Rudari Starog Trga - osam godina podnose nesrecu, bedu i sirotinju

Ubogi stanovnici Saljske bajgore

Kada su ostali bez posla, rudari Starog Trga kolektivno su pali na teret albanskih socijalnih fondova. U pocetku pomoc je bila redovna, a sada kasni cak i brasno; nema deterdzenta za pranje, niti sapuna za decu

Ismet Hajdari

Strm i blatnjav put koji od Starog Trga vodi do Kolonije, prolazi kroz borovu sumu Saljske bajgore. Na jednom od kosih proplanaka kotline u kojoj lezi Stari Trg, kroz retku ali tesku, gotovo olovnu maglu od koje zastaje dah, pojavljuju se prve kucice Kolonije, u kojima zive albanski rudari poredjane u pravim i paralelnim linijama, sto uz njihov tipski izgled odaje utisak da su radjene planski. To govori da je na pocetku to bilo moderno radnicko naselje. "Naselje su izgradili Englezi 1927. godine kada je i otvoren rudnik i u njemu od tada zive rudari Starog Trga" - kaze pedesetosmogodisnji Kadri Hiseni, nekadasnji "Trepcin" rudar cija je kuca smestena u dnu proplanka i od koje se gotovo rukom moze dobaciti na kapiju rudnika Stari Trg, dole u dnu kotline.

Hiseni je 24 godine hleb zaradjivao kao rudar. Kao i ostale kolege isteran je s posla nakon februarskog strajka pre osam godina. Od tada nigde nije mogao da se zaposli, a zenu i sestoro dece izdrzava od solidarne pomoci koju "Trepcini" rudari godinama dobijaju iz albanskih fondova solidarnosti kao i humanitarne organizacije "Majka Tereza". Hiseni tek poslednjih nekoliko godina oseca posledice teskog rudarskog posla. Danas moze da se krece samo na stakama.

"Ne zalim sto sam bez posla ostao zbog februarskog strajka. Mislim da su nasi motivi bili cisti, da nikoga nismo ugrozavali nasim zahtevima vec da smo branili samo osnovne interese naseg naroda. Traziti da budes ravnopravan i da sam biras svoje rukovodstvo je pravo koje pripada svim narodima, pa i nama Albancima. I danas bih, da je situacija kao pre osam godina, bez razmisljanja sa ostalim kolegama ponovo stupio u strajk" kaze on. Hiseni je svestan da nema vise zdravlje za rudarski posao ali istice da bi njegova najveca zelja bila da se na njegovo mesto na dubini od 1.000 metara vrate dva njegova nezaposlena sina.

Potucanje po Sandzaku

Hisenijev pedesetdvogodisnji komsija Dzemalj Idrizi ima 15 godina rudarskog staza. I on je ucestvovao u februarskom strajku i njegova porodica od tada zivi od pomoci albanskih fondova. Kaze da od ove pomoci najredovnije dobijaju brasno, ali da je u njegovoj kuci sedmoro gladnih usta, pa njegov devetnaestogodisnji sin Arben u Mitrovici mora da prodaje cigare. Drugi sin, dvadesettrogodisnji Argon, od 1992. godine, kada je zavrsio srednju trgovacku skolu, nigde nije uspeo da se zaposli na Kosovu. Povremeni posao mladici iz Kolonije nalaze u letnjim mesecima u Sandzaku gde stocarima na Pesterskoj visoravni cuvaju stoku za mesecnu platu od 100 DEM. "Iako je zarada bedna ni ona nam nije sigurna zato sto nas tretiraju kao dosljake i sto znaju da nas niko nece zastititi. Tako mi Sabit Bibic iz sela Ugo kod Sjenice nije isplatio dug od 150 DEM", kaze Argon Idrizi.

Danasnja slika Kolonije i Starog Trga je vise nego bedna. Kanalizacija se izliva na ulice, rudarske kucice su zapustene a ruinirane fasade i provaljeni krovovi upucuju na zakljucak da se ne obnavljaju. Ispred nekih kucica improvizovani kokosinjci ukazuju na pokusaje alternativnog prezivljavanja. Pravilno iscrtane ulice su zapustene i blatnjave. U centru na mestu koje je nekada verovatno bilo predvidjeno za trg, suvonjava i anemicna decica, koja se sankaju na vec iskopnelom snegu. U Koloniji posebno stravicno deluje oko cetrdesetak napustenih i mracnih kucica sa polomljenim prozorima i propalim krovovima. Rudari koji su nekada stanovali u njima, bezeci od bede, jednostavno su ih napustili, odlazeci u nepoznatom pravcu. Iako je temperatura oko nule ni iz jednog dimnjaka se ne vije dim. "Ne pada nam na pamet da se grejemo na struju. Grejalice ukljucimo samo kada je neko bolestan. Od sinoc nema struje. Zvali smo distribuciju i rekli su da nemaju kola i da ce doci ako nadju vremena", kaze dvadesetdvogodisnji Muhamet Isufi. Njegov otac Dzemajl je 20 godina bio rudar, a danas su ga pristigle rudarske bolesti. "Od trojice brace jedino ja radim kao auto-lakirer u Mitrovici. Dobijam 100 maraka mesecno i ne oskudevamo u hlebu", kaze Muhamet. Na pitanje kako kao mlad covek vidi perspektivu u jednom selu koje je osudjeno na glad i gasenje, on kaze da se mora ziveti i da su mu jedina briga roditelji i braca. "Radim od devet ujutro do sedam uvece i kada se vratim ne pada mi na pamet da negde izadjem. Mogao sam da odem kao i mnogi moji vrsnjaci u Nemacku, ali nisam mogao da ostavim bolesne roditelje. Naravno, kad bih znao da ce ovo trajati beskonacno sigurno je da ne bih mogao da izdrzim, ali se nadam da cemo i mi videti bolje dane."

Kada su ostali bez posla, rudari Starog Trga kolektivno su pali na teret albanskih socijalnih fondova u koje se uplacuju sredstva za pomoc nezaposlenim Albancima. U pocetku je mesecna pomoc, prvenstveno u hrani, bila mnogo redovnija. Zahtevi sirom Kosova iz dana u dan rastu, ali ne raste priliv sredstava tako da su sve manje isporuke pomoci u hrani za rudare.

I policija nas zaboravila
Sedamnaestogodisnji Naser Voca, sin rudara, kaze da ne ide u skolu jer iako je ona besplatna ipak troskova ima. "Tesko zivimo ali se iz ove koze ne moze. Kada se nema hleba onda je najteze. Radio bih ali se to ne moze, nista se ne moze bez para. Da li imam problema sa policijom? Kakva policija? I oni su nas zaboravili, ne znam kada su zadnji put bili u selu", kaze Voca.

Strah od epidemije

"Ove godine osecamo da je sve manje pomoci. Pocetkom godine dobili smo za celo naselje 900 litara jestivog ulja, a poslednjeg meseca samo 26 litara. Cak i brasno stize neredovnije. Poslednju isporuku od po 25 kilograma po porodici dobili smo pre sedam dana. Onima sa manjim brojem dece je lakse da izguraju sa tom kolicinom, ali sta da rade oni koji imaju po devet clanova porodice. To im nije dovoljno ni za sedam dana. O ulju, deterdzentu i soli da ne pricamo. Za celo naselje, koje broji devedeset porodica, u toku ove godine pristiglo je samo 126 kilograma deterdzenta sto je nesto vise od kilograma po porodici. To nam najteze pada. Ne daj Boze da izbije neka epidemija ne znam sta bi radili, a cudo je da do sada nije izbila. Decu ni jednom mesecno ne mozemo okupati, ni odecu ne mozemo oprati. Najvaznije je da niko do sada nije ostao bez hleba. I kada nekom od nas nestane brasna priskacu ostali sa pozajmicama. Ali, ako nam uskoro ne stigne veca kolicina brasna, onda stvarno ne znam sta cemo raditi kada snegovi zaveju Koloniju" - kaze pedesetsestogodisnji rudar Sinan Hajdari, jedan od sindikalnih aktivista u Koloniji.

Hajdari kaze da je sindikalna organizacija izvrsila kategorizaciju rudara na one koji nemaju nikakvih prihoda i one koji imaju neke simbolicne prihode. U prvoj grupi se nalazi pedeset i devet porodica sa pet do devet clanova, sto iznosi oko 680 gladnih usta, koja zavise samo od pomoci. Zbog toga je 39 porodica iz Kolonije oslobodjeno placanja doprinosa za albansko obrazovanje, sto je s obzirom na vaznost koju Albanci pridaju vlastitom skolskom sistemu, gotovo nezamislivo u drugim sredinama. Porodice iz druge kategorije imaju druge prihode, uglavnom, od rodbine iz inostranstva i one, iako po svim kriterijumima spadaju u siromasne, nikada ne stizu na red za pomoc.

Posebnu muku rudari muce sa zdravstvenim problemima. Jedanaestogodisnja cerka Sinana Hasanija je pre tri godine u igri slomila ruku u laktu. Ruka joj je prirucno vezana, pa je zglob u laktu srastao pogresno, i mala Vljora danas ruku stalno mora da drzi savijenu u laktu, cak i kada spava. Hajdari kaze da se raspitivao kod lekara da li je moguca operacija i vracanje zgloba na pravo mesto. Rekli su mu da operacija kosta oko 1.000 maraka, sto je za njega nedostizna suma. "Zao mi je jer je odlicna ucenica, sutra ce to biti odrasla devojka. Da je sin, bilo bi mi lakse", kaze Hajdari.

Poljski gastarbajteri

Rudarski zanat se u Saljskoj bajgori prenosi s kolena na koleno. Zemlja je neplodna, najvecim delom je krsevita i nepogodna je cak i za stocarstvo. Ovdasnji mestani upucuju na rudarstvo. Nakon strajka 1989. godine rudnik je zatvoren za Albance. Od ukupno 2.860 albanskih rudara u "Trepcinim" rudnicima na poslu je je ostalo samo sest. Nova uprava "Trepce" pokusava da dokaze da je funkcionisanje rudnika i "Trepce" moguce bez albanskih rudara. Kada se ispostavilo da kosovski Srbi nece da rade u rudniku pokusavalo se sa dovodjenjem rudara iz srpskog dela Bosne i Hercegovine.

Kada se ni sa tim nije uspelo, odustalo se od obnove proizvodnje u Starom Trgu i preslo se na uvoz rudnih koncentrata cak iz Juzne Amerike. Kada se ispostavilo da je to skupo, sklopljen je ugovor sa poljskim rudnicima o dolasku poljskih rudara i strucnjaka. Unija nezavisnih albanskih sindikata, u koju su kolektivno uclanjeni "Trepcini" rudari, protestovala je kod sindikalnih organizacija u Poljskoj. Ipak, odnedavno se ispred glavne kapije rudnika mogu zapaziti poznate "peglice" sa poljskim registracijama. Javnosti nije saopsteno koliko je rudara iz Poljske doslo u Stari Trg i da li su oni uspeli da proizvodnju pokrenu sa mrtve tacke. Rudari iz Kolonije u samom susedstvu rudnika tvrde da rudnik i dalje ne radi. Uspeli su da saznaju da su gosti iz Poljske placeni 400 dolara na mesec. Polovinu placa "Trepca" a drugu poljski poslodavac.

Jos jedna slika iz Kolonije delovala je nadrealisticki. U razgovoru sa rudarima saznali smo da u naselju zivi i sedam rudarskih porodica srpske nacionalnosti ciji se hranioci vec odavno nalaze u penziji. Albanski rudari tvrde da se odlicno slazu sa svojim srpskim komsijama i nekadasnjim kolegama, te da se u Koloniji ne pamti neki problem na nacionalnoj osnovi. Opsteprisutna glad je izbrisala sve nacionalne razlike. Kucamo na vrata porodice Dejanovic da bismo se uverili u misljenje druge strane o medjuetnickoj toleranciji u mikrokosmosu zvanom Kolonija.

Glava porodice sezdesetsedmogodisnji Radovan Dejanovic u Koloniji zivi od 1947. Dejanovic kaze da je Kolonija tada blistala, a da danas niko o naselju ne vodi racuna i da sve propada urusavajuci se samo od sebe. "Za sve ove godine sa albanskim komsijama nisam imao ama bas nijedan problem. Grehota bi bilo reci nesto drugacije. Ubedjen sam da ni oni od mene nisu doziveli nesto lose. Ne mogu im nikako pomoci, kao sto ni oni ne mogu meni, jer imamo toliko koliko je potrebno da ne umremo od gladi. Ja sam se rodio medju Albancima, radio sam s njima i umrecu s njima", kaze Dejanovic, kome se albanska decurlija obraca sa cika Radovane.

Netalentovani Srbi
"Ovdasnji Srbi nisu talentovani za rudarstvo. Cesto upadaju u sahte. Najcesce se dogadja da dodju i zaposle se, u grupama od deset, dvadeset, da bi nakon nekoliko dana demonstrativno napustili rudnik", prica sa rudarskom strascu dvadesetdvogodisnji Muhamet Isufi, sin rudara koji nikada nije usao u jamu i koji je o tom poslu slusao samo od oca.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /