Regionalizam u Srbiji - parola ili psovka

Regionalizam je u Vojvodini postao parola, ali i psovka. Oko njega se sukobljavaju razni lobiji i politicke stranke. Neki sa autonomijom obecavaju debele budjelare, druge pak ovaj pojam asocira na bauk secesionizma

Pise: Laslo Vegel

Kao sto je i postmoderna posledica moderniteta, tako je i regionalizam dete globalizma. Onaj ko nije iskusio omamu i muku globalizma, nikad nece moci da oseti privlacnost regionalizma koji se artikulise obicno u trenutku kada nam se svet ucini suvise velikim, drzava suvise malom, nacija suvise apstraktnom, a domovina suvise prizemnom. I kada svaka za sebe najednom postane monotona, bez obzira na autoritet kojim raspolaze. Ili ako i nije monotona, postaje teska, poput pancirne kosulje. Bice nadasve neophodna jedna tacka koja ce predstavljati tacku preseka i domovine i sveta, i drzave i nacije - ta je tacka region, koji lisava ove tradicionalne pojmove svih njenih cari.

Ideja regionalizma u Srbiji zapala je u krizu pre nego sto je i mogla da bude artikulisana: iskustvo svakodnevica, iliti jedno krhko osecanje, nikako ne uspeva da se pretvori u jednu svesnu gradjansku politiku. Prema rezultatima nekih socioloskih istrazivanja, etatizam nije samo puka politicka doktrina vec temeljni, odredjujuci element drustvene kulture. A ksenofobija je poprimila zaprepascujuce razmere. Liberal Benjamin Konstant, bespostedni kriticar jakobinizma, a potom opozicioni intelektualac u razdoblju restauracije, definisao je antiregionalizam kao jakobinsku politiku. Tabor diktatora je odusevljen simetrijom i mrzi asimetriju. A region unutar jedne drzave jeste otelotvorena stvarnost asimetrije. Tamo gde je ideja i stvarnost regionalizma mogla da dodje do izrazaja, tamo je i demokratija krupnim koracima uznapredovala. Dakle, suprotno od onog sto nase jakobinske demokrate misle: najpre treba da ostvarimo demokratiju, a potom moze da dodje na red i regionalizam, poput torte nakon praznicnog rucka. Pre ce biti obrnuto: regionalizam nije jedino vec jedno od mogucih sredstava ostvarivanja demokratije. Pretpostavljamo da bi se demokratsko drzavno uredjenje uspostavilo i bez regiona i autonomija, ali u danasnjem postmodernom svetu taj proces bi iziskivao mnogo vise vremena. Zahtevao bi uz to i mnogo vise i zrtava i odricanja. Naravno, samo na periferiji. Konstant i ovu situaciju opisuje sa sjajnom, i za nas vazecom poukom: U sredistu nastaje mala drzava, i u glavnom gradu se koncentrisu svi interesi, tamo se sukobljavaju sve ambicije, sve ostalo ostaje nepomicno. U neprirodnoj izolaciji pojedinci se osecaju kao izgubljeni stranci u vlastitoj domovini, gube veze s prosloscu, zive samo u uzurbanoj sadasnjosti i, poput atoma bacenih na jednu ogromnu, izjednacenu ravan, sve vise se udaljavaju od domovine koju i ne vide, i prema kojoj, kao celini, postaju sve ravnodusniji, jer njihova ljubav ne moze da se skrasi ni na jednom njenom delu." U jednoj visenacionalnoj drzavi ova opasnost je uvisestrucena, pa je i unutrasnje ujednacavanje razlika i razlicitosti u njima nadasve neophodno: u suprotnom, nece biti demokratije, a ako je i bude, morace da bude placena sa jos vise zrtava, patnji i odricanja. Mozda cak i krvlju. Jer upravo se u visenacionalnoj drzavi pokazuje najveca potreba za liberalnim ogranicavanjem vlasti vecine. U suprotnom, na vratima ce se smesta pojaviti totalitarna demokratija koja ce, vremenom, i unutar vecine da suzi osnovna ljudska te gradjanska prava i slobode.

Regionalizam je u Vojvodini postala parola, ali i psovka. Oko njega se sukobljavaju razni lobiji i politicke stranke. Neki sa autonomijom obecavaju debele budjelare, druge pak ovaj pojam asocira na bauk secesionizma. Neki opet manjinama obecavaju med i mleko u sklopu uspostavljene vojvodjanske autonomije, ali tamo gde su se docepali vlasti, obicno bi zaboravili da vrate dvojezicne table. Cupovi sa medom i mlekom su daleko, a nacionalisti su sasvim blizu, brane se protagonisti javnog zivota, ako se kojim slucajem povede razgovor o neispunjenim obecanjima. Ima takvih koji Vojvodinu vide kao lokomotivu voza koji juri prema Evropi, dok drugi s uzdahom srecnog olaksanja masu izbornim rezultatima: kakav evroregion, pa Vojvodina je postala, molim vas, srpski Pijemont. Politicari se gadjaju parolama; nema nijednog pomena vrednog politicara koji jos nije izjavio nesto u toj stvari, pro ili kontra. I buduci da politicari kod nas ne cine jedan profesionalni, strucno obrazovani sloj, vec neodoljivo podsecaju na plemenske samane i magove koji se bezmalo svakodnevno oglasavaju u medijima (na ovaj nacin dokazuju, naime, snagu svoje partije), te sledstveno tome drugi glasovi i ne mogu da dodju do izrazaja. njima se jos prikljucuju medijske zvezde koji pojam regionalizma i autonomije na krajnje fatalan nacin simplifikuju. Pretvaraju ih u robu poput svake druge robe izlozene na pijacnim tezgama: neko ce posegnuti za njom, neko ce joj s indignacijom okrenuti ledja. Ova supermarket-politika sve vise zbunjuje ljude.

Uocavajuci ovu zbunjenost, prisecam se po svemu paradigmaticne price jedne starice iz susedstva. Osamdesetih godina uzivala je od pokojnog muza nasledjenu, sasvim pristojnu penziju, nije se ni na sta zalila, ali 1991. se iznenada promenila. Na zid paradne, gostinjske sobe, tamo gde su do tada visile samo porodicne fotografije, istakla je poster jednog bivseg komunistickog funkcionera koji je sve cesce izbacivao nacionalisticke parole. Imala je cetiri kcerke, na cetiri strane sveta. Jedna se nadala udaji u svajcarskoj, druga je negde u Vojvodini zivela sa muzem, Hrvatom, treca je, udata za nekog bosanskog Muslimana, dirincila u Nemackoj, upravo su kupili vikendicu na hrvatskom delu Jadrana, cetvrta se mucila u rodnom selu. Kcerke su od pocetka devedesetih sve redje dolazile u posetu majci, njihovim porodicama su takva putovanja postala, uostalom, sve mucnija. U praznu, gostinjsku sobu uselila se politika. Posle nekog vremena, negde 1992. starica se pocela zaliti da jedva izlazi na kraj s penzijom, promenila je i poster na zidu: sada se tamo kocila fotografija jednog drugog bivseg komunistickog glavesine, koji se sada vec sasvim otvoreno zalagao za nacionalisticke ideje. Ali ni to nije pomoglo, naprotiv, penzija je postajala sve mizernija, stizala je sve neredovnije, pa se zena odlucila na energicniji korak: 1993. obesila je na zid fotografiju jednog beskompromisnog nacionaliste, koji se u odnosu na prethodnu dvojicu ranije "razveo" od komunizma. Ali ni ovaj nije bio od pomoci. U medjuvremenu, i ratne tenzije su ponesto popustile, starica je mogla ponovo da ocekuje da joj kcerke, unuci i zetovu dodju u posetu, imala je dovoljno vremena da razmisli i o tome, ko ja ona zapravo? Mogli bismo reci i tako, da je i nju zahvatila kriza identiteta. Pa je u pozuteloj citanci najmladje kcerke pronasla, istrgla i okacila na zid jednu staru fotografiju marsala Tita. Za veoma kratko vreme sasvim je zaboravila sve one godine, kada u gostinjskoj sobi nije bilo mesta za sliku nijedne javne licnosti, medjutim, htela je da pobegne od novog sveta u koji je bila grubo gurnuta, pokusala je da se odbrani secanjem, htela je da uspostavi vezu sa vlastitom, licnom prosloscu koju je naprosto izgubila u silovitoj provali nacionalisticke retorike, pa joj uistinu nije ni preostalo nista drugo, nego onaj paternalisticki i strogi osmeh marsala Tita.

Mnogi dozivljavaju drugost Vojvodine kao sto je ova zena dozivljavala déja vu. Ili kao sto su drugi dozivljavali kraljevinu. Ili opet neki drugi staru patrijarhalnu Srbiju, domacinsku Srbiju, kako politicari vole da kazu. Ili kao nekakvu nacionalnu utopiju iz prosloga veka, koja naprosto ne moze vise da bude utopija zbog toga, jer se u medjuvremenu ostvarila. Javlja se jos ponegde i kulinarska autonomija, koja preferira egzoticne okuse, Zusku i Marisku. Ako pak hoce da poprimi i od toga plemenitiji karakter, onda podseca na porodicnu relikviju gostinjske sobe. Ako se pak jednom jedna krupna stvaralacka licnost odvazi da zaroni u dublje slojeve ove, predivnom nazivane proslosti, i ako uz to bude imala i dovoljno kriticke osetljivosti, rodice se Tomas Man ovog podneblja. Mozda se vec i rodio, samo sto ga nezahvalni savremenici ne primecuju. Mozda je Aleksandar Tisma zatvorio onaj krug tekstova koje je uopste i moguce napisati o Vojvodini, te ce sve ostalo biti samo neka vrsta postmoderne varijacije. Nedostaje mozda jos samo Muzilov esejisticki sarkazam koji ce suvo konstatovati da se jedna ideja ugasila, poput ziska, predocavajuci sa sjajnom ironijom, kakav je zivot te ideje post mortem: u vreme pobednickog marsa nacionalne drzave. I ako je o tome rec, treba razocarati i teatralne, anahronisticke literarne nacionaliste koji su se na televizijskom ekranu zaljubili u profecije nacionalizma. Ne osecaju naftalinski dah reci. Sasvim je izvesno da onaj nacionalizam, koji ima svoju snagu, ne predstavljaju oni. Oni su potrebni samo koliko su potrebne i folklorne druzine: za vreme raznih festivala. Treba ih razocarati, buduci da je nacionalizam ovde donet na partizanskim bajonetima, cak i ako to oni nisu hteli. Naime, pod ovim podnebljem su bas komunisti, niko drugi, sproveli bespostednu modernizaciju koja moze da bude - kako to pokazuju precizne analize Ernsta Gelnera - kolevka nacionalne drzave i nacionalizma. Agrarno drustvo moze samo da sanja o nacionalizmu, stvoriti ga pak moze moderno gradjansko drustvo. A nacionalna drzava ce homogenizovati naciju. Ako podrobnije ispitamo stvar, videcemo da se upravo to desilo i pod ovim podnebljem. Iseljavanje, kolonizacija, naseljavanje, iseljavanje, bezanija... Poceli su komunisti i zavrsili antikomunisti. Ovaj svet nalikuje na kakav zakasneli posmrtni obred, u cijoj pozadini vatrene politicke sekte nestrpljivo raspravljaju o tome, ko je uistinu najdostojniji naslednik pokojnikovih najomiljenijih predmeta.

Vojvodina, kao u najvecoj meri modernizovani deo Srbije, najvise i trpi ucinke ove nakazne i nedovrsene srednje-istocno-evropske modernizacije. Dva univerzalna, ovovekovna pojma moderniteta - komunizam i nacionalizam - skoro su istovremeno razbili mozaik identiteta ovog regiona. I jedan i drugi namerili su da iz kockica tog mozaika stvore jedinstvenu sliku, cak i kada su u ponekim periodima, i jedna i druga ideologija dobronamerno priznale, da bi ova slika mogla da bude ponesto i sarena. Bilo bi najgore, medjutim, ako bismo sad onome sto je na izdisaju suprotstavili jednu novu veliku naraciju. Vojvodina ne moze da bude jedna nova velika naracija, buduci da bi se iz toga izrodile samo nove iluzije. Ovo podneblje je paradigma raznovrsnosti, sto znaci da je sazdano od mnostva malih naracija, koje ne treba vise stapati u jedno. Jedino je na taj nacin moguce sacuvati njegov mozaicki karakter. Opasnost ukidanja ovog mozaickog karaktera nije mala: provincijski podvornici centralizma ponovo govore o Vojvodini kao o nekakvoj blagougodnoj talionici. To bismo mogli drugacije nazvati i minicentralizmom. Ne verujem ni ovim autonomasima, buduci da je ova metafizika takodje neka vrsta déja vua. Ili, da se jednostavnije izrazim, metafizika Vojvodine je, takodje, ideologija. Vojvodina je kultura visevrsnosti, razlicitosti, a ne homogeniteta: ona je paralelno bivstvovanje po rangu jednakih drugosti. I, dodali bismo, Vojvodina je teren multikulture, na kojem jednu kulturu nije moguce citati kroz kôd druge kulture. Univerzalna reprezentacija, dakle, ne postoji. S tim se treba pomiriti. Jer Vojvodina - u privrednom pogledu, na primer - moze da bude deo evropskog sistema regija i sa jos manjom autonomijom nego sa kojom trenutno raspolaze. To je naprosto pitanje zakona i strategije razvoja. Osnovna ljudska prava u jednoj demokratskoj pravnoj drzavi mogu biti ustanovljena na najvisem nivou, a da od autonomije ne bude ni pomena. Ali, autonomija je neophodan uslov razvoja kulturnog identiteta. Autonomija je vise potrebna kulturi, nego politicarima. Mozemo da budemo region i bez autonomije, to jest obicna provincija, koja bezvoljno, bez snage imitira centre. Provincijski kulturni menadzeri i kulturni radnici organizuju "medjunarodne i domace konferencije i festivale": duhovni zivot je naizgled buran, zivne s vremena na vreme i promet u hotelima. Moze Vojvodina da bude, dakle, popriste jugoslovenskog i evropskog tranzitnog prometa, ravnica preko koje jezde lokomotive i gde se prema redu voznje i zaustavljaju na nekim stanicama. Masinovodje popiju po koka-kolu sa lokalnim konobarima. Sve to moze da bude i prijatna i bezbolna aktivnost u vojvodjanskim talionicama. Pitanje razvoja kulturnog identiteta je, medjutim, mnogo vise od toga. I mnogo teze. Priznavanje raznovrsnosti je uvek slozeno i, najcesce, podrazumeva konflikte. Prva mogucnost konflikta ispoljava se u priznanju da vojvodjanska talionica zapravo i ne postoji. Da nema hegemonije, u tom smislu da je jedan sistem vrednosti bolji od drugog. Da nam je neophodan jedan skepticni realizam i jedan samokriticni nominalizam. Da smo svi u nekakvoj granicnoj situaciji i da ne postoji jedan sredisnji identitet. Vrsni poznavalac pitanja multikulturalizma, Frank Olaf Radtke je primetio s tim u vezi: "Postmoderna varijanta modela multikulturalnog drustva pretpostavlja autonomnog pojedinca koji je naucio da zivi sa segmentizacijom i fragmentizacijom svog identiteta."