Jagos Markovic - pozorisni reditelj

U pocetku sam bio drhtavih nogu poput tek rodjenog zdrebeta. I bio sam podrzan u pravom casu, prihvacen, zasticen institucijama, a kako su stvari isle svojim tokom, meni je sve to prestajalo da biva vazno i tada sam napravio najbolje predstave

Zeljko Jovanovic

Nisu retki oni koji smatraju da Jagos Markovic nije jedan od najboljih reditelja mladje generacije, oni misle da je on najbolji. Odgovor na to, vise estradano a manje pozorisno pitanje nije narocito ni vazan. Sigurno je samo da je pozorisni reditelj Jagos Markovic autor izuzetno posecenih, nagradjivanih i hvaljenih predstava madju kojima su legendarne "Lukrecija iliti Zdero", "Kate Kapuralica", "Romeo i Julija"... Od nagrada belezimo samo "Bojan Stupica", Sterijinu, "13-to julsku".

I pored niza uspeha Jagosa Markovica dugo nije bilo na sceni nekog beogradskog pozorista. Poslednju predstavu koju je radio u Beogradu bilo je u Zvezdara teatru i to "Nase sinove" Vojislava Jovanovica Maramba. Njegov najnoviji projekat, koji je i bio neposredan povod za ovaj razgovor, jeste predstava "Celava pevacica" radjena je u Krusevackom pozoristu. Nase prvo pitanje je, logicno, bilo kada ce ponovo raditi u Beogradu.

- Jako zelim da radim u Beogradu ali hocu da radim komad koj se meni radi i to sada. Mnoga pozorista su me zvala, to moram da kazem, medjutim vecina ima fiksiran repertoar. Odredi se komad i ponudi rediteljima koji onda pristanu ili ne. Mozda bih, da sam upravnik i ja tako radio ali mozda i ne bih. Svojim statusom slobodnog umetnika kupujem slobodu da radim sta hocu i sa kime hocu. I kao reditelj pocetnik, radio sam ono sto sam hteo. Ni tada nisam rezirao dobar tekst koji mi ne odgovora iako bi iza sebe imao jaku kuci, jaku firmu. Ponavljam, ni tada, kada je mojoj mladosti trebala firma i autoritet kao vid podrske, nisam radio narucene projekte. Sustina je u pitanju zasto bi sada pravio kompromis kada sam, kako se to kaze napravio karijeru, kada nisam na pocetku. Ja osecam merila vremena i merim puls drame u vremenu. Nosim se i vodim za svojim antenama. Sa strane gledano bilo je mnogo ludosti u mojim rezijama. Vrlo blizu Sombora su padale bombe kada sam radio "Kate Kapuralica", a ipak se posrecilo. "Lukreciju" su odbila mnoga beogrdska pozorista, necu da kazem koja, pa sam je uradio u Teatru T i znamo sta je bilo. Nudio sam i "Katu" beogrdskim pozoristima - nisu prihvatili. Zatim, sam "Romea i Juliju" morao da radim u "Buhi". Za sve to vreme, nudjeni su mi sjajani komadi, velika dela ali tog trenutka nisam mogao da ih radim. E, sad cu se valjda dogovoriti. Sa Ateljeom sam se vec sporazumeo, reziracu Cehova, sa Kreckovicem u Beogrdskom dramskom vidim da cu se sigurno dogovoriti, u pregovorima sam i sa Jugoslovenskim dramskim i Cirilov i ja se zaista trudimo ali problem je tekst. Narodno pozoriste mi je ponudilo Olivera Tvista i ja sam se zahvalio jer to nije za mene. Njima sam ponudio Nusica ili Brehta ali oni smatraju da to nije za njih. Dobro, nema problema.

Gledano sa stanovista ukupnog pozorisnog zivota koji od ova dva koncepta nosi vecu (repertoarsku) odsvornost?

- Odgovoricu ovako, "neka cveta hiljadu cvetova". Uopste ne razmisljam u tim kategorijama. Moje je da procenjujem kvalitet predstava koje radim a ne da sudim o poslu upravnika, ciji je posao opet, vrlo tezak i veoma odgovoran. I to je neka vrsta rezije i odgovor prepustam njima. Ne zelim da imam odgovor na to pitanje, ja se bavim svojim zamajcem. Svejedno je ko je izgovorio naslov. Sigurno je da je bolji komad "Hamlet" neso "Kate kapuralica" ali ja nisam hteo da radim "Hamleta" vec "Katu". Bolji je Seteov "Faust" neso "Celava pevacica". Moja odgovornost je uvek ista. Publiku ne zanima zakulisni zivot predstave. Celokupnu odgvornost preuzimam ja bilo da sam imao uslove bilo da nisam. Autor sam prestave i odgovornost ne delim ni sa kime. Hocu da kazem sve jedno je s kog ce se kraja doci do istine. Sve je to pitanje forme i nacina dolazenja do zajednickog izraza. Ali ono sto je meni vazno u predstavi, sto je moj autorski pristup jeste da je tekst sveta partitura i nesto sto mora da funkcionise. On je jezgro predstave. Medjutim, ako je u literanom smislu sve, u pozorisnom on je samo jedan od elemenata predstave. Ova sredina mora da shvati da rezija moze biti zanat, moze biti i interepretacija ali moze biti i tumacenje. U rukama Mandusica Vuka moze svaka...Moze i ovako: prvo ideja, pa od ideje reditelj, pa od tog koncepta glumci, moze - i tako se najvise radi. Ja ne. Kljuc za neku hemiju koja se desava u mojim predstava, sto se danas odvratno zove energijom, pociva u nekim drugim stvarima a ne u tezama. Ona nije u tome da u vreme sibanja radimo komad o revolucji. Mislim da treba malo skuplje komunicirati. Ono sto i budala moze da vidi golim okom ne vredi raditi.

Da konkretizujemo problem, Vase osecanje vremena u "Celavoj pevacici"

- Kada je napisan Joneskov komad to je bio formalni sok, avangardni komad o nesporazumima. U medjuvremenu, mi smo poludeli kao drustvo i stigli Joneskov haos, nesporazum, antidramu, sve. Postali smo antidrustvo i stigli dotle da smo ukinuli komunikaciju. Doslo je do nesporazuma. Verovatno je motiv tog nesporazuma ludilo, posledica nesporazuma je povredjivanje, samopovredjivanje, sibljemnje smisla... i eto krusa. Sta je mene zanimalo? Nisam hteo da radim formalisticki estetski sok, stilizovani kocept, misao, nego da to sto je Jonesko konstruisao - ozivim, da na sceni bude sat vremena zivota koji je u svom nukleusu apsurdan, besmislen, nesrecan, gluv. Dakle, da se dogadja zivot a ne konstrukcija. Moj cilj nije znaci bio konceptualizam na sceni i nisam zelo da gumci igraju Joneskove, Jagoseve, Jankove ili Markove ideje nego da zive na sceni. Mi smo to radili kao psiholoski realizam i za to je predstava, izmedju ostalog smesna i duhovita.

Da li je to bio autentican Jonesko?

- Ko je vlasnik istine kakav je Jonesko autentican? To mozda nije Jonesko kakvog zamisljamo, kakvog zamisljate, jer je sada tu ansambl. Dosla je Milena Dravic, dosao je Susljik, dosla je Zinka, Joca, Milija, Sasa, dosao je Jasos, Biljana, Ljiljana Mrkic, pa su tog Joneska protumacili, oziveli tu partituru. Nisam ni ja zamisljao Joneska ovako dok sam sa citao. I sada dolazimo do najdelikatnije tacke, do Rubikona, vrlo brzo smo u razgovoru dosli do njega. To je mesto gde prestaje literatura, gde prestaje imaginacija citaoca u sobi pored nocne lampe i gde pocinje nesto sto se zove teatar i sto se pise velikim slovima; nesto u sta s ne sme ulaziti sa svojim zamisljenim tezama, ne samo idejnim nego i culnim, gde moramo pristati na to da necemo videt ono sto ocekujemo. Pa jadan je onaj reditelj koji napravi ono sto su ocekivali gledaoci. Jadan onaj koji ima sliku kakvu imaju svi kada citaju dramu. Zasto se onda uopste baviti rezijom? Moj stav je da treba nuditi autenticne slike. E , sad to sto neko ume da vidi autenticnost, autorski pecat a neko ne, to je druga stvar.

Utisak je da u pozadini provejava neka vrsta Vaseg nesporazuma sa kulturnom javnoscu ovoga grada?

U dubini da. Ako hocemo da pricamo iskreno stvari izgledaju kao ukrstenice i vodorvano i vertiklano. Vodorvano, ja bih bio pas kada bih bio nezadovoljan. Mnogo mi znace brojne nagrade i hvala nagradama ali meni mnogo vise znaci gledanost. Vrlo dobro znam koliko je koja od mojih predstava gledana i koliko je bilo publike. Dakle, ja sam dovoljno prisutan u ovoj zajednickoj stvarnosti da lepo mogu videti do koje mere delim svoje slike i svoj dozivljaj. Sto se javnosti tice takodje ne smem biti nezadovoljan. Ali s druge strane, ako se gleda uspravno, dabome da sam u nesporazumu u kome uzivam. Svaki od nas, koji misli, koji ima svoj svet, koji ima svoj stav je u nesporazumu. Moj neposrazum nije ni veci ni mnaji, moj nesporazum je moja razlika, moj ponos, negto sto je posledice autenticnosti i mene i javnosti. Opet ponavljam onu kinesku "neka cveta hiljadu cvetova" , jadan onaj koji je u sporazumu. Sreca je biti u sporazumu sa sobom.

Ajde da stvar postavimo ovako: da li je tacan utisak do pojedini reditelji u ovoj sredini prosto doziveo glorifikaciju a potom krece haranga na njih?

Nisam tako doziveo stvari. Taj uspeh, aklamacija, odijumi, sve to pripada drugima. Sve je to posledica moga rada, Dejanovog, Nikitinog rada, Milanovog, Alisinog, a ovo drugo, aklamacija pripada onima koji te predstave gledaju. Javnost ima prava da govori ono sto govori i misli to sto misli ali ja mogu lepo da zivim s tim. Skine se predstava sa repertoara, zaborave se kritike, nagrade, nadjem dete kako se igra sa pozutelim fotogtrafijama, a sta ostane. Moja radost sto sam se izrazio, osecanje mirne savesti iskljucivo u odnosu na samog sebe, ili osecane sumnje da se nisam izrazio, prevare nemoci ili kazem, slasti i radosti. Mira Stupica je jednom rekla "uspeh je zec. Dodje ne dodje". Ako se necija sujeta, tastina, samoljublje, imala najesti onda je to bila sujeta Jagosa Markovica koji je sa dvadeset godina diplomirao reziju, sa dvadest godina rezirao Molijera, o broju nagrada ne sme ni da govori - ja sam sit. Ako treba da se upustim u razmisljanje o javnosti samo treba da budem miran a boga mi i zahvalan. Sada imam tridest i jednu godinu i nisam isti kao sa dvadest. U pocetku sam bio drhtavih nogu poput tek rodjenog zdrebeta. I bio sam podrzan u pravom casu, prihavcen, zasticen institucijama, a kako su stavri isle svojim tokom, meni je sve to prestajalo da biva vazno i tada sam napravio najbolje predstave. Bila je sreca za mene sto sam podrzan u pravom trenutku. Moji su me u Crnoj Gori pitali 'kako si se snasa u Beograd'? Odgovorio sam im nisam se snasa, mene su docekali. I zato, govorim iz perspektive dodjosa, klinca, tadasnjegs vunderkinda, sludjenog a prepunog pozorisnih hormona, mogu samo da se zahvalim svojim dragim profesorima, Borjani Prodanovic i Svetozaru Rapajicu i sbvojim drugim profesorima narocito Mirjani Miocinovic, Vladi Stamenkovicu. Pa ko je sve meni predavao, Hristic, Slenic, to je bilo stogod a potom su dosle dobre pozorisne kuce.

Ne postoji tematska slicnost vasih predstva, radili ste dramtizaciju "Tri musketara", Joneska, Sekspira...medjutim, neosporno je da postoji ono sto se zove stil Jasosa Markovica? Kako se on svaki put realizuje?

- To ste sve Vi rekli i ja samo mogu da kazem hvala. A evo kao izgledaju stvari s onu stranu rampe. Iskreno cu odgovoriti. Postoji samo partitura, tekst u koji ulazim, go, cist, iskren, ali sa svojim culima a ne sa medijskim, carsijskim, modnim uputstvima i saobracajnim znacima kuda ici. Postoji delo, ja u njega ronim, analiziram ga, napajam se, sluzim mu. A sto sam u tome iskren i ocigledno mastan to sve donosi posledice o kojima ste govorili. Ja dubinski ulazim u delo, jer ako se delo, izvodjacka matrica ne ispostuje, mozes da se jebes. Ovim recima. Ako se matrica ispostuje onda delo radi za tebe i to tim jace sto je delo vece. A to sto mi predpostavljamo pa znas sta, ja kuci imam "Kavaleriju Rustikanu", jednu diriguje Karajan, drugu Mehta, trecu diriguje Muti, cetvrtu Abado. Svaku je pisao Maskanji ali ja boga mi prepoznajem Mutija ili Karajana. Ne bih hteo da uvredim nikaoga ali ja imam mnogo sluha i mogu da prepoznam. Sve to o cemu pricamo ima u predstavi "Master klas". Alisa je to odlicno izrezirala, Seka igra bozanstveno, sve o tom sluzbovanju partituri kaze Kalasova. Ko hoce ozbiljno da radi ovaj posao nema sta da razmislja dalje od partiture. Isto je da li je cetvrtina, sesnaestina, je li alesro, presto, stakato.. u okviru toga 'putuj igumane i za manstir ne brini'. Ukoliko tebe ima docices na red i izrazices se. Ja o tome uopste ne razmisljam. To je taj paradoks. Zato me je vrlo iznenadilo kada je sve ovo pocelo, da se desava sa mnom jer znam kakve su razlike.

Pomenuli ste rad Cehova u Ateljeu. U "Lukreciji" je bio dominatan jedan,kako kazu sitaristi, rif na kome je predstava "poredjana", u Kati je bilo nesto drugo, u "Nasim sinovima" noseci elemanat je bilo stanje, u "Celavoj pevacici" licni stav o vremenu propusten kroz Joneskovu vizuru. Koje ce resenje biti primenjeno kod Cehova?

- Ne mogu da govorim unapred. Kada bi sada pricali o tom Cehovu bilo bi kao da vam pokazujem snimak sa ultrazvuka. U mom slucaju bi bilo necasno objaviti ideje predstave i zelje reditelja u novinama. Mnoso se ljudima pomaze da vide ono sto je covek hteo. Meni pomagala ne tebaju. Ja zelim da publika dodje, vidi predstavu i shvati ono sto zelim da kazem. Na silnim konfrencijama za stampu uspesno izbegavam da otkrijem sustinu. Meni ne treba da telefoniram javnosti i delim predizborne letke o tome sta sam hteo da kazem. Mnogo se govori o zloupotrebi nas od stane medija, mislim da i mi zlopuotrebljavamo medije usled svoje nemoci. Potentnoj predstavi ne treba obajsenje. Nije kriva publika ako nije razumela predstavu vec reditelj koji to nije postigao. Zasto da Peri, Ziki i Miki objasnjavam predstvau. Tako se ukida pozoriste.

Mozete li definisati razliku izmedju predstava od pre deset godina i onihi koje se igraju danas?

- Dobro se secam predstava koje sam gledao kao student. Svoje ne racunam. Drustvo je propalo, ovo je propala drzava, mi smo propali. Medjutim, ne treba coveka zaliti zbog onoga kroz sta mora da prodje. Besmisleno je kukati zbog neminovnosti. Mislim da je pozoriste, kao sto je rekao Sekspir, ogledalo drustva. Ali smo mi fenomen u mnogo cemu pa i u tome. Nase pozoriste je bolje i lepse od naseg drustva. Ali necu o tome da govorim javno. O onome sto mi se ne svidja necu govoriti za novine. Necu priustiti taj luksuz da cuje moje misljene nikome ko nije iz moje dnevne sobe. Samo cu reci da je pozoriste bolji deo ove stavrnosti, sa svim nasim manama, vrlinama, sarmom, u svakom slucaju je bolji deo drustva. Mi smo primili dosta toga ruznog medjutim, nije krivo ogledalo sto je slika kriva.