PRVA DECENIJA BORISA JELJCINA

Rusija staje na noge

Jeljcin je tokom svoje vladavine, koja je navrsila ukupno 2.000 dana, nacinio mnoge takticke i strateske greske, ukljucujuci neobjavljeni rat za "uspostavljanje ustavnog poretka" u Ceceniji, ali je istovremeno imao hrabrosti da ih prizna i pokusa da ih ispravi

Branko Stosic
specijalno za "Nasu Borbu" iz Moskve

Iako izgleda da je sve u raspadu, da Drzavna duma i Kremlj mogu ponovo da zarate, da je vlada bespomocna, a opozicija nespremna da preuzme vlast, da predsednik upada iz greske u gaf i obrnuto, velika zemlja trazi sebe i gradi novu strukturu u kojoj ce svi njeni delovi i svaki pojedinac na kraju naci svoje mesto.

Kad to niko nije ocekivao, Boris Jeljcin je potpisao Zakon o federalnoj vladi, iako je smo desetak dana pre toga bio odlucno protiv njega. Prica o tom zakonu i ratu koji je zapretio da izbije izmedju Drzavne dume (kao cetiri godine ranije izmedju Vrhovnog sovjeta) i Kremlja, ovog puta zbog vlade, visestrano je karakteristicna i za samog Jeljcina i za dualizam ruske vlasti, kao i trnovite puteve kojima se Jeljcinova Rusija uspinje i staje na noge.

Jeljcin je, dakle, potpisao taj zakon koji su u Dumi podneli komunisti i izgledalo je da je time ucinio veliki ustupak levoj opoziciji, jer se uplasio da ce ona blokirati jedan drugi zakon-Budzet za 1998. Njegov tim u Kremlju je prethodno uputio Dumi dugacku listu predsednickih izmena i dopuna, a predsednik Dume Genadij Seleznjov, clan najuzeg rukovodstva KP, uzvratio je pismom u kojem se zaklinje da ce te primedbe biti stavljene na dnevni red i usvojene. Jeljcin je, znaci, poverovao sefu donjeg doma parlamenta i potpisao zakon o vladi.

Uzgred, tesko da se iko seca slucaja da je Jeljcin nekom od svjih protivnika poverovao na rec, a Seleznjovljevo pismo nije nista vise od toga, sto Jeljcin odlicno zna: o njegovim primedbama mogu da diskutuju, ali ne moraju da ih usvoje. Cak i pod uslovom da je potpisivanjem zakona unapred obavezao Dumu da mu uzvrati istom ljubaznoscu i takodje usvoji budzet bez natezanja s vladom.

Jubilarna godina

Ova, 1997, nije nikakva okrugla godina, ali je za ruskog lidera Borisa Jeljcina-jubilarna, pa nije ni cudo sto su se i on sam i mnogi drugi drugi setili dogadjaja koji je izgledao kao njegov pad, a stvarno je bio pocetak velikog uspona.

U visim partijskim krugovima, taj plenum Centralnog komiteta KPSS se ocekivao sa velikim nestrpljenjem, posto se vec proculo da ce na njemu - iako je sastanak formalno bio posvecen pripremi proslave 70. godisnjice Oktobarske revolucije - Boris Jeljcin "istupiti sa ostrom kritikom" stanja u rukovodstvu, zbog povratka Breznjevljevoj praksi "zastoja". Jeljcijn je bio prakticno novajlija u Politbirou, samo sa statusom kandidata, ali je vec bio poznata figura i u najsiroj javnosti, posebno prestonickoj, popularniji nego bilo koji drugi clan partijskog vrha, ukljucujuci samog genseka Mihaila Gorbacova. Kao sef partije u glavnom gradu (prvi sekretar Moskovskog gradskog komiteta), proslavio se "inspekcijama" po prodavnicama, domovima zdravlja, gradilistima - kritikujuci snabdevanje, maltretiranje ljudi, javasluk i, naravno, korupciju i zavodeci red, sto se gradjanima veoma svidelo i u njihovim pricama dobijalo fantasticne razmere. Kao i Jeljcinova popularnost, ugled i autoritet.

Plenum je prosao i sutradan se u svim dnevnim listovima, kao sto je u to vreme bilo uobicajeno, pojavilo "informativno saopstenje" koje je sadrzalo glavnu tacku dnevnog reda - referat generalnog sekretara o jubileju Oktobra, kao i imena svih ucesnika u diskusiji.

Jeljcin je bio na celu dugackog spiska, ali - njegova "ostra kritika" ne samo da nije bila objavljena, vec je njen sadrzaj, jos pune dve godine, bio nedostupan, cuvan kao strasna partijska tajna. I to u eri Gorbacovljeve glasnosti i perestrojke.

Trazi se "cistka"

Zato se Jeljcinova kritika, koja se kako se on danas, posle jedne decenije, seca tih dana - svodila na zahtev da ce "perestrojka imati smisla ako zahvati i samu partiju i pre svega partiju" - sirila sirom Rusije tajnim kanalima. Kao u slavnim danima "samizdata", kada su rucne stamparije, sapilografi, umnozavali dela, proteste i peticije disidenata, Jeljcinova rec - sastavljena na prikupljenim odlomcima izjava raznih ucesnika plenuma - putovala je sovjetskim kaljavim putevima u mnogim verzijama i usput dopunjavana pojedinostima koje nisu imale nikakvog osnova u onome sto je on stvarno rekao.

Tako je Boris Jeljcin, samo kratko vreme po dolasku u Moskvu iz dalekog Sverdlovska, gde je bio neprikosnoveni partijski sef, na jos vazniji polozaj, ali pod budnim okom vladajuce vrhuske, preko noci izrastao iz partijskog karijeriste u buntovnika.

U tim pricama, Jeljcin je trazio "cistku" CK i Politbiroa od konzervativaca, da bi perestrojka grunula svom silom. Protivudar je bio jos silniji: "Ucesnici u diskusiji uopste nisu ni pominjali teme koje sam pokrenuo", seca se Jeljcin. "Njih je revoltiralo nesto sasvim drugo, kako sam se uopste usudio da kritikujem i iznosim svoje misljenje."

Jeljcin je pao u nemilost i samo nekoliko nedelja kasnije, bio smenjen sa svih polozaja. Gorbacovljevom miloscu zapisnik sa njegovim istupanjem je proglasen za "strogo poverljiv" dokumenat, ali je bez obzira na sve zabrane nastavio svoj sopstveni zivot.

U nemilosti KGB sa Korzakovim
"Hrabri diskutant" je u medjuvremenu pokusao da se revidira, i na plenumu svog moskovskog rukovodstva Partije gotovo sve porekao, ali nije vredelo. Istina, Jeljcin je postao zamenik ministra gradjevinarstva, ali je izgubio cak i pravo ne samo na telohranitelja, vec i na auto i sofera. Zato je stekao vecnog prijatelja i novu senku. U toj fazi Jeljcinove karijere, ukrstili su se njegov zivotni put i sluzba famoznog Aleksandra Korzakova, koji ce i sam pasti u nemilost KGB-a. Vec kao bivsi, ali odani telohranitelj, nastavio je da s vidja s Jeljcinom i posto je dobio sasvim novi posao, pa se i sam nasao na ulici. Kad je Jeljcin iz nemilosti, posle jos dve godine ponovo poceo da se dize, njihov odnos ce prerasti u istinsko i cvrsto prijateljstvo i njih dvojica ce potom postati nerazdvojni, kao telo i senka.

Nepogresiv instinkt

Sve to zajedno - licna popularnost, partijsko proganjanje i, najvise, uporno nastavljanje kritike partijske prakse (istina, tek posto se, posle poduze pauze, povratio iz stanja depresije) stvorili su od Jeljcina lidera svih nezadovoljnika u KPSS i van nje. Njegovu poziciju su jos vise ucvrstile kontraoptuzbe partijskog vrha - da sabotira rad rukovodstva.

Tokom svih sledecih godina, Jeljcinov politicki instinkt delovao je nepogresivo. Za svaki njegov korak tog vremena karakteristicno je da se opredeljivao za kurs "suprotan od politike KPSS", sve do toga da je u kljucnim trenucima ponudio alternativnu strategiju reforme.

Danas, svoj vrtoglavi uspon objasnjava prostim sticajem okolnosti: Vrh partije je verovao da moze da prodje sa samo zvucnim i lepim parolama, a ljudi su trazili realne promene. Paradoks se sastojao u tome sto su se gradjani, zajedno s Jeljcinom, pobunili protiv pucista jer su poverovali u iskrenost najavljenih reformi - perestrojke i glasnosti, a fakticki su ustali u odbranu kursa koji je proglasila partija - od te iste partije, odnosno njene vrhuske.

U medjuvremenu, ti isti gradjani su se uverili da se priroda vlasti ne menja: ono sto se tada - dok je Jeljcin na tenku branio novu demokratiju - cinilo tako bliskim i mogucnim, pokazalo se nedostiznim. Rane proslosti, drzane pod debelim zavojima lazne stvarnosti, nemilosrdno su se otvarale, pokazujuci koliko je velika zemlja jadna u svojoj zaostalosti zbog toga sto je sve sto je proizvodila - od hrane, preko robe siroke potrosnje, do raketa, od lekova, preko odece i odbuce, do lokomotiva - merila tonama!

Agonija Gorbacova
Jeljcin je, u stvari, postao licnost ruske decenije on je ne samo prvi ukazao na agoniju vlasti Mihaila Gorbacova, koja ce se okoncati njegovim silaskom sa scene, vec je uspeo da srusi i samu partiju koja je prema njemu bila nepravedno nemilosrdna. Posto, u to vreme, nije bilo sansi da sam stvori paralelnu partiju, doprineo je padu i nestanku partije koja ga je iznedrila i u jednom kriticnom trenutku odbacila. Na kraju, posle avgusta 1991, posle kratkog kondominijuma, u tandemu s tim istim Gorbacovom, licno je zabranio KPSS na teritoriji Ruske Federacije.

Greske i gafovi

Demokratija, decentralizacija i privatizacija ucinili su svoje i na planu drustvenih odnosa, raslojivsi "veliki rosijski narod" na nove klase i kaste, ispod kojih narod uglavnom sastavlja kraj s krajem, neko s manjom, neko s velikom mukom.

Jeljcin je tokom svoje vladavine - koja je navrsila ukupno 2.000 dana, nacinio mnoge takticke i strateske greske, ukljucujuci neobjavljeni rat za "uspostavljanje ustavnog poretka" u Ceceniji, ali je istovremeno imao hrabrosti da ih prizna i pokusa da ih ispravi. Svoje vojno resenje cecenskog pitanja sam je nazvao svojom najvecom greskom i sada, bez obzira na to sto mu Grozni vadi dusu, ne odustaje od namere da tu neresivu krizu resi iskljucivo mirnim sredstvima.

Posebnu stalnu crtu, neizbezni zacin u Jeljcinovoj karijeri predstavljaju njegovi "gafovi" na najvisem nivou - pocev od one berlinske epizode sa dirigovanjem, pa do najnovijeg ispada kada je Svedjanima ustupio - kineski ugalj. Pisci njegovih govora s ponosom tvrde da je Jeljcin u stanju da ponovi svaki tekst koji samo jedanput procita, sto znaci da nevolje nastaju kad pokusa da bude originalan.

A to se dogadja skoro svaki put kad ga atmosfera ponese, bez obzira da li je u inostranstvu ili na domacem terenu. Ali, i u tim situacijama Jeljcin ume da sam ispliva, mada se neretko dogadja da tek naknadna objasnjenja Kremlja ili ministarstva inostranih poslova razjasne sta je stvarno predsednik imao (ili nije imao) na umu.

Na kraju svoje prve decenije, medjutim, Boris Jeljcin moze da zakljuci da je ispuniti zelje Rusije mnogo teze nego sto je bilo njeno budjenje iz dugog sna neprikosnovene strahovlade jedne partije.

Privredna slika Istocne Evrope

Prvi ruski uspesi

U 1997. godini, prvi put posle pada komunizma, Rusija je zabelezila skromni rast bruto nacionalnog dohotka, saopstili su strucnjaci OECD-a. Po njihovom misljenju u 1998. godini Rusija ce zabeleziti troprocentni rast, a vec 1999. godine i pet odsto. Istovremeno se Rusija suprotstavila inflaciji, koja je po podacima OECD-a u 1996. iznosila 22 odsto, a u 1997. 12 odsto. U sledece dve godine, predvidja se da ce inflacija pasti ispod 10 odsto.
Po istim podacima ceska privreda u naredne dve godine, nece premasiti dvoprocentni rast, Slovenija ce svoj BNC popraviti i on ce iznositi 3,5 odsto. Sve vise problema imaju balticke drzave, posebno sa spoljnim deficitom, a Slovacka ima problema sa fiskalnim deficitom. Rumunija ce zabeleziti jednoprocentni rast, a Bugarska posle pada za sest odsto u 1997. godini zabelezice rast od dva odsto. Na efekte ukrajinske reforme jos treba cekati, zakljucuju strucnjaci OECD-a.
Reuters

Godisnje promene BND u procentima

1996. 1997. 1998. Rusija 4,90 0,50 3,00 Poljska 6,10 5,60 5,40 Madjarska 1,00 3,00 3,90 Ceska 4,40 0,90 1,70 Rumunija 4,10 4,00 1,00 Bugarska 9,00 6,00 2,00 Slovacka 7,00 5,00 4,50 Slovenija 3,50 3,50 4,00 Ukrajina 10,00 4,00 n/p Estonija 4,00 9,00 n/p Latvija 2,80 4,00 n/p

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /