AMERICKI POGLED NA (ZA NJIH) BERICETNU 1997. GODINU

Okreni-obrni u Sjedinjenim Drzavama sve ipak pocinje i zavrsava se - ekonomijom

Slobodan Pavlovic
dopisnik “Nase Borbe" iz Vasingtona

Za ostale manje ili vise. Ali, homo americanus - generalno uzev - nema bas razloga da se nesto posebno pozali na godinu koju smo ispratili. Naprotiv.

Sve kad se sabere, SAD su docekale kraj 1997. sa najmanjom stopom nezaposlenosti u poslednje tri decenije, sa najnizom inflacijom posle 1964, sa rekordnim poslovnim investicijama u istoriji i sa sasvim realnom sansom da se za koji mesec - prvi put posle 1969. - oslobode budzetskog deficita, koji je, dok Bil Klinton nije usao u Belu kucu, prelazio enormnih 300 milijardi dolara.

Posle nabrajanja svih ovih cinjenica, sam po sebi namece se, naravno, zakljucak da je taj tekuci ekonomski procvat predstavljao apsolutno dogadjaj godine za tih 50 ovdasnjih drzava sjedinjenih u ovo sto se, skraceno, zove Amerika.

Ovaj logicni zakljucak bio bi tacan - da nije pogresan, kao sto smo to pokazali u novogodisnjem trobroju “Nase Borbe".

Odnosno, da u ovom slucaju nije rec o Amerikancima koji svoju zemlju smatraju (po pravilu) najjacom, najbogatijom i najlepsom za zivot - i za koje je, prema tome, sasvim normalno da u takvoj njihovoj Americi ima posla za sve one koji hoce da rade, koji su navikli da im zarade rastu brze od zivotnih troskova i koji - ako to tako ne ide - imaju sasvim jednostavan i efikasan recept za iseljavanje iz Bele kuce onoga ko takav zivot ne moze da im priusti. “Zato smo ih i birali. Da bi nam bilo bolje nego sto je bilo prosle godine", kako je to novembra 1996, u dve vrlo proste recenice, objasnio jedan Teksasanin kad su ga pitali za televiziju otkud to da u tvrdjavi republikanaca on i njemu slicni glasaju za Klintona i demokrate.

Bericetna 1997. prepusta se ovde, prema tome, ekonomistima da je analiziraju, kao i politicarima koji ce na njenim bilansima graditi sebi platformu za sledece izbore. A, sto se tice onog ostalog, obicnog sveta (neki kazu: i jedino normalnog sveta), on ce ovu odlazecu godinu pamtiti po nekim drugim velikim dogadjanjima i po nekim imenima koja su je obelezila - i za koja ankete najavljuju da cemo je jos dugo pamtiti.

Odmah da se razumemo, da ne bi bilo zabune: u tu kategoriju za pamcenje i pominjanje ponajmanje kod te ovdasnje dominantne vecine uglavnom ne spadaju Kina ili Rusija, NATO ili ASEAN, globalno zagrevanje ili berzanske oscilacije, Bosna ili Kosovo, Irak ili Iran i tome slicne ostale velike teme kojima se mi onako neumorno bavimo od januara do decembra. Ne: apsolutno prva na toj pravoj americkoj hit listi bila je u proteklih 12 meseci zlosrecna Dajana - princeza od Velsa, ciji je tragicni kraj u pariskom podvoznjaku samo otvorio novu stranicu jedne stare price... Jedne price koju americki mediji nastavljaju maksimalno da eksploatisu i koja ce nam se, kao takva, sigurno vratiti ako se neki ovakav pregled bude pravio i decembra 1998. - i ko zna jos koliko puta posle toga.

Bilo kako bilo, Dajana je posle pogibije apsolutno prva na listi licnosti i dogadjaja koji su za Ameriku obelezili proteklu godinu, s tim sto je posle toga prvo velika praznina - a potom dolaze sledeca imena (i sve ono sto uz njih sledi).

Majka Tereza, koju je Amerika jos za zivota tretirala kao polusveticu, a koju posle njenog septembarskog odlaska i samom Papi ovde daju kao primer. Narocito oni koji ne mogu da prihvate da se sveti otac toliko bavi svetskom politikom - i koji mu nikad nece oprostiti sto uskoro, kroz par nedelja, odlazi na noge, u Havanu, Fidelu Kastru i njegovoj crvenoj Kubi.

Doli - ona klonirana ovca iz Skotske, koja je letos Ameriku prvo bacila s nogu, a potom bas i ozbiljno zabrinula, kad su neki neodgovorni pojedinci iz nase profesije poceli da uznemiravaju javnost najavama da bi naucnici mogli jednog dana da pocnu da rade sa ljudima ovo sto je sad krenulo sa ovcama, kravama i njima slicnima.

“Mozete li uopste da zamislite na sta bi svet licio ako bismo imali posla sa dva ili vise Sadama, Gadafija, Kastra ili Milosevica?!" - cuo se tim povodom vapaj za jednim televizijskim okruglim stolom u Vasingtonu, medju onima koji su zagovarali da se nekakvom medjunarodnom konvencijom propise da kloniranje ne ide dalje od ovih dupliranih ovaca koje vec imamo.

Kao visoko plasiran na americkoj listi ’97. nalazi se i Majk Tajson, kojeg posle junskog meca sa otad culjavim Ivanderom Holifildom niko vise ne zeli da vidi na ringu. Ni u kakvom izdanju - a najmanje u dupliranom.

Protekla godina, inace, uopste nije oskudevala u antiherojima, kao sto su, recimo, bombas iz Oklahome Timoti Mekvej, Versaceov ubica iz Majamija Endru Kjunenen i jedna decja negovateljica po imenu Luiz Vudvord, koja je u Bostonu prosla sa neverovatnih devet meseci zatvora zato sto je tresnula o zid i usmrtila jednu devetomesecnu bebu, koja ju je pre toga nervirala iz sve snage svojim placem - dok je Luiz visila na telefonu.

Amerika se uveliko zgrazavala nad njihovim zlocinima - ali je, po obicaju, i neumorno gutala sve ono sto se o Mekveju, Kjunenanu, Vudvordovoj i njima slicnima moglo cuti, videti i procitati. A, ako mislite da je Holivud tu nesto zakasnio, grdno se varate: najkasnije na prolece i u leto pocece da se vrte filmovi koji ce nas podsetiti na sve to i, uopste, uveliko obnoviti celu tu crnu seriju.

I na kraju ovog pregleda iz Vasingtona, pomenimo jednog coveka koji se zvanicno nalazi pod rednim brojem 1 na listi onih koji su u Americi obelezili 1997. Njegovo ime je Endru Grou, po zanimanju je predsednik multinacionalne kompanije “Intel" a zasto ga je casopis “Tajm" nedavno proglasio za licnost godine u svetu, bice vam jasnije ako kazemo da se mikrocipovi koje proizvodi “Intel" nalaze u cak 85 odsto kompjutera na nasoj planeti, a slicno je i sa ostalom tehnikom bez koje nam je danasnji zivot jednostavno nezamisliv.

U obrazlozenju casopisa “Tajm" kako je i zasto Endru Goru dosao na celo ove liste - ispred Dajane i svih ostalih - navodi se, pored ostalog, da je “Intel" svojim cipovima obelezio “pocetak digitalne revolucije" u svetu i da je to (sve zajedno) ucinilo da Amerika jos vise ucvrsti svoju poziciju vodece ekonomske supersile.

Okreni-obrni, kao sto se vidi i iz ovog pregleda, sve ipak pocinje i sve se zavrsava sa ekonomijom.

U Americi, naravno.