Sifra srpskog uspeha

Srbin je cudna zverka, on je, u stvari, najsrecniji kad izgleda najnesrecniji, on je veseo kad je tuzan, jer Srbin za tugu nema razloga, vec samo milion miliona razloga za srecu

Pise: Petar Lukovic

Bez iznenadjenja, svetosavski smireno, gotovo ocekivano, vec vidjeno - docekali smo netom objavljeni i naucno verifikovan podatak: Srbi vazda jesu najsrecniji narod na Planeti Earth. Ako me secanje uopste sluzi, od 100 anketiranih Srba cak 63 izjavilo je da su srecni u raznim varijantama (totalno srecni, otkaceno srecni, izbezumljeni od srece, srecni u pizdu materinu, srecni da srecniji ne mogu da budu, srecni pojedinacno a narocito kolektivno, srecni kao Milutinovic, srecni uopste, srecni delimicno, srecni univerzalno, srecni do delirijum tremensa, penzionerski srecni, srecni onako), sto je u odnosu na tragicne Nemce, samoubilacko-katastroficne Engleze ili depresivne Francuze impresivna ali uobicajena pobeda Tradicionalnog Srpskog Optimizma.

Kad se odbace neprijateljski komentari tipa “Koliko je godina trebalo anketarima da u Srbiji pronadju 63 srecna Srbina?", ostaje slatko patriotsko zadovoljstvo zbog politicke cinjenice da nismo u drustvu takvih nesrecnika kakve su skupine sebicnih Slovenaca, klaustrofobicnih Albanaca, tuznih Grka, sutljivih Italijana ili standardom razocaranih Svedjana. Imbecilno je i pominjati votkom i tugom opijene Ruse, pouzdano je sigurno da Rumuni nemaju razloga za srecu, Bugari rec “sreca" nemaju ni u recniku, u truloj Danskoj srecu kao takvu ukinuo je casni knjaz Hamlet, ukratko - gde god da se osvrnes, ugledas narode u grotlu nesrece, mracne, namrstene, neraspolozene narode i jos neraspolozenije narodnosti, na sve strane jad i cemer, nigde smeska, osmeha, svet je zbir suza i muke - rekao bi, recimo, Ivica Dacic, jutro posle izbornog mamurluka.

A, mi, Srbi?

Apartni, drukciji od svih ostalih, gordi, nepovodljivi, dostojanstveni, jos od Kosova socijalisticki opredeljeni, genetski predodredjeni da sporove resavaju mirnim putem a ne ratom, bolje rat nego pakt, dobitnici u miru - gubitnici u ratu, nikad robom, svesni svoje demokratske tradicije ciji je legitimni nastavljac Vojislav Seselj, otvoreni prema belosvetskim mirovnim procesima, spremni za evropsku integraciju pod devizom “Svoje necemo tudje ne damo", prkosni ali krajnje tolerantni, stolecima uredni, manijaci za higijenu, pismeni, ludi za knjigom, navikli na luksuzan gradski saobracaj... takvi Srbi, razume se, imaju ustavno pravo da budu srecni. To pravo, primetio je valjda svaki nas gradjanin, Srbi koriste preko svake mere; ovde godinama svecom da trazis - ne mozes da uocis nesrecnog gradjanina! Dolazile su razne ekspedicije, delegacije, radne grupe, stizali su nam u posetu iz Afrike & Australije, svi su zeleli da otkriju vaskoliku Srpsku Tajnu: otkud takva kolicina srece na tako malom prostoru? U cemu je sifra srpskog uspeha? Sta li to gledate na televiziji kad ste posle svakog “Dnevnika" jos srecniji, poletniji? Sta je to u srpskoj atmosferi? Ili, mozda, u srecnoj pojavi Presrecnog Predsednika Milosevica? Cim je Vodja srecan - srecan je i narod, usudjujem se da tvrdim da je od pomenutih 100 anketiranih gradjana, u stvari, svih 100 apsolutno i beskonacno srecno, ali 37 svoju srecu je zelelo da zadrzi za sebe, sreca je za mnoge Srbe nesto intimno, gotovo seksualno, mala tajna za siroku srpsku dusu. Zato, neki koji nas dobro ne poznaju mogu da pogrese: njima se cini da svaki srecan Srbin mora da bude vizuelno srecan - da se smeje, da bude zadovoljan svojom platom, svojim carobnim zivotom, otvorenim granicama za samo 100 dinara.

Ne. Srbin je cudna zverka, on je, u stvari, najsrecniji kad izgleda najnesrecniji, on je veseo kad je tuzan, jer Srbin za tugu nema razloga, vec samo milion miliona razloga za srecu: ocuvani proizvodni kapaciteti koje nismo rasprodali strancima, rezolutno odbijanje da se vratimo u kapitalizam XIX veka, mirotvorna politika Slobodana Milosevica koji nas je sacuvao od ratnih razaranja, Srbija koju voli ceo svet, clanstvo u Ujedinjenim nacijama, Vladislav Jovanovic u Njujorku, Borisav Jovic u penziji, Mira Markovic u poseti Kini, Radovan Karadzic na slobodi, razlog za srecu jeste realnost da svi Srbi, konacno, zajedno zive u Srbiji, Vuk Draskovic koji ce vec 2002. konkurisati za predsednika Savskog venca, mirna Bosna, jos mirnije Kosovo, Nova godina, Deda Mraz, Voljeni mali vodja Milan Milutinovic... da ne nabrajam dalje, da skratim i, konacno, priznam.

Ja sam jedan od sezdeset trojice anketiranih srecnih Srba. Ja sam beskrajno srecan. Ja sam clan Socijalisticke partije Srbije. Ja sam aktivista Jugoslovenske levice. Ja imam viziju. Ja godinama sedim ispred televizora i upijam sve sto mi porucuju. Ja verujem. Ja sam opusten. Ja sam cool. Ja sam, majke mi, srecan. Jos samo kad bi mi skinuli ovu kosulju koja se zakopcava na ledjima - cini mi se da bih bio malo jos srecniji.

Mada i ovako nije lose. Naprotiv, odlicno je. Nikad bolje.

A sad, pucajte! Ja jos uvek drzim cas!