Vekovni letopis Hilandara

Svetlost gore Bogorodicne

Najcuveniji i najvredniji srpski manastir Hilandar krajem 1998. godine ce, shodno monaskim kanonima, tiho proslaviti 800. godisnjicu postojanja. Tokom cele godine, kod nas i u svetu, obelezavace se ovaj jubilej

Jasminka Kocijan

Cela Sveta gora je zemlja Bogorodicina, a Igumanija najpoznatijeg srpskog manastira Hilandara je cuvena cudotvorna ikona Bogorodica Trojerucica. Pa ipak, zenskoj nozi nije dozvoljeno da na tu svetu zemlju kroci. Protivrecnost naizgled, mozda ne i jedina jer - mnoga su se cuda na gori atoskoj dogadjala. Kroz nju, odvojenu od sveta, prolazili su i carevi i prosjaci i vernici i nevernici. Neki su je darivali, drugi pljackali i otimali ali je ona, odolevajuci teskim vremenima, postala nezaobilazni deo svetske istorije. U citavu Svetu goru i posebno Hilandar utkala se proslsot ne samo Srba nego i drugih pravoslavnih naroda.

U Svetoj gori, pa i samom Hilandaru, osim monaha nema drugih zitelja. Ona je najstarija manastirska kolonija - tiho mesto van svetskog meteza. Na njoj se danas nalazi 20 velikih manastira i svi su, osim tri (Hilandar - srpski, Pantelejmon - ruski i Zograf - bugarski) grcki manastiri. Svetogorski monasi potcinjeni su Carigradskoj patrijarsiji.

"Uprava" Svete gore
Citavom Svetom gorom iz Kareje upravlja Svestena opstina, odnosno Protat. U njemu su predstavnici svih 20 manastira. Na celu njegovog izvrsnog tela - Svestene epistatije, koju sacinjavaju naizmenicno po cetiri predstavnika pojedinih manastira, nalazi se protepistat koga svake pete godine daju najugledniji svetogorski manastiri, a to su Lavra, Vatoped, Ivirion, Hilandar i Dionisijat.

Veciti poklon Srbima

Na mestu danasnjeg srpskog manastira postojao je od X veka grcki manastir Helendarion, za koji se smatra da je bio zaduzbina uglednog svetogorskog monaha Georgija Helendariosa. Nakon 1169. godine ovaj manastir je napusten i propao zbog pustosenja gusara.

Kada se veliki srpski zupan Stefan Nemanja (kasnije Simeon) na Atosu pridruzio svom sinu Rastku Nemanjicu (Svetom Savi), oni su u prvo vreme ziveli u manastiru Vatopedu. Na njihovu molbu, 1198. godine, vizantijski car Aleksije III izdao je hrisovulju (povelju) Simeonu i Savi kojom im dodeljuje Helenadr u Mileju (oblast oko manastira) da Srbima bude na vecni poklon". Otac i sin, uz pomoc srpskog zupana, jos iste godine poceli su da podizu Hilandar. Pored crkve koja je posvecena Vavedenju Presvete Bogorodice, sagradjeni su veliki pirg (kula) i celije za monahe. U pocetku je u manastiru bilo do 15 kaludjera, a kasnije se taj broj popeo i na 90 monaha.

Sveti Sava je sastavio tipik 1200. godine i njime odredio nacin zivota u manastiru. Taj tipik postovan je kroz vekove. Veliki zupan Stefan (kasnije kralj Prvovencani) i njegov tast vizantijski car Aleksije III bogato su obdarili Hilandar imanjima u zaledju manastira ali i u srpskim krajevima.

Manastir se sirio, postajao duhovno i kulturno srediste pravoslavnih naroda. U njemu se umnozavaju razne bogosluzbene knjige, a vremenom su sve cesce dolazili slikari i ikonopisci koji su sacinili najvrednije freske i ikone.

Bogorodica Trojerucica: Hilandar

Nakon velikog pozara 1722. godine, u kome su unistena skoro sva hilandarska zdanja, na obnovi konaka i crkava radili su ktitori delimicno iz Srbije, a vecinom iz Bugarske. Bugari su jos jednom imali izuzetan znacaj za opstanak Hilandara i to je bilo nakon izbijanja kuge 1838. godine kada su se iz manastira monasi gotovo potpuno povukli. Tada su u Hilandaru boravili skoro samo bugarski kaludjeri sto je manastir i odrzalo. Vazno je napomenuti da je za opstanak Hilandara bilo odredjeno da u njemu mora boraviti najmanje osam monaha.

Kada je kralj Aleksandar Obrenovic 1896. godine posetio Hilandar, a srpska drzava otplatila manastirski dug, otvorila su se vrata Hilandara monasima iz Srbije, pa je pocetkom XX veka ovaj manastir ponovo postao srpski.

Hilandarski igumani i bratstvo uzivali su veliki ugled i medju njima su birani mnogi episkopi pa i arhiepiskopi Srpske pravoslavne crkve (SPC). Najpoznatiji su Sava II, Joanikije I, Jevstatije, zatim patrijarsi Jefrem i Sava IV, arhiepiskopi Danilo II i Nikodim.

Pomoc Ivana Groznog
Hilandar je nekoliko puta kroz istoriju privremeno gubio slobodu, izmedju 1387. i 1403. godine, a potom je skoro pet vekova, do 1912. bio pod Turcima, deleci tako sudbinu srpskog naroda. Svi srpski vladari darivali su ovaj manastir, a u kriznim vremenima pomagali su ga i Bugari i Rusi, posebno ruski car Ivan Grozni u XVI i Petar Veliki u XVIII veku.

Arhitektura osam vekova

Upravnik Muzeja SPC Slobodan Mileusnic, koji je i jedan od clanova Odbora za obelezavanje 800 godina Hilandara, u razgovoru za "Nasu Borbu" istice da ovaj manastir "predstavlja nase istorijsko i duhovno pamcenje, srediste kulture i nacionalno zboriste".

"Sacuvan je veliki broj crkveno-umetnickih dragocenosti, liturgijskih predmeta, ikona, mozaika sa kraja 12. veka pa do danasnjih vremena. Tu je na hiljade ikona koje po svojoj umetnickoj vrednosti i trajanju predstavljaju sam vrh vizantijskog i srpskog likovnog ostvarenja. To se, uostalom pokazalo i na izlozbi hilandarskih umetnickih dela priredjenoj u Solunu. Medju najvrednijim ikonama su recimo Bogorodica od Digitrije i Hristos iz 1260. godine, ikona Bogorodice Trojerucice kao i veliki broj rukopisnih knjiga od kraja 12. do kraja 18. veka, citava zbirka povelja i drugih dokumenata na grckom i srpskom jeziku. Hilandar, zatim, poseduje prebogatu biblioteku i slobodno se moze reci da manastir kao celina predstavlja jedan duhovni majdan."

"Posebno je znacajno to sto je u visevekovnom trajanju sacuvan arhitektonski obris od osam vekova, od Stefana Nemanje pa do ovih vremena. Tu su prvobitna crkva, hram kneza Lazara, priprata, Dusanovi i Milutinovi pirgovi, pa sve do Karadjordjevica i Obrenovica. Tu je sacuvan presek srpskog graditeljstva", navodi Mileusnic.

"Treba istaci, medjutim, da Hilandar nije samo to. Hilandar je njegovo bratstvo, monasi, koji sve te vrednosti kroz vekove cuvaju. Da njih nije bilo, a o tome se retko govori, ma kakvi oni bili, ne bi bilo Hilandara, ne bi bilo ovih osam vekova. Hilandar bi bio jedan od brojnih napustenih, zapustelih manastira kojih ima i na Svetoj gori i drugde. Uostalom, Hilandar je i dobijen kao zapusteo manastir".

Mileusnic podseca da u danasnje vreme ima mnogo mladih ljudi zainteresovanih da dodju i borave u Hilandaru ali da to nije bas lako jer podrazumeva velika odricanja i spremnost na poseban zivot. "Svetogorci kazu da se ne moze tamo doci zato sto je neko razocaran i da bi se resili neki problemi. U Svetu goru, u monahe, ide se po prizivu a ne iz revolta i sukoba sa sobom i sa svetom. Cak i ako odu iz tih pobuda, to nece biti trajno i bice samo nesrecni pokusaj."

Vlaski stocari, zene i monasi
Istoricari su zabelezili da su u XI veku na Svetu goru dosli vlaski stocari, njih oko 300, sa zenama prerusenim u muskarce. Tada je zavladala velika kriza, zene su dolazile u kontakt sa monasima sto je izazivalo sablazan. Ta kriza je trajala nekoliko godina, prelamala se cak i preko sukoba carigradskog patrijarha nad kojim je vlast imao car Aleksije. Medju monasima nije bilo sloge oko toga da li vlaske stocare treba proterati ili ne.
Vlasima je ipak naredjeno da se isele, a monasi koji su bili protiv toga, morali su da se povinuju odluci iz straha od anateme.

Ikona Bogorodice Trojerucice

Jedna od najvecih vrednosti Hilandara svakako je ikona Presvete Bogorodice Trojerucice koja je i igumanija manastira. Naslikao ju je sveti apostol i evangelista Luka u VIII veku. Ova ikona bila je porodicna dragocenost svetog Jovana Damaskina. Upravo on je dao da se u srebru iskuje treca ruka koja je pricvrscena na ikonu u donjem desnom uglu. Ucinio je to, kaze predanje, iz zahvalnosti sto mu je ikona, nakon dugih molitvi pred njom, cudom vratila ruku koja mu je odsecena po nepravednoj optuzbi damaskog kalifa. Istog obicaja se do danas drze pobozni hriscani koji na svete ikone polazu razlicite zlatne ili srebrne predmete na kojima su predstavljeni neki od isceljenih delova ljudskog tela.

Napustajuci Damask, Jovan je sa sobom u Palestinu poneo i ikonu koja je posle njega ostala u manastiru Svetog Save Osvecenog. Sveti Sava je predvideo da ce se jednoga dana njegovom grobu pokloniti istoimeni carski sin i zapovedio je da se ikona Trojerucica, kada se to dogodi, preda tom carskom sinu. Pet vekova nakon toga, 1217. godine, svetu zemlju posetio je Rastko Nemanjic, tada vec monah Sava iz manastira Hilandara i posto se prorocanstvo ostvarilo, njemu je, u skladu sa zavetom, poklonjena Trojerucica. On je ikonu doneo u Srbiju u XII veku. Bila je u Zici, Peci i Skoplju, a onda je, kako se veruje, cudesno napustila Srbiju i obrela se u Svetoj gori pred vratima Hilandara. Otada je Bogorodica Trojerucica, kao igumanija manastira, ostala u Hilandaru do 18. oktobra 1993. godine kada je po prvi put iznesena na izlozbu u Solun, na poklonjenje vernicima u crkvi Svetog Dimitrija. Na poklonicko putovanje Trojerucici te godine iz Srbije je krenulo na stotine zena koje nikada ranije nisu imale priliku da vide cudesnu ikonu.

Zene van zemlje Bogorodicine

U monografiji Hilandara istoricara Vladimira Corovica podseca se na legendu o silasku Bogorodice na Atos da tamo propoveda veru svoga sina. Kada je car Konstantin Veliki zeleo da podigne Konstantinopolj upravo na Atosu, cuo je da je to zemlja Bogorodicina, odustao je od svoje namere i poslao jerusalimskog episkopa Klimenta da tamo prevodi ljude u hriscanstvo.

Zabelezeno je da je vizantijski car Teodosije Veliki sagradio prvi manastir na Svetoj gori i nazvao ga Vatoped. Kcer cara Teodosija po imenu Pulherija i sama se veoma zalagala za sirenje hriscanstva i doprinela izgradnji jos dva manastira na Svetoj gori. Kada je dosla na Svetu goru da poseti ocev manastir Vatoped i da udje u crkvu, predanje kaze da ju je "zaustavio strogi Bogorodicin glas koji joj je naredio da se odmah vrati". Od toga dana, dakle od samog osnivanja svetogorskih manastira, "svetogorci su cvrsto resili da nijedno zensko celjade ne sme da dodje na Atos niti da stupi na Svetu goru".

Ovo predanje svakako ima veze i sa strogim pravilima crkve, da zene ne mogu stupiti u svestenicki cin, kao i da bi njihovo prisustvo na Svetoj gori narusavalo molitvenu tisinu i mir monaha.

To pravilo nije uvek postovano pa je poznato da je carica Jelena 1348. godine, u vreme kada je Srbijom vladala kuga, sa carem Dusanom dosla u Hilandar da se skloni od opake zaraze.

Prvi hilandarski iguman
Jedna od najvecih promena vezana za Hilandar je to sto je posle dva veka, koliko je jedina igumanija ovog manastira bila iskljucivo Trojerucica, 1990. godine izabran prvi hilandarski iguman (Pajsije). Od XVIII veka, naime, pa do pre sedam godina u manastiru su postojali proigumani i po dva epitropa, a igumanom Hilandara smatrala se cudotvorna ikona. Trojerucica je i danas igumanija ali ne i jedina, sto je povod raspravama da li je to u skladu sa kanonima Crkve. Iguman Pajsije, nakon tragedije koju je njegova porodica dozivela tokom rata u Bosni, otisao je iz Hilandara, bio jedno vreme u manastiru Prohor Pcinjski, a zatim se potpuno izolovao i predao osami. Danasnji iguman Hilandara je otac Mojsije.
Godinama je bilo zabranjeno u Svetu goru unositi filmske i elektronske kamere ali se i tu sada vide promene jer je, upravo povodom jubileja Hilandara, koji ce se raznim kulturnim manifestacijama obelezavati citave sledece godine, Hilandar zabelezen i okom TV-kamere. Blago hilandarskih riznica upravo je predstavljeno i na CD-u, a ekipa strucnjaka radi na projektu osvetljavanja manastira elektricnom energijom iz solarnih kolektora.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /