PRIBLIZAVANJE ATOSU

Sveprisutne smrti kao da nema, kao da ovde ona, upravo kroz smisljenu sveprisutnost, gubi svoje uobicajeno znacenje

Pavle Rak

U dvoristu jedne od najmnogoljudnijih i molitveno najvisih svetogorskih kelija poveca grupa monaha okupljena je ispod vinjage u punoj tisini. Neki sede na zemlji, vecina u zbijenom krugu stoji oko njih. Na kolenima staresine kelije glava sredovecnog coveka, po odelu sudeci njihovog gosta. Lice istanjeno blede boje, telo potpuno opusteno na kamenu. Monah mu nezno trlja slepoocnice, pa citavim dlanovima obraze, tepa nesto samo njima dvojici razumljivo. Drugi monasi koji sede trljaju ruke nemocnom coveku, lagano, od lakata do vrhova prstiju. Covek gleda mirno, pravo uvis. Povremeno okrene oci prema monahu koji ga drzi na kolenima, kao dete majci. A onda, tiho se gaseci, u jednom trenutku vise ne gleda. Jos ga neko vreme miluju, zatim mu sklapaju kapke, osenjuju krsnim znamenjem. Oni koji su sedeli polako ustaju. Svi zbijeni u cutanju, samo jos staresina sedi sa covekom u krilu.

Poceli su da govore; cujem ih kako kazu da "rab Boziji", mora da je bio dobar, kad je tako lako otisao. Jedan se okrece meni - odavno su primetili da sam dosao i da stojim, malo izdvojen. Uz siroki spokojan osmeh kaze mi da je jedan nepoznati posetilac umro, da mogu, ako hocu, sa njim sada u crkvu, da zapalimo svecu za pokoj duse.

Monasko tihovanje: Atos

Nista tuzno u umiranju

Oba ova dozivljaja bila su, po povratku u konak, povod dugom razgovoru iz koga se prisecam samo nepovezanih odlomaka. Sada cu pokusati da ih rekonstruisem i osmislim:

Smrt je na Svetoj gori sveprisutna, iako na neki cudan nacin. Tu se ljudi vise od hiljaduleca ne radjaju, nego dolaze, pripremaju za smrt i umiru. Sveta gora je ogromno groblje, neobicno groblje na kome se svuda, po kucama, po sobama monaha, po pecinama i crkvama, mogu videti najpre mosti svetitelja, a zatim i kosti njenih stanovnika. Prozracno zute, kao voskom impregnirane kosti svedoce o dobrom zivotu pokojnika, poznatog ili nepoznatog, pa ih monasi ponekad nose i sa sobom, u malim kesicama, u medaljonima i kutijicama, kao znak poverenja, bliskosti, ljubavi. U keliji ciji je krov provaljen, a kameni zidovi jos odolevaju stihijama, ili u zabacenoj pecini, namernik cesto naidje na uredno slozene, ili paucinom obavijene, ili u dzak, pa i u plasticnu kesu smestene i o dovratak obesene kosti, kao poslednji trag onih koji su tu nekada stanovali. Utisak je na neki cudesan, tesko objasnjiv nacin vedar: mesto nije napusteno.

Te sveprisutne smrti kao da nema, kao da ovde ona, upravo kroz smisljenu sveprisutnost, gubi svoje uobicajeno znacenje.

Svetogorsko nezaziranje od smrti i nije nista drugo do dosledno shvacena i prozivljena Hristova nauka o covekovom mestu u svetu. Hriscanin je uvek na putu, u prolazu, njegovo konacno odrediste je s one strane smrti. Tek iz te perspektive dobija smisao i sve sto je sa ove strane, za zivota. A zivot sam po sebi je nistavan ako tu perspektivu zatvara: zivot koji je postao samosvrha i jeste ona strasna "druga smrt" - smrt duha od koje kasnije, s one strane granice, nema leka. Da bi stekao zivot vecni, monah - svaki hriscanin - mora najpre da umre za ovaj svet. Da umre za zivota! "Koji voli zivot svoj izgubice ga, a ko mrzi zivot svoj na ovome svetu, sacuvace ga za zivot vecni... Zaista, zaista vam kazem: ako zrno psenice padnuvsi na zemlju ne umre, onda jedno ostane: ako li umre, mnogo rod donosi". A Svetogorac to i cini: uporno, bez prestanka umire za ovaj svet, umrtvljuje strasti, sahranjuje puste zelje i prazna mastanja. Samo se "smrcu pobedjuje smrt". I jos: Svetogorac "drzi svoj um u paklu i ne ocajava", jer pakao nema vlasti nad vaskrsenjem.

Pirg sv. Save: Hilandar

U svetu pak nehriscanskom, ateistickom, agnostickom, u "ovom svetu", ljudski razum nije u stanju da obujmi naglavce postavljenu, paradoksalnu logiku zivota i smrti. Skandal, sablazan i ludost je za logiku "ovoga sveta": zivonosna smrt, drzanje uma u paklu. Za ateiste i agnostike, zivot i smrt su nespojivi antipodi, veciti protivnici u borbi iz koje, na kraju, kao pobednica uvek izlazi strasna smrt. Zivot je trajanje coveka, smrt neizbezan prekid tog trajanja. Zivot je radost, uzivanje, zivot je energija mnozenja, skupljanja i stvaranja; smrt je tuga, cama, susenje, razaranje i unistenje. Zivot je neprestana briga o odrzavanju samog zivota, smrt je obesmisljavanje svih napora, pa i tog. Smrt je najveca negativna vrednost, rastakanje svega sto je predstavljalo zivot kao samosvrhu. I jos mnogo toga, uvek u istom, poznatom smeru proste binarne opozicije. Smrt je ruganje ukupnim ljudskim naporima, i covek to nije u stanju da podnese. Zato je moderni covek prognao smrt iz svojih misli i svoje okoline. Ako se o njoj govori, onda samo kao o "daleko bilo". Ako se ne moze izbeci pogled na nju, onda joj obavezno treba namaci napuderisanu sarenu masku, ususkati je u krem i paperje, zaliti cokoladom.

"Domovi vecnog odmora"

Kako su prirodne, cak zdrave, ove gomilice kostiju u oltarskim prozorima svetogorskih kapelica. One svedoce o bestrasju, o pobedi nad smrcu, o tome da sve sto je za zivota steceno, ako je zaista steceno, ne ostaje na milost i nemilost strasnom unistenju, nego se kao bescen-blago mudrog trgovca biserima zauvek nosi sa sobom. Tako misli Svetogorac: "Smrti, gde je tvoja zaoka, gde je tvoja pobeda?" - jer monah zna za vaskrsenje. Posto je Bogocovek sisao u ad i sputao smrt, svaki hriscanin moze da krene za njih: da umiruci za zivot u odvojenosti od Boga vaskrsne za zivot vecni.

Dobra smrt je istovremeno i vaskrsenje, zato se sav "monaski poziv" moze svesti na njenu pripremu. O tome monasi ne prestaju da govore. Biti majstor smrti, jaci od nje u trenutku njenog dolaska, sacuvati pri pogledu na nju ne samo mir, nego i tihu unutrasnju radost duse - to je najjasniji pokazatelj uspesnog hriscanskog zivota.

Cak imam osecaj da je lepo umirati u rukama monaha, tih nesumnjivih vestaka smrti.