Jelici - prica jedne mlade porodice

Goran Jelic ima 32 godine, radi kao sluzbenik u jednoj drzavnoj instituciji. Snezana Jelic ima 26 godina, od pre nekoliko meseci radi kao asistent marketinga u privatnom preduzecu. Ne radi u struci, zavrsila je PTT skolu 1991. godine. Imaju dvoje dece, Aleksu, koji je pre neki dan napunio tri godine, i Magdalenu, staru 16 meseci. Dele trosoban stan sa Goranovim roditeljima, u Bloku 45, na Novom Beogradu

Jasna Sarcevic-Jankovic

Uz konstataciju “al’ danas dobro greju kada je napolju deset Celzijusovih", Goran Jelic se priseca kako su, u vreme sankcija, sada vec trogodisnjeg Aleksu umotavali u tri cebeta i setali ga celu noc po stanu da bi se, tek izasao iz porodilista, zgrejao. Upravo su se vratili iz Praga, gde su se bili sklonili na godinu dana od rata, sankcija i bede, jer su, kazu, poverovali “Avramovicevom dinaru".

- Mislim da smo se vec privikli na situaciju kakva jeste, zapocinje Snezana pricu o zivotu u porodici Jelic. - Naucili smo poslednjih par godina da krpimo kraj s krajem. Kada nam ostane neka para, mi smo presrecni, kao da nam, maltene, vise nije potrebno. Razmisljamo na koje sitnice cemo taj novac da potrosimo. O novom automobilu, o samostalnom zivotu nas cetvoro, u nasem stanu, jer sada zivimo sa Goranovim roditeljima.

- Sve se planira najmanje godinu dana unapred, dodaje Goran. I odlazak na odmor, na more, za nas cetvoro zahteva stiskanje i stezanje cele godine.

Snezanini roditelji zive u Velikoj Plani.

- Praziluk raste van Beograda, sugerise Goran uz smeh, i objasnjava: - Da nije tog praziluka, cak i sa ovom mojom platom koja nije bas mala, mi bismo gledali ovde breze, jer ovde ne raste nista osim breza. Devedeset odsto ljudi u Beogradu se, pretpostavljam, hrani kod rodbine iz unutrasnjosti. Zato je kod nas jedan od najbitnijih kuhinjskih elemenata - zamrzivac. Mi se hranimo od polutke. Pretvorili smo se u mesare. Vucemo dzakove luka, krompira... To je mogucnost da ustedis 50 dinara, vuces, pa nam se stanovi pretvaraju u magacine. I gotovo po pravilu se ono sto u tim dzakovima ostane - baci.

I Jelici, kao i velika vecina mladih porodica, zive zivot dobrim delom oslonjeni na roditeljska pleca.

- Vrtici su prepuni. Ja sam pocela da radim pre nekoliko meseci i svoju decu nemam gde da ostavim. Nisam u stalnom radnom odnosu, pa nemamo prioritet za upis dece u obdaniste. Sta bismo sada mi bez nasih roditelja?

- Goran prima platu iz dva dela, na petnaest dana. Od tog novca koji nije mali, nas cetvoro imamo za deset dana. Preostalih pet, do drugog dela plate, je budzet vec pri kraju, dodaje Snezana.

Stednja je misaona imenica?

- Nasa stednja se zasniva na tome sto u Srbiji postoji obicaj da se za svako slavlje daruje.Vencanje, rodjenje deteta, krstenje... Ko ima mnogo dece moze da bude vrlo bogat covek. Dobije po sto maraka za svako dete i, ukoliko vrlo pametno raspolaze tim novcem, moze da ustedi za jedan godisnji odmor. To je nasa stednja, uz gorki smeh kaze Goran.

Do koje mere politika ulazi u kucu Jelicevih? Gde je ta granica gde mogu da kazu da ih politika ne interesuje, jer ona ne odredjuje zivot u njihovoj maloj oazi koja se zove porodica?

- Uglavnom gledamo crtane filmove, uz smeh kaze Snezana. - Zbog dece, naravno. Ne dozvoljavaju nam da gledamo TV Dnevnik. Danas sam pokusavala da ga odgledam - Aleksa vice. Ja mu kazem: “Cuti, Aleksa, ne cujem!" On je nastavio da vice. Na neki nacin sam im zahvalna zbog toga.

- Kad smo se vratili iz inostranstva postojala je neka zelja, dobra volja da ucestvujem u politickom zivotu. Sada sam postao apsolutno apolitican. Javi se ponekad bunt, otpor, ali se do te mere osecam nemocnim kad je konkretno nesto u pitanju, da se sve zavrsi u kuci, prica Goran.

- Apsolutno nemam osecaj da ja mogu bilo sta da ucinim, bez obzira da li cu da izadjem na izbore ili ne. Bio je tu i Panic, verovala sam u nesto, interesovala sam se. Sada vidim da se nista ne menja, sve su prazna obecanja. Dosla sam u onu penzionersku fazu da kazem neka bude sta bude, samo da ne bude gore, da nema rata i da nismo gladni, goli i bosi, konstatuje Snezana.

- Pitala sam Gorana pre neki dan koji mu je docek Nove godine bio najlepsi u zivotu. Rekao mi je da je to bilo kada je imao 11 godina i kada je sa drugovima iz zgrade trcao po naselju do tri ujutro i bacao petarde. Zacudjena, upitala sam ga gde su mu bili roditelji. Kazao je da su bili kod kuce. Ja sam ga pitala kako su mogli da ga puste?

- Tada, u to vreme, postojao je u Beogradu samo jedan manijak. Pojavio se na Banovom brdu i napadao je po liftovima. Cela Jugoslavija je pisala o tome, a u celoj Jugoslaviji je tada zivelo dva manijaka, objasnjava Goran.

- Volela bih da moja deca imaju sasvim normalan zivot. Ne treba da pamte da su imali skupe igracke, samo da su ziveli u nekoj normalnoj porodici, da nisu patili. Mislim da je to jedini nacin da postanu normalni ljudi, zakljucuje Snezana.

U nekom redu stvari koje biste pozeleli svojoj deci i sebi za Novu godinu, kakav je vas redosled - ljubav, zdravlje, sreca, bogatstvo?..

- Zdravlje, u prvom redu, za nasu decu i nas, i stalno zaposlenje za sebe, kratko odgovara Snezana.

- Do pre pet godina sam svaku Novu godinu pamtio. Docek! Uvek je postojalo nesto sto se ceka. Sada toga nema. Najbitnije je da mi se ne desi ono cega se plasim. Da mi klinac ne ode u kriminalce, a cerka u pevacice, bio je Goranov odgovor.