Fragmenti o istocnoevropskom umetniku-izgnaniku

Cak i ako se vratim, uvideo sam, uvek cu biti onaj koji je jednom otisao. Drugim recima, nisi izgnanik tamo gde jesi: izgnanik si tamo gde te nema

Pise: David Albahari

Kada sam otputovao iz Beograda, nijednog casa nisam o sebi pomislio kao o izgnaniku (dobrovoljnom, naravno) ili apatridu. Prvi put sam se tako osetio tek kada sam, nakon dve i po godine, ponovo dosao u Beograd. Tada sam, naime, shvatio da je svako odsustvo ravno izgnanstvu, i da izgnanstvo postaje nepovratno onog casa kada zbir dogadjaja u odsustvu prevazidje mogucnost njihovog naknadnog prihvatanja. Cak i ako se vratim, uvideo sam, uvek cu biti onaj koji je jednom otisao. Drugim recima, nisi izgnanik tamo gde jesi: izgnanik si tamo gde te nema.

Negde u to vreme ponudjeno mi je da napisem tekst za katalog jedne izlozbe u Barnabiju (delu Vankuvera), organizovane u nizu izlozbi pod zajednickim naslovom “Precrtavanje kulture". Sve one su istrazivale mogucnosti prenosenja ili mesanja kultura u drustvu koje, kao sto je kanadsko, svakim danom postaje sve vise multietnicko. Moj doprinos je bio predvidjen za izlozbu koja je predstavljala projekte dva likovna umetnika iz bivseg istocnoevropskog kulturnog podneblja: jednog iz Ukrajine, drugog iz Jugoslavije. Tonuci u njih, tonuo sam u sebe. Sa nekih dubina nema povratka, ali kada to covek nauci, obicno je kasno za bilo kakav pokusaj povratka: moze samo da se tone.

Napisao sam fragmente koji slede. I fragment je izgnanik: krhotina prognana iz celine.

Hleb izgnanstva je gorak i gnjecav, ali drugaciji i ne moze da bude. Pekarsko umece je samo jedna od vestina koju izgnanik mora da nauci kada predje stvarne i imaginarne granice izmedju razlicitih svetova. Izgnanstvo je stalno ucenje, proces koji se nikada ne okoncava. Nije vazno sta ga je uzrokovalo. Izgnanik je, hteo to ili ne, osoba sa dva lica, ljudsko bice koje vise ne moze sa potpunom sigurnoscu da izgovara jednostavne reci “dom", “san", “srce", “zemlja", “jezik", “bol". Tako i hleb postaje samo “hleb", ma koliko se izgnanik trudio da ponovi pravu meru neophodnih sastojaka. U stvari, postati izgnanik znaci uci u svet znakova navoda, nestvarnog prebivanja u kojem sve postaje tek moguce znacenje, u kojem vise nista nije stvarno, ono sto jeste.

I reci istocna Evropa (kao politicki entitet) danas se pisu pod znacima navoda: “istocna Evropa"; tako nam bar govori istorija. Ali istorija je brza od stvarnosti, i premda “istocna Evropa" doista vise ne postoji, ono sto je tvorilo njen duh - ono, dakle, sto je stvaralo umetnika tog podneblja - tvrdoglavo se odupire hirovima znakova navoda. Kultura nije istorija, kao sto ni ljudski duh nije istorija. Granice je lako promeniti, zidovi mogu da se podizu ili ruse, sto je dovoljno za novu stranicu u udzbenicima, ali ljudski duh, njegova sustina, sledi svoju putanju mimo precizne hronologije pedantnih letopisaca.

Stanislav Barancak, koji je i sam kusao hleb izgnanstva, kaze u eseju “Jezicka zbrka" da se na pocetku reci kao “emigracija, egzil, ekspatrijacija" nalaze “’e’ ili ’eks’, ti tuzni prefiksi iskljucivanja". I onda nastavlja: “Ali to ’e’ koje iskljucuje ima drugara u antonimu ’i’, kao u reci ’imigracija’. Svako ko je presao granicu izmedju ’e’ i ’i’ iskusio je bar jednom kako mu duboka semanticka nepodudarnost obuzima bice. Zbog kratkoce, nazovimo to osecanje ’vavilonskim sindromom’."

Izraz “vavilonski sindrom" nije ogranicen samo na pisce, izgubljene u procepu izmedju dva jezika. Mozda je bolje reci da on nastaje svaki put kada se umetnik nadje u okruzenju nove kulture. Svaka kultura se sastoji od niza putokaza koji, poput onih saobracajnih, usmeravaju protok informacija i omogucavaju nesmetano kretanje u sferi duha. Umetnik koji odraste i sazri kao stvaralac unutar jednog skupa kulturnih putokaza, postaje izgubljen kada se nadje u drugom. Umesto da sledi utvrdjene smerove, on pocinje da se krece suprotnim pravcem. Umesto da bude deo celine, on postaje celina za sebe.

Stvari mogu da nestanu a da ipak nastave da postoje. Odseceni ud priziva stare bolove; odseceno drvo ne baca senku, ali njegova krosnja i dalje sumori; Berlinski zid je srusen, ali prepreka izmedju Istoka i Zapada i dalje postoji. Istocna Evropa je (ili “istocna Evropa", svejedno), kako pise Dubravka Ugresic, “mentalno prazno mjesto" za vecinu zapadnjaka. “Ona se prostire negdje iza zeljezne zavjese, negdje iza zida, cak i sada kada ni zavjese niti zida nema."

Cini mi se da je lakomisleno reci da postoji stvarna “sloboda izrazavanja". Bez obzira na politicki sistem u kojem neko prebiva, “sloboda" i “sloboda izrazavanja" uvek postoje samo kao zbirka unapred odredjenih konvencija. “Izrazavanje" se zapravo ne moze zabraniti; razlika je samo u tome kako dati sistem reaguje nakon samog cina “izrazavanja". Istocnoevropskom umetniku, na primer, bilo je dozvoljeno da se “izrazava", ali samo dotle dok se njegova umetnicka projekcija uklapala u projekciju sveta odredjenu partijskim dekretom, ideologijom. Izvan te projekcije, pocinjalo je polje beskrajne praznine, i delo koje bi se tu naslo - a cesto i sam umetnik - prestajalo je da postoji. Otuda je istocnoevropski umetnik postajao majstor prerusavanja, a njegova umetnost vestina nadmudrivanja, izrazavanja onim cega naizgled nema. I zbog toga se cesto desavalo da istocnoevropski umetnik, kada stigne u podrucje demokratije, prvo pomisli “slobodan sam", a tek onda, s neskrivenim uzasom, utvrdi da ne postoji nista naspram cega bi izrazio taj osecaj slobode. Praznine na koje nailazi u tom podrucju, i koje ipak postoje, tako su male, tako nedovoljne za njegovu naviku i spremnost na potpuno nestajanje, na potpuno uranjanje u ono sto je odsutno i zabranjeno.

“Komunizam je", pise Adam Mihnjik u eseju “Sivo je lepo", “bio vrsta zamrzivaca. (...) Proces odmrzavanja odvijao se lagano: najpre smo ugledali lepo cvece; kasnije - blato i ogavni talog." Cvece su mirni pad Berlinskog zida i “plisana revolucija" u Cehoslovackoj; gotovo sve ostalo je blato i talog: klaustrofobija, nacionalisticki pokreti, rat u Jugoslaviji, sukobi u Sovjetskom Savezu... Spisak se ne iscrpljuje, vec svakim danom postaje sve duzi. Danas je “Istocna Evrope" opijena “slobodom" koju njen gradjanin pogresno tumaci kao stvarnu demokratiju. Demokratija je, govore mu dobronamerni, takodje skup pravila, zakona, propisa, a Istocnoevropljanin je odrastao u sticanju odbojnosti prema svakom dekretu. Ono sto je njemu bilo oduzeto, veli on, bila je upravo “sloboda", i ono sto sada zeli da dosegne jeste cista, nesputana sloboda, ona koja zapravo vodi u “anarhiju, haos, koja se rukovodi zakonom jacega".

U posttotalitarnom drustvu, umetnik ima vise razloga - ma koliko to paradoksalno zvucalo - da postane izgnanik. Ako nista drugo, on se vise ne nalazi u sredistu, gde je zauzimao casnu poziciju “neprijatelja drzave", nego je potisnut na marginu ili, u najboljem slucaju, postaje jedan od mnogih koji se bore za svoja prava. On vise nije ideal, uzor u koji su uperene oci mnogih, a sada, kada je napokon stekao “slobodu izrazavanja", njegovi umetnicki zahtevi nalikuju na decje cviljenje u poredjenju sa ozbiljnijim zahtevima za zastitu zivotne sredine, seksualnu ravnopravnost, jednaka socijalna prava... Mozda je stoga prirodno sto se u mnogim istocnoevropskim drustvima cesto umetnici pojavljuju kao nosioci negativnih tendencija. Oni koji su zahtevali promenu sada osecaju da im je promena najvise uskratila.

Postoji jos jedan paradoks: uprkos svim sukobima umetnika sa vlascu i ideologijom, komunisticki sistem je neprekidno investirao u kulturu. Postojale su odredjene ideoloske ograde, naravno, ali nijednog trenutka drzava nije prestajala da odrzava postojanje kulture u svoj njenoj raznolikosti. Centralizovana i planska privreda je, sa stanovista ekonomije, bila osudjena na neuspeh i vodila u privrednu katastrofu, ali je, s druge strane, oslobadjala umetnika zavisnosti od trzista. Dolazak trzisne ekonomije oznacava tako pocetak istocnoevropske umetnicke (i ne samo njene) melanholije. Vreme koje je proslo nudilo je intelektualnu nadmoc i ekonomsku sigurnost; vreme koje je doslo ne nudi nista, ono samo oduzima i, gle cuda, doista nalikuje na duhovnu prazninu koju je prethodni sistem tako cesto i tako bucno kritikovao.

Osecam se apsurdno. Zelim da govorim o istocnoevropskoj umetnosti, a ne uspevam da izadjem iz polja politike, izgnanstva, ekonomskih i ratnih katastrofa. Kao umetnika koji veruje da se sustina umetnosti krije u tisini izmedju dva otkucaja ljudskog srca, to u meni budi odbojnost, izaziva gadjenje. Ali, izgleda da nema drugog nacina da se, makar tim okolisnim putem, priblizimo razumevanju zasto je Branko Djurasinovic opsednut “stvarima koje izazivaju unistenje u svetu" ili zasto Taras Polatiako izlaze svoju krv i prinosi sebe na gozbu. To su zapravo odgovori na svet iz kojeg smo potekli, na svet kojeg vise nema. Istocnoevropski umetnik mora da ponisti sebe, da bi sebe mogao ponovo da stvori.

Nestajanje istocne Evrope ucinilo je da iscezne i romanticna predstava o istocnoevropskom izgnanom umetniku. On vise nije pacenik i zrtva politickog sistema, vec dobrovoljni ucesnik u vecnom nastojanju umetnika da protumace i, mozda, promene svet. Medjutim, novoj kulturi u kojoj se zatekao on jos uvek moze da podari vestinu koju je stekao dugotrajnim opstajanjem u kulturi totalitarnog rezima - vestinu pronalazenja alternativnih nacina da se iskaze pravo lice stvarnosti. Alternativan, ako ne gresim, znaci biti subverzivan, a subverzivnost je sustinski smisao umetnickog delanja. Subverzivnost je prtljag koji istocnoevropski umetnik vuce za sobom po svetu. U tom smislu, on je opasan, jer umetnost koja nije opasna pretvara se u zadah ustajale bare, sto se najbolje uocava u drustvima uljuljkanim u samouverenost zahvaljujuci svojim ekonomskim ili politickim mocima. Njima istocnoevropski umetnik donosi upravo ono sto mu je pomoglo da istraje u njegovom svetu pre nego sto je taj svet postao carstvo znakova navoda. Jednostavan je to nauk, ali jednostavne stvari, kao sto svi dobro znamo, najteze se dostizu. Ukratko, on se i dalje usudjuje - usudjuje se da sanja, da menja, da pokusava, i ponajvise od svega, sto moze da zazvuci kao bogohuljenje u svetu u kojem sada prebivam, ne boji se da ne uspe i upravo u porazu nalazi podstrek za novi pokusaj.

Ne postoji izgnanstvo: postoji samo trenutak kada moras da budes neko drugi da bi mogao da budes ono sto doista jesi. Tako sam tesio sebe dok sam hodao ulicama Beograda, potom zemunskim kejom, a onda preko skripavog parketa u mom starom stanu. Doticao sam stvari koje su doticale mene, a iz potamnelog ogledala vracao mi se moj nekdanji lik. Otisao sam do prozora i pogledao opusteli trg. Da, izgnanik si tamo gde te vise nema.