sreca, a to su ipak ljudi, recimo Srbi.

U jednom TV prikazu o tebi, emitovanom pre rata pojavljujete se ti i tvoja uciteljica. Da li si svih ovih godina pomislio na nju?

- To je zena koja je meni usadila neku moc da se pojavljujem u javnosti. Imao sam u sebi taj dar da recitujem i bio sam u dramskoj sekciji, kada je pocelo sviranje na gitari pocela je i pesma. Imao sam tu neku uvrnutost u sebi, volio sam pjevati sve od sevdalinke do ne znam pesama koje su pocele da se pojavljuju u rock ’n’ roll fazi kada sam bio mali. Uglavnom ona mi je usadila neki dar za pokazivanjem, oslobodila me je treme. Zato mi je ona ostala u sjecanju, zove se Fatima Deveric. Cesto pomislim na nju, volio bih da je dobro.