GODINA POVRATKA NASIH SELEKCIJA NA PLANETARNE SPORTSKE SMOTRE

Vaterpolisti vec 8. januara pocinju borbe za mondijalni prestiz, fudbaleri ce 10. juna, u Francuskoj, pokusati da pokazu da su ravni kosarkasima, koji ce malo kasnije, u Atini, napraviti “sacekusu" za prvo mesto, famoznim predstavnicima americke NBA lige

Zoran Pavic

Protiv americkog sna: Djordjevic i Danilovic

Bez obzira kako to u nasim uslovima paradoksalno zvucalo, Jugoslavija se u narednoj 1998. vraca u svet na velika vrata. Nase najtrofejnije ekipe, posle svima poznate pauze, ponovo ce ucestvovati na svetskim prvenstvima, po prvi put na planetarnim smotrama nastupice selekcije ove najnovije, trece Jugoslavije.

Pocetak iz Perta

I putovanje u Pert je povratak iste vrste, na celu potpuno nove ekipe je opet Stamenic. Bilo bi nenormalno kad bi i sada sve bilo normalno- ovoga puta “nedostajao" je Simic, ali su nedostajale i pare. Samo mesec dana pred Mundijal selektor je zbog beznadja morao da podnese ostavku, istog dana probudila se “savest" ovlascenih i ono sto je bilo pogano je jednostavno zatrpano. Bice da jos ima mnogo onih koji misle da smo mi po pravilu najjaci kad je najteze. Tako je kazu bilo i 91. kada su igraci iz Hrvatske napustili ekipu neposredno pred odlazak na Evropsko prvenstvo u Atinu, a preostali “plavi" dosli do prve titule kontinentalnog prvaka.

Pert 1998. je dovoljno blizu da bi razlaganje dileme bilo suvisno. Na dosadasnjih sedam svetskih vaterpolo svetkovina reperezentacija Jugoslavije je dva puta bila sampion, dva puta je osvojena i “bronza"- na premijernom Mundijalu u Beogradu ’73. i u Zapadnom Berlinu ’78. Napravljena su i dva kiksa, u Kaliju ’75. Jugoslavija je bila 13., u Gvajakilu sedam godina kasnije sedma. Od rivala u Pertu “plavi" negativni bilans na SP imaju samo sa Madjarima (tri poraza, jedan remi, bez pobede), a severni susedi ce nam sada biti i prvi protivnici. Uz njih koji su i aktuelni prvaci Evrope, pretendenti na sam vrh bice jos i Italijani (brane titulu iz Rima), Rusi, Spanci, Amerikanci i Hrvati. Bilo bi lepo, ali ce biti tesko, da nam vaterpolisti pozele Srecnu novu.

Osam godina do Francuske

Nikada ranije na Mundijal nije otisla ekipa sa tolikim internacionalnim iskustvom, kao ova u kojoj su Mijatovic i Stojkovic. Ranije je svetska smotra bila najbolja prilika za (ras)prodaju tek sazrelih jugo- zvezda, za procenu koliko vrede na globalnoj pijaci. Ovoga puta to nije slucaj, u timu su renomirani igraci sredjene egzistencije, fudbaleri koji na “kursnim listama" svetske loptaske berze kotiraju dovoljno dobro i visoko da im Mundijal moze doneti najvise bas na planu afirmacije.

U Francuskoj ce kompletni cirkus dobiti i na masovnosti i na finansijskoj tezini. Svaku odigranu utakmicu FIFA ce premirati sa 1,2 miliona svajcarskih franaka, po okvirnim procenama finalisti ce inkasirati po oko osam miliona dolara. U te sume nije naravno uracunata slava, niti prisustvo na bukvalno svim prostorima gde je dovoljno “prohodno" da moze stici satelitski TV signal. Kad smo vec kod para- “plava" selekcija ce biti i jedna od najskupljih od 32 prisutne. O tome koliko na berzi vrede Mijatovic, Savicevic, Jugovic, Mihajlovic... suvisno je pisati. Iako novca u principu nikad nije dovoljno, moze se pretpostaviti da on ovog puta nece biti motiv broj jedan nasim reprezentativcima, sto u balkanskom mentalitetu moze biti itekako znacajno. Po opstoj proceni i zreb nam je bio prilicno naklonjen, u konkurenciji Nemaca, Amerikanaca i Iranaca (grupa zvana: novi svetski poredak) plasman medju prve dve ekipe je i nuznost, i realnost.

Jugoslavija je doajen na svetskim prvenstvima. Ucestvovala je, po pozivu, jos na prvom Mundijalu 1930. u Montevideu (Urugvaj) gde je bila jedna od cetiri (od ukupno 13) evropske ekipe. Od 15 do sad odrzanih SP sudelovali smo na osam, na sedam nas nije bilo (poslednji put bez nase krivice). Najbolji plasman ostvaren je u Cileu 62. kada smo zauzeli cetvrto mesto. Ako je to ikakva analogija- pre 68 godina do Montevidea se brodom iz francuske luke Avr putovalo 13 dana. Na Mundijal u Francuskoj nasa reprezentacija putuje vec - osam godina.

Krunisana glava prosla “kroz zid"

Kosarkasi su po necemu slicni fudbalerima. Izuzimajuci Amerikance, bez konkurencije su najskuplji tim koji ce u Atini ovog leta braniti sopstveni primat. I ono jos vaznije, jos jednom ce pokusati da ugroze neprikosnovene NBA igrace, koje - procena je opsteprihvacena - niko u skorije, pa ni blize buduce vreme nece moci ni propisno da oznoji osim naseg “drim-tima". Za one manje upucune - osim “zlatnih" u Barseloni da bi ekipa dostigla nivo “snova" bilo bi neophodno da u njoj zaigra i Vlade Divac (trenutno igra najbolju sezonu u NBA), da dozvolu za nastup u nasem sastavu dobiju i igraci tog kalibra kao sto su Dragan Tarlac i Predrag Stojakovic. Do sad ih je drugi “kosarkaski" pasos u tome ometao, zvanicnici iz KSJ moraju da ucine sve da se za volju obojice izbore.

Na leto u Atini odrzace se 13. samit svetske kosarke. Na dosadasnjim Jugoslavija je cak osam puta bila na pobednickom postolju. Svi koji i iz sale kazu da smo izmislili kosarku u tom smislu nisu daleko od istine. Tri puta smo bili prvaci sveta (Ljubljana ’70, Manila ’78, Buenos Ajres ’90), u tri navrata srebrni (Rio de Zaneiro 63., Montevideo 67., San Huan 74.) i dva puta treci (Kali ’82. i Madrid ’86). Samo je selekcija bivseg SSSR relativno uspesnija od nas- relativno jer sve do Toronta pre cetiri godine Amerikanci na Mundijal nisu slali najjace ekipe, do tad je ucesce profesionalaca bilo zabranjeno. “Muku" od ovakve statistike zavrsavamo konstatacijom da je druzina pod istim imenom sest puta bila prvak Evrope (pod “novim" u Atini i Barseloni) i jednom olimpijski pobednik (Moskva 80.). Evropska i olimpijska srebra ovom prilikom i ne treba pominjati.

I u kosarci je bilo lomova, na srecu sindrom vaterpolista se pred ES u Barseloni nije primio u basket ekipi. Bez obzira na vise nego bezobrazni upliv politike u do sada od nje “najcistiji" sport, niko se nije usudio da dira u struku koja decenijama drma ne samo reprezentativnom, vec i klupskom kosarkom. Dusan Ivkovic i Zeljko Obradovic nisu se onomad zalili na Covica, nece ni sad na Raznatovica - nek se oni bave svojim poslom, strucnjaci bi svojim, pa makar isto tako uspesno kao i do sad.

Medalja kod kosarkasa i to “najmanje" srebrna je od svih mogucih dostignuca naredne godine svima nekako najrealnija. U njihovom slucaju i zreb je prosao prilicno nezapazeno. Nikog nije posebno zanimalo ko su nam protivnici, kad i kako, racunajuci pod tim i Grke kao uvek neugodne domacine. Naciji je u glavi finale i samo finale, ovoga puta se cini da ni castan poraz od Amerikanaca ne bi bio dovoljno dobar za naciju kojoj nikad nije dovoljno da u necemu bude prva, sto joj osim u sportu, posle nesvrstavanja, ni u cemu nije uspelo. Bez obzira na sve ostalo, u kosarci su nam za to sanse ipak najvece.

Mreza je nesto novo

Odbojkasi nemaju tradiciju koja bi im bila alibi za ocuvanje simpatija uz eventualni neuspeh. Na svetskim prvenstvima nikada nismo napravili nikakav zapazen uspeh, kratko receno - vec 28 godina na Mundijalima nismo ucestvovali. U sudaru s politikom, odbojkasi su kroz istoriju najgore prolazili i zbog “inih" razloga propustili cak tri svetska samita (vidi okvir). Ni tada, kao ni doskora, odbojka nije bila do te mere vredna paznje da bi se drzava ili “neko drugi" pobrinuli da se oni na terenu (sljaci, betonu, parketu) posvete samo igri. Ekipa koja je bez problema izborila plasman na SP u Japanu 1998. strah kod protivnika ne izaziva slavnim prethodnicima, vec nesumnjivim kvalitetom selekcije Zorana Gajica u kojoj je i najbolji igrac Evrope 97. Nikola Grbic. Bilo bi glupo i nerealno reci da je generacija u kojoj su jos Vanja Grbic, Batez, Kovac, Vujevic, Mester, Tanaskovic, uz vec “penzionisane" Brdjovica i Petrovica “tikva bez korena". Odbojkaski savez je u poslednje vreme, da ne cuje zlo, jedina organizacija koja je bez stranih tela uspela da po uslovima koje je izdiktiralo novo vreme, bogatijima i mocnijima pokaze sopstveni kvalitet.

Rukometasi u Italiji

O olimpijskim i svetskim uspesima nasih rukometasa ne treba puno pricati. Pred Evropski sampionat u Italiji vredi pomenuti da na premijeri u Portugaliji 94. “plavih" nije bilo, na narednom dve godine kasnije u Spaniji vracen je deo starog sjaja - osvojena je bronzana medalja. U Meranu i Bergamu donekle novi izabranici starog i dobrog Zorana Zivkovica morace da potvrde davno uspostavljeni rejting.

Bez drzave ne ide, opste je prihvaceno u kompletnoj sportskoj porodici. Nista nenormalno u svim normalnim zemljama. S tim sto je posao drzave da sport finansira, a ne da od njega pravi kadrovsku kiblu. “Prijatelji sprota sa ovih prostora na jedinom zaposlenju u politici morali bi da imaju u vidu da je tamnija strana sporta samo pesak prema dinamitu koji mogu da naprave svojim glupostima, koje bi sportiste mogle da udalje od borilista i pravog patriotizma. Momci koji ce se pojaviti na pomenutim terenima bili su patriote i kada to nije bilo preporucljivo i jos manje korisno.