Pukovnik Bunker

Betonske pecurke, oko 600.000, simbol uzasne proslosti. Da su umesto bunkera izgradjivani stanovi danas gradjani Albanije ne bi imali problema sa stambenim prostorom. Jer troskovi najmanjeg bunkera bili bi jednaki troskovima jednoiposobnog stana

Pise: Fahri Musliu

Ni u jednoj zemlji bivseg komunistickog bloka ne postoje tako surovi tragovi proslosti i diktature, kao sto je u Albaniji. To su bunkeri, ili kako ih drukcije nazivaju - betonske pecurke, koje najupecatljivije simbolizuju jednu suludu i paranoidnu vlast koja je zemlju i njene gradjane drzala u potpunoj izolaciji i strahu od “neprijatelja svih boja".

Iako se o Albaniji moze pisati na raznim temama, prica o bunkerima me je intrigirala jos od 1990. godine kada sam prvi put posetio tu zemlju. Zeleo sam da o tim zapustenim gradjevinama koje pokrivaju celu zemlju i ne sluze nicemu saznam vise.

Dok sam proslog meseca sedeo u jednom od mnogobrojnih kafica u centru Tirane caskajuci sa prijateljima, za susednim stolom je sedeo jedan stari gospodin za kojeg mi je kolega rekao da se zove Josif Zegali i da je on projektovao bunkere u zemlji, po naredjenju tadasnjeg rezima Envera Hodze. Zato ga i zovu “Pukovnik Bunker", a prema njegovoj prici, poznati albanski reditelj Kujtim Casku snimio je film pod tim nazivom. Kolega me je upoznao s njim i Josif Zegali je rado prihvatio razgovor. Nakon par minuta razgovora o svakodnevnom zivotu, za tren je nastao tajac. Razumeo sam coveka, nije mu bilo jednostavno da ponovo vrati film unazad 35 godina, i da evocira sve ono sto je doziveo on, njegova porodica, i cela zemlja...

- Betonske kupole se mogu unistiti ili pomeriti na druga mesta, cime bi se oslobodila ogromna povrsina poljoprivrednog zemljista i ulepsao krajolik." Tako pocinje pricu inzenjer pukovnik Josif Zegali koji je napunio 71 godinu, i dodaje da govoriti danas o bunkerima to znaci pricati o citavoj jednoj istoriji, i dramaticnim i tragicnim sudbinama mnogih ljudi u zemlji.

- Ideja o bunkerima rodila se pocetkom 60. godina, jer je tada Albanija proglasila svoju izolaciju od drugih komunistickih zemalja i ucesca u Varsavskom ugovoru, a Enver Hodza i njegovi aparatcici su zakljucili da se zemlja mora utvrditi u potpunosti. Njihov broj je bio 18-20 puta veci od potrebe zemlje za odbranom, a duznost da projektujem bunkere pripala je meni kao diplomiranom inzenjeru u Moskvi i coveku sa cinom pukovnika albanske vojske. Ali, nastavlja gospodin Zegali, istorija albanskih bunkera ima i jedan uzasan bilans za njega i njegovu porodicu: osam godina zatvora (1974-82) i smrt najstarije cerke, koja je umrla od patnji i ponizenja; razvod braka i odricanje ocinstva nad cetvoro dece na “dobrovoljnoj" bazi, a sa ciljem da ih spase najgoreg. Zatvorom od osam godina se kaznjava zbog “kasnjenja 10 godina u izgradnji bunkera" i sa optuzbom da je “strani agent"...

Gospodin Zegali se s bolom seca tih teskih vremena, sto se oseca posle svake izgovorene reci. Jer kako sam kaze, izgradnja bunkera je nosila sa sobom znoj i krv albanskih gradjana: svake godine nesrecno je gubilo zivote od 70-100 ljudi u celoj zemlji.

- Zadatak da projektujem bunkere pripao je meni i ekipi koju sam vodio, kaze gospodin Zegali. Jer tada, pre 35 godina, kada sam se vratio iz Moskve sa diplomom vojnog inzenjera, imenovali su me za sefa staba inzenjerije albanske vojske. Pitanjem bunkera direktno se bavio Mehmet Sehu, druga licnost u zemlji posle Envera Hodze.

- Znate, utvrdjenja u zemlji pocela su odmah posle oslobodjenja zemlje, 1945. godine, onako kako se radilo i po celom tadasnjem svetu, a Albanija je bila privlacna za mnoge zemlje zbog strateskog polozaja. Hladni rat je to ucinio jos neophodnijim, ali nesreca je u tome sto su bunkeri izgradjeni van svake vojne i inzenjerijske norme. Jer dok smo mi radili na njihovom projektovanju, Politicki biro APR (Albanska partija rada) bio je taj koji je odlucivao o broju i mestu po sistemu “sto vise to bolje". Enver Hodza je imao jasan cilj - da se sto duze odrzi na vlasti, kaze gospodin Zegali, i dodaje:

- Mogucnost da NATO ili druge istocne zemlje vojno intervenisu u Albaniji bila je mala, ali su one mogle da uticu da se u zemlji rusi komunisticki rezim. Zbog toga je, rezim Envera Hodze odlucio da pocetkom sedamdesetih poveca broj bunkera po celoj zemlji, a zajedno sa njim je pocela izgradnja tunela u kojima bi se, u slucaju rata, smestila ne samo vojna industrija vec i sve rezerve za upravljanje drzavom. Tako je Albanija sa hiljadama kilometara tunela postala najtunelizovanija zemlja sveta, posle Severne Koreje. Tadasnja klika na vlasti zahtevala je od nas garancije za kvalitet svakog pojedinacnog bunkera, kaze njihov arhitekta i dodaje da su oni mogli da se uniste samo sa 300 artiljerijskih granata neprekidnim gadjanjem. Izvrsili smo razne probe a u njih smo ubacivali razne zivotinje pa i ljudi i bunkere gadjali raznim oruzjima. Samo nuklearno nije isprobano.

Naseg sagovornika pitamo o broju bunkera i ceni kostanja?

- Godine 1974. potpisao sam ugovor sa Kinom o kupovini 3000 tona armature i na hiljade tona cementa, a do tada vec je bio izgradjen veliki broj manjih bunkera. Tacan broj ne znam ali cifra se krece oko 600.000 bunkera raznih profila, od onih za pojedinca do onih za kolektive velicine voda i cete. Da su umesto bunkera izgradjivani stanovi danas gradjani Albanije ne bi imali problema sa stambenim prostorom. Jer troskovi jednog najmanjeg bunkera bili bi jednaki troskovima jednoiposobnog stana. Ili jos jedan primer: sa 20 manjih bunkera bi se izgradio 1 kilometar asfaltnog puta.

- Partijsku ludost i euforiju o bunkerizaciji zemlje shvatili su mnogi oficiri albanske vojske, ali bojali su se bilo sta da kazu. Ipak, neki od njih su se suprotstavili i od strane vlasti su proglaseni “neprijateljima zemlje i naroda i pucistima", i ta grupa visokih oficira je likvidirana u leto 1974. godine, a veca grupa je kaznjena strogim zatvorom.

Pukovnik Zegali nije mogao da izbegne kaznjavanje kakvo su dozivele njegove kolege. On se kaznjava zatvorom od osam godina pod optuzbom za “sabotazu" i kao “strani agent". Time pocinje moja licna i porodicna drama, kaze uznemirenim tonom gospodin Zegali. Tri od cetiri cerke su internirane na Sarandi, Librazdu i Puku, dok je supruga sa manjom cerkom izbacena iz stana i s posla... Iz zatvora sam izasao 1982. godine i iznenadio se ludoscu tog sistema kada sam video u kojoj su meri bunkeri prekrili zemlju. Pisao sam Enveru Hodzi i trazio da se prestane s tim glupostima. Ali, tri nedelje kasnije ponovo me hapse i drze me 126 dana u celiji. Patnje ponovo uticu na porodicu koja se gotovo raspada. Tamara, najstarija cerka umire u 34. godini, kao majka troje dece. To je bolna i tragicna sudbina ne samo za mene i moju porodicu vec i za hiljade i hiljade takvih porodica u Albaniji koje su dozivele diktaturu Envera Hodze, kaze on.

Iako je Josif Zegali radio kao arhitekta na necemu sto nije pomoglo zemlji, on tu kritiku ne prihvata. - Radio sam kao inzenjer za dobrobit zemlje, ali drugi su bili oni koji su joj naneli stetu. “Bilo ko da je uradio kao ja sigurno je da bi doziveo istu sudbinu", kaze rezignirano gospodin Zegali.

Gospodin Zegali, iako u poodmaklim godinama, cini se da trazi ono sto nije trazio pre dvadeset godina. On smatra da su bunkeri ipak dela od vrednosti. Jer 70 odsto tih bunkera mogu se otkloniti ili upotrebiti za razne svrhe. Za izgradnju raznih brana, ili luka, kao osnova za autostrade. Bunkeri, kaze Zegali, se mogu i reciklirati, jer postoje takve masine u Nemackoj i SAD koje razbijaju te gradjevine i odvajaju beton od armature koja bi se mogla upotrebiti u gradjevini kao jeftin materijal.

Istorija bunkera je zauzela mesto i u jednom njegovom rukopisu koji ceka na objavljivanje. To je tema koja govori o sudbini 300 generala albanske vojske, koji su doziveli najgore za vreme rezima Envera Hodze.