POJAVA GLOBALOFOBIJE U EVROPI, AZIJI, AFRICI I LATINSKOJ AMERICI

Globalna dominacija jedine preostale super sile, dobija dramaticne razmere u periodu posle hladnog rata pri cemu se stvara unisono raspolozenje o sve manje prijatnoj i sve vise opasnoj aroganciji SAD

Slobodan Pavlovic
dopisnik "Nase Borbe" iz Vasingtona

Amerikanci su docekali kraj 1997. sa najmanjom stopom nezaposlenosti u poslednjih 28 godina (4,6 odsto), sa najnizom inflacionom stopom posle 1964, sa rekordnim poslovnim investicijama u istoriji i sa sasvim realnom sansom da se za koji mesec - prvi put posle 1969 - oslobode budzetskog deficita, koji se do pre samo koju godinu merio sa preko 300 milijardi dolara.

Amerikanci su - zakljucicete na osnovu ovih nekoliko podataka - zadovoljni svojom ekonomskom pozicijom, jos zadovoljniji perspektivama koje im se otvaraju i spremni za nove globalne prodore i osvajanja. Tacno?

Bilo bi tacno, da nije pogresno!

...Mozda ovaj pocetak nije dobar. Pokusajmo, stoga, da ovoj prici pridjemo s druge strane. Sredinom novembra kad je ekonomska turbulencija uveliko pocela da se nadvija nad Juznom Korejom i da se opasno priblizava Japanu, Alen Grinspen, predsednik federalnih rezervi (Narodne banke SAD) i zamenik ministra finansija Lorens Samers pohitali su na Kapitol Hil da objasne zakonodavcima sta i zasto se dogadja to sto se dogadja u Aziji. Kao i da im predloze - sto je jos vaznije - sta Amerika, kao najmocnija sila na ovoj planeti (izuzetno prisutna sa svojim kapitalom i profitom u ovom delu sveta) moze oko toga da ucini, da bi prevashodno spasavala svoju, a ne njihovu zutu kozu.

Bilo je to, secamo se, jedne novembarske srede pre podne, kad se na svim uznemirenim berzama u svetu nervozno iscekivalo ovo njihovo istupanje. Posebno procena i preporuka Alena Grinspena, najuticajnijeg coveka ove decenije u Americi (kakav Klinton i Bus!).

Kolektivni odmor usred krize

Kad su, najzad, dobili priliku da i oni kazu nesto o onome zbog cega su pozvani, Alen Grinspen i Lorens Samers apelovali su na uvazene clanove pomenutog kongresnog komiteta da se hitno poveca americki doprinos Medjunarodnom monetarnom fondu (MMF), kao najbolji nacin da se lokalizuje tekuci azijski potres. Ali, bio je to razgovor s gluvima: Kongres je, nedelju dana kasnije, otisao na skoro dvomesecni raspust, izbacujuci prethodno iz redovnog godisnjeg Zakona o finansiranju predlozena dodatna sredstva za MMF (a isto tako i milijardu i par stotina dolara, za isplatu nagomilanog duga Ujedinjenim Nacijama) zbog neresenog spora republikanske vecine sa Kapitol Hila sa Belom kucom oko jedne minorne stavke koja se bavi drzavnom rekompenzacijom za abortuse koji se obavljaju iz zdravstvenih razloga?!

Za one koji su dotle, mozda, i sumnjali, ova kongresna epizoda predstavljala je prilicno jasnu potvrdu trenda koji je "Vasington Post" u jednoj nedavnoj analizi oznacio kao "napustanje medjunarodnog konsensusa koji je u proteklih 50 godina vodio ekonomsku politiku SAD". Razumljivije i jednostavno receno, to znaci da je prilicno osporeno dosadasnje verovanje da ce onom tzv. obicnom Amerikancu zivot biti bolji i lagodniji ukoliko je otovrena ekonomija njegove zemlje i ukoliko vlast koju je delegirao u Vasingtonu nosi na svojim plecima i teret svetskog liderstva.

Da je to tako i da ce to tako ici, verovatno, na jednu duzu stazu videlo se pocetkom decembra kad u Kongresu nije mogao da prodje zakon o "brzom postupku" koji bi predsedniku davao ovlascenje da sklapa odredjene medjunarodne sporazume i potpisuje multilateralne ugovore, koji bi bili zasticeni od eventualnih kasnijih amandmana ili redigovanja zakonodavaca sa Kapitol Hila. Bio je to, inace, samo jedan kamen u mozaiku cije su konture pocele da se pomaljaju pre dve godine (kad je na noz docekana Klintonova odluka da se grogirana meksicka ekonomija pomogne zajmom od 20 milijardi; zajmom koji se, uzgred budi receno, vraca brze nego sto je dogovoreno, uprkos dvocifrenoj kamati) i koji je ucinio da se SAD ne prikljuce pre par meseci medjunarodnoj akciji spasavanja posrnule ekonomije Tajlanda, odnosno da tek prosle nedelje, neposredno uoci Bozica, administracija provuce odluku o americkom ucescu sa 1,7 milijardi dolara u transfuziji prve pomoci vladi Juzne Koreje.

Pre toga, kao sto je znano, mnogo toga poremeceno je u odnosima sa evropskim saveznicima i Kanadom zbog Helms-Bartonovog zakona koji predvidja americke sankcije za strane kompanije angazovane u poslovima na Kubi, kao sto je i sad uveliko u toku bura u delu javnosti zbog "prevelikih ovlascenja" datih Svetskoj trgovinskoj organizaciji (WTO), koja se nedavno drznula da ne presudi u korist Amerikanaca jedan spor koji se vodio povodom blokade daljeg prodora ovdasnjeg "Kodaka" na japansko trziste. Za veterane sa vasingtonske scene sve to je, ovako nanizano, vise nego pouzdan pokazatelj o porastu americkog izolacionizma, protekcionizma i nacionalizma na ekonomskom planu. Oni za to imaju i vrlo konkretno ime: globalofobija.

"Usli smo u period dosad nevidjenog nedostatka razumevanja i interesovanja za medjunarodna ekonomska pitanja" - kaze tim povodom za novine Arden Dzad, profesor sa uglednog Dzems Hopkins Univerziteta. "Jedan od razloga sto je trajao tako dugo raniji konsenzus oko ovih pitanja, bio je u tome sto je kreiranje ekonomske politike bilo prepusteno jednoj, reklo bi se, elitnoj grupi Amerikanaca - predstavnicima drzave, ekonomistima, gazdama velikih kompanija i uglednim komentatorima - koji su podrzavali multilateralne institucije, borili se za slobodnu trgovinu i zagovarali tezu da ce i za svet i za nas biti bolje ukoliko se SAD budu nalazile na celu. Ali, kako su globalizacija finansija i dramatican porast medjunarodne trgovinske razmene poceli da se doticu skoro svakog Amerikanca kao radnika, potrosaca ili investitora, javnost je postala veoma nespremna da odlucivanje na tom terenu prepusta iskljucivo politickoj eliti".

Drzavni sekretar u Busovoj administraciji Dzems Bejker okarakterisao je to isto, u jednom intervjuu, kao "pocetak perioda zalosnog napustanja internacionalisticke tradicije SAD".

Bilo kako bilo, cinjenica je da je to trend koji uzima maha i koji je ucinio da se na tom americkom frontu vremenom formira jedna cudna koalicija citavog niza interesnih grupa - od levice olicene u sindikalnim unijama, organizacijama za zastitu covekove sredine i aktivistima iz pokreta za ljudska prava, do pripadnika desnice kao sto su hriscanski fundamentalisti, borci za zabranu abortusa i izolacionisti svih vrsta i profila.

Oblaci nad mostovima 21. veka

Za razliku od Geparta, demokratski kongresmen iz Indijane Li Hamilton (jedan od najuticajnijih clanova Komiteta za spoljnopoliticke odnose Predstavnickog doma) bio je i ostao jedan od casnih nosilaca zastave internacionalizima u americkoj politici. Ukazujuci na globalofobiju kao na "razumljiv proizvod posthladnoratovskog perioda i raspolozenja, kad se napustila ranija strateska arhitektura i kad se medju zrtvama tog zaokreta nalaze slobodna trgovina i ranija skoro bezrezervna podrska MMF", Hamilton je u jednoj nedavnoj TV debati upozorio da za "novom generacijom politicara idu i nove generacije biraca koje su, jednostavno, skepticnije od onih starijih oko naglasenog angazovanja SAD u svetu".

O jednoj uzrocno-posledicnoj cinjenici koja i te kako posredno doprinosi ovom odredjenom uvlacenju Amerike u svoju ljusturu, zasad, medjutim, ne govore ni Gepart, ni Hamilton, niti, uopste, iko od vasingtonskih zvanicnika. Stampa je tu (povremeni) izuzetak, sa svojim signalima - kako je to receno u jednom izvestaju vasingtonskog "Posta" iz Berlina - da, gledano ocima ostalog sveta, "globalna dominacija SAD, kao jedine preostale super sile, dobija dramaticne razmere u periodu posle hladnog rata, pri cemu se sirom Evrope, Azije, Afrike i Latinske Amerike stvara unisono raspolozenje da akumulacija tolike kolicine politicke, ekonomske i kulturne snage pothranjuje jednu aroganciju bez presedana, aroganciju koja pocinje da biva sve manje prijatna i sve vise opasna".

Globalizacija sa etiketom "Made in USA", ocigledno, sve manje je prihvatljiva kako onima kojima se namece, tako i onima u cije se ime namece sa ove strane. Oblak globalofobije sve vise se nadvija nad americke mostove koje je Bil Klinton resio da uspostavi prema 21. veku - dok za to jos ima vremena i dok se on sam ne bude preselio u istoriju.