Gorcin Stojanovic o svom novom filmu koji prati puteve albanske narko-mafije

Izabela Kisic

Novi film Gorcina Stojanovica "Strsljen" (na srpskom) i "Genxa" (na albanskom) bavi se tematikom albanske narko-mafije, ali je u sustini, kako kaze autor, ljubavni film. Glavni producent filma je "Sinema dizajn", ali su u realizaciji ucestvovali i finansijeri iz Bugarske i Italije.

Kako je bilo raditi film o miljeu kome ne pripadate? Mislim na sredinu u kojoj zive Albanci.

- To je pre svega fikcija koja se oslanja na neke elemente dokumentarnog. Ne bavi se faktima vec ljubavnom pricom. Preko te price smo radili film. Ja nisam mogao da pravim film iz albanskog gledista vec iz beogradskog. Neki glumci, koje smo zeleli da angazujemo,imali su muku i problem s cinjenicom da bi trebalo da se bave tim stvarima. To je film koji ne ide niz dlaku ni albanskoj, ni srpskoj strani, ni vlasti, ni opoziciji. Sudar svetova je osnova za dobru dramsku pricu. Jedan od najjacih sudara je ta gotovo nemoguca ljubavna situacija izmedju mlade i jednostavne, ne sasvim tipicne Beogradjanke i netipicnog Albanca koji ne zivi ni na Kosovu ni u Albaniji. Glavni glumac Sergej Trifunovic govori na albanskom i engleskom. Mira Jokovic pretezni deo filma govori engleski. Komunicira se i na srpskom i nesto malo na nemackom.

Kakve utiske i saznanja nosite s mesta gde ste snimali? Da li ste mogli tamosnji duhovni ambijent da unesete u film?

- Albanci su podeljeni kao i Srbi, ako ne i gore. Po mentalitetu oni su drugaciji od Srba. S druge strane, i u srpskim kucama se izuvaju cipele, nose se salvare po selima, obicajna situacija je vrlo slicna. Medju Albancima se paraleno desavaju razliciti procesi - od zenske emancipacije do pokusaja uspostavljanja paradrzave. Unutar tih procesa situacija se dodatno komplikuje. Mene, medjutim, ne zanima ta politicka situacija, jer se ne bavim mnogo ni beogradskom politikom. Mene to zanima kao svet. To je milje unutar koga su moguce uzbudljive price. Ja sam kao svaki filmski lesinar krao od toga. Da se bavim albanskom ili srpskom situacijom nije mi palo na pamet.

Mnogi danas vole da upotrebljavaju sintagmu "novi srpski film" gde i nas svrstavaju. Postoji li on?

- Ne postoji stari srpski film, pa ne postoji ni novi. Postoji kinematografija koja je poslednjih sedam godina u povoju. Pre toga je bila vrlo vitalna. U periodu te vitalnosti snimalo se 15 filmova godisnje sto je besmisleno malo u odnosu na Englesku, ali vrlo pristojno u odnosu na Belgiju. Unutar toga je bilo deset budalastina, dva-tri solidna filma i jedno remek-delo. Ove godine imacemo desetak filmova i to lici na nesto. Videcemo kakvi su njihovi komercijalni, produkcioni i umetnicki standardi. Nas bioskopski standard je jako nizak i zbog toga se ne moze zatvoriti produkcioni krug. Zato smo okrenuti ka inostranstvu i treba videti koji ce od tih filmova moci da se proda. Tu nam je veliko ogranicenje jezik, ali i cinjenica da se ne zna zemlja porekla nasih filmova u svetu.

Cesto odlazite na svetske filmske i pozorisne festivale. Sta se desilo s filmom i pozoristem u Istocnoj Evropi?

- Dok smo mi s padom Berlinskog zida stekli teme, oni su ih izgubili. Poljska, koja je po pozorisnim festivalima bila jedna od najvitalnijih, vise toga uopste nema. I njihov film je krajnje diskutabilna stvar. Kislovski je radio u Francuskoj. Vajdin poslednji film je jako los, a niko od mladjih se nije pojavio. Nije drugacija situacija ni u drugim zemljama. Taj deo Evrope je prilicno mrtav, a stvari na Zapadu stoje onako kako su stajale pre 10, 20 godina. To je neprestana smena industrijskog monopola velikih holivudskih kompanija i pseudoindustrije evropskog filma.

Film je na ono sto nam se desavalo poslednjih desetak godina, posebno rat, mnogo pre reagovao nego literatura. Da li je to zbog autora ili prirode medija, i mozda konzervativnosti knjizevnosti?

- Film ima jaku publicisticku crtu u sebi i u stanju je da publicisticki sazvace neki dogadjaj. Ima jako mnogo napisanih stvari o nasoj situaciji, ali su one bedaste, nista ne valjaju. To je "palp litratura", neki ratni dnevnici. Knjizevnicka situacija u ovoj zemlji je uvek bila precenjena. Srbija ima minimalan broj pisaca, a jako puno clanova nekog knjizevnog udruzenja i ljudi koji pisu. Mnogi od onih pravih pisaca su pokojni. Oni su reagovali na vreme, na svoje nacine. Odgovori na ono gde mi zivimo se jos uvek, bojim se, nalaze kod Kisa.

Pola miliona ljudi je 1997. godinu docekalo na ulici u protestu. To se ove godine nece dogoditi. Mnogi su razocarani onim sto se desavalo posle protesta. I vi ste bili "setac"?

- Meni su takvi ljudi smesni. Cime su onomad mogli biti ocarani da bi se posle razocarali. Mislim da je ceo setacki pokret - pokret emancipacije. Neki su setali da bi se oslobodili krivice. Ti su mi najzanimljiviji. To nije moglo drugacije da se zavrsi jer je politicka kombinacija lidera bila potpuno vanbracna i besmislena. Sve troje su nastupali s oprecnih pozicija. Imalo je nekog sarma u tome, ali nije imalo politicku tezinu. To je vise bila potreba jedne gradjanske emancipacije. Beograd je deset godina klonuo vrlo svesno znajuci sta radi i prihvatajuci primitivizam. Nema ovde amnestije. Niko nikoga nije zeznuo. Ovde su ljudi odusevljeno zeleli da plivaju u tom moru primitivizma koje su sami napravili, pocev od tih ludackih situacija pre deset godina u kojima su dva miliona ljudi zahtevali necije hapsenje. Sudeci po ogromnoj kolicini apstinenata medju biracima, mislim da su ti ljudi na putu da to pojme. Broj ljudi koji zele da i dalje plivaju u tom palanstvu je, medjutim, jos uvek veci.