Portret: Djordje Balasevic, pesnik, pevac, pisac

Djordje Balasevic je opet u svom naslovu. Zivi "jedan od onih zivota" (Prometej, Novi Sad 1997) koji vec osmu sezonu pocinje i zavrsava se koncertom u Centru "Sava". Ovo je ispovest mangupa kojem je secanje zanat i koji, kao svi pravi mangupi, boluje pomalo od amnezije. Svaki pokusaj portreta Djordja Balasevica je autoportret njegovih "lose prepricanih reci"

Zagorka Radovic

Djordje Balasevic

Djordje Balasevic je siguran da bi mu se nesto dogodilo i da ga nema. Posto ga ima, desilo mu se da "malo smira i malo briljira". Tako mu je miholjsko leto, u grudima mu jos udara beges. Sumnja se da je vkv prznica ali samo Bog i par njegovih najblizih saradnika zna da nije tako i da je sve davao da izbegne frku cak i kad mu to nije islo od ruke. Po glavi stanovnika koji ga vole idu dva koja ga ne vole, od te dvojice jednom je izuzetno antipatican i cini mu se da bas na tog stalno nalece. Biti crna porodicna ovcica ne znaci i biti ovca. Vazne su nijanse. Rodjen je 11. maja 1953. godine u Ulici Jovana Cvijica. Tu je sjahao njegov askurdjel kada su pra-pra Balasi presli Karpate, Moldaviju, preplivali Dnjepar, iscedili Don iz kosulje. Kuca je od starine, pa je 1848. srusena, u njoj se 1896. rodio deda, renovinara je 1911. i proslog leta. Deda je na glavnoj ulici imao gvozdjarsku radnju na veliko i malo i vodio predano brigu o njoj. Kad su oslobodili grad, oslobodioci su oslobodili i dedu tih briga, pa je brinuo jedino da ne gundja preglasno kada, sa rukama na ledjima, prolazi pored nje. Otac je, od 1941. godine, da ne bi bio pokatolicen, postao prvi Balasev(ic) a onda se dve godine posle rata ozenio katolkinjom. Majku jos ponekad nasluti u tami kad mu dosapne koji stih ali je ocu teze bilo uci u trag, stalno je na kojekakvim sluzbenim putovanjima. Balasevici se, inace, nisu dali u visinu, vise su "pladz makeri, zdepike". U detinjstvu je imao dva bozica ali jos uvek misli da je Bog jedan. Prvi put skinut sa programa zbog stiha "usao na prstima, a majka se, budna, prekrstila".

U godini kada je rodjen zasadjen je oraj. Bar je u pesmi tako. "Bele ruze nezne ruze" je prva pesma u koju se vokalno usunjao na kucnim svecarima. U osnovkama je rimovao neke ceznjutive stihove da bi "i Jesenjinu bilo neugodno". U gimnaziji je apstinirao od rime (a poprilicno i od nje) ali je u godini Velikih boginja na nekim Susretima osvojio nagradu pesmom koja je pocinjala "Mada se budim svako jutro". Od onda ne pise na suvo, bez muzike. U medjuvremenu je menjao skole, osvajao prvenstva u klikeranju i trofeje u pecanju. Na sebi svojstven nacin je maturirao, upisao geografiju, odradio cetiri semestra sa prosekom devet i nesto i shvatio da "diploma nije ona presudna stvar". Estradni zivot vodi unazad do samousluge "Galeb" na Salajci. To je preko od Podbare. Otuda krece sa "Vegas" gitarom i Berliozovom poukom da ona moze, ako treba, da bude i orkestar. A trebace. U grupi "Zetva" je rodjen tango o baronu Fon Ligenstalu sa luckastim refrenom, a 13. septembra 1977 (kisa je rominjala) usao je prvi put u studio. Dolazi faza "Ranog mraza" i pesama o prvoj ljubavi, snasi sa salasa, panonskom mornaru. U bendu je i Bora Djordjevic koji ce posle otici na sasvim drugu stranu i dvadeset godina kasnije reci koju o Djoletovim "nikakvim pesmicama".

I greh "Racunajte na nas" je vec pocinjen. Album "Bezdno" je neka nova muzika, ubrzo stize i "Panta rei" i, nova zamerka za "Roquiem" mrtvom komandantu. Muzicka kritika se ogresila o svoje pravilo da ne hvali uzastopno dva albuma. "Jadna i bedna 87" postaje diverzija za dobro cuvanu nevinost ondasnjeg etra. Nad Zagrebom se tada otkacila jedna zvezda. Laku noc dame i gospodo. Instinkt sada vec estradnog veterana je bio nepogresiv. Album "Marim ja" koji je 1991. izdao sarajevski "Diskont" pocinje da mirise na politiku. Tu su "zli decaci koji su razbucali proslavu godisnjice braka mog druga Jevrema". U albumu "Jedan od onih zivota" vec je ubijen grad u "Coveku sa Mesecom u ocima" i "Putuje Evropa" a nama je lepo "taman" koliko smo zasluzili. Trube i mars u finalu "Regruteske" opominju da je pocelo pevanje u slavu nozeva. Mater svima.

I dok je obilazio nasukane delove potonule dzu-atlantide i fasovao "ruznu rec" nostalgicar, s rodnim gradom nikako da odmeri snage. Nespretni su i sputani oboje, kao neko ko tek voli. Svirao je u sali "Imperijal" u jermenskoj cetvrti u Londonu gde se kupuju kajmak i kore za gibanicu. Bilo je skupo, 24 funte karta, i puno. Ali, valjda je u svim varosima sopstvenog rodjenja tako. Zamera gradu da vise nista ne moze da ga uvredi, da ne ume da voli i da to pokaze, bar ne koliko je njegovom "singer-songwriteru" to potrebno. U Novom Sadu tisina vuce na cisti D-mol.

Rat mu je pokvario raspolozenje. Kada je narod Nebeskih Ratnika, vojnicki superioran, u nedostatku dostojnog protivnika krenuo sam protiv sebe, govorio je "zbogom oruzju" i odjebi JNA.

"OK, samoupravljanje i nesvrstanost. Ali je dosta eksperimentisanja s nama". Neki novi klinci nisu uspeli da odvoje olovne vojnike od olovnih zrna koja su ih stigla. Pisao je javni Dnevnik bez dlake na jeziku. Imao vec 12 zlatnih ploca, tri filmske uloge, pesme su mu zvizdane i skandirane, skupio je nagrada "manje nego sto je zasluzio, vise nego sto je potrebno". Plava "marica" ispred broja 31 u Jovana Cvijica nije uspela da od njega napravi dobrovoljca. Porucivali su mu: cuti i pjevaj! Psovali, pretili, kamenovali kucu. Otkrili da se slikao za naslovnu stranu hrvatskih novina. Jeste, uz napis "Traperice u Kristalnoj dvorani" na Opatijskom festivalu 1978. kad je zbog njega, tj. traperica, Anton Marti "cupao kose". Krenuo je preki sud zbog casno priznatog greha "Racunajte na nas". Pesma se jeste otela u visine ali je on i tada, na poslednjem Velikom Sletu, bio nepododan da je otpeva pa je to ucinila ljubljanska grupa "Pepel in kri". "Ispostavilo se da je svima od samog pocetka bilo jasno da je to veliki promasaj, ali su za svaki slucaj sacekali da prvo Tito umre, s teskom mukom se uzdrzali jos nekih desetak godina, pustili da stvar prenoci pa mi otvoreno skresali u lice...". Televizija je vrtela anketu povodom njegove navodne izjave da treba srusiti sve vojvodjanske mostove povodom primedbe da se grad cuva s pogresne, evropske strane. U pesmi "Sugar rep" omakla se psovka uz "voz koji te dono". Postaje vruce, a on, mangup jedan, pise "Dodjosku" a na provokaciju "sta je njemu lose dono voz" ladno kaze "tastu". Zalaze se za rehabilitaciju te "teske reci izvini".

Balade u bojama "sramezljive breskve i setno sive, nepogresive" nisu odolele politici kad se strasnije od najstrasnijeg dogadjalo na sto kilometara odavde, stari orkestar "svirao tralala" a narodnjaci "drzali sve u saci". Podseca na obecanje sa vrha da cemo svi biti Velika Britanija. Sve vise smo ostrvo. Imitira autora Godina Raspleta i Rastura. Nepozeljan je na radio i tv stanicama, a partije-pecurke ga oblecu ponudama. Valja li mu tamburu spaliti "kao one vikinske ladje?". Raspolozenima da ga potkace nedostojalo je bas tih metar i po koliko je bio visi na pozornici.

Ne moze da kaze da mu je iko kriv. Usao je u to naivno kao "stoperka bez prsluceta u kamion". A sirota kinta koju zaradi provede se kao "ruzicasti nudista iz Bavarske koji je pozeleo da prepliva Amazon bas tamo gde se gnezde pirane...". Dobro. U narodu "postoji verovanje da se novcem ne moze sve kupiti. Moze puno. Idealisti se zalepili za situaciju bogat pa nesretan, a prakticari otkrili nesto jos gore: siromasan a nesretan". Posto ga je zakacila dijalektika morao je nesto da uradi. Nije mogao da se raspadne kao "Bitlsi" pa je napisao cetvrtu - knjigu, roman "Jedan od onih zivota". Roman o Stevanu Nikolcinu Petrasu, sredovecnom coveku na gubitku koji bi da se spase slavonskog ratnog blata. Kritika cuti kao o svim knjigama koje se citaju a ona ne zna zasto, a on ostaje namcor i "ne vole intelektualce koji vazno vrte palce".

Sve pesme Djordja Balasevica kao da su se dogodile a neke jos prete. Bez obzira da li su sansone "duboko u nama" ili "laloski kic". "Onima koji kazu da su mi sve pesme iste - i meni su Ajnstajnove formule iste". Dodirnuo je svilu (naslov, opet) Pesmama Koje su otpevale Svoje ali i grubo sukno Proze. Sedmog februara ga ceka Sarajevo. Naposletku, govorila je baba sa Salajke.