JUGOSLOVENSKI SEF DIPLOMATIJE ZIVADIN JOVANOVIC UPUTIO PISMO KARLOSU VESTENDORPU

Jugoslovenska strana u zahtevima za parcijalnom podelom zlata i imovine u inostranstvu vidi pokusaj stvaranja presedana za istu takvu raspodelu i druge imovine, kaze Jovanovic.

Brisel, Beta. - Medjunarodni posrednik u pregovorima o sukcesiji bivse Jugoslavije ser Artur Vots jos nije poceo izradu “mini-sporazuma" o regulisanju penzija, drzavljanstva, stecenih prava i delimicnog uvida u arhive nekadasnje SFRJ, saznaje agencija Beta u izvorima Upravnog odbora Saveta za sprovodjenje mirovnog sporazuma u Briselu. Do kraja marta treba da dodje do “opipljivog napretka" u pregovorima SRJ, Slovenije, Hrvatske, BiH i Makedonije o sukcesiji bivse SFRJ. To je zahtev medjunarodne zajednice pregovaracima iz pet drzava-naslednica, ciji stavovi kao da nisu mrdnuli od pocetka, kad je rec o celokupnoj pokretnoj i nepokretnoj imovini i deviznim, zlatnim i drugim sredstvima i rezervama.

Visokom predstavniku za Bosnu i Hercegovinu Karlosu Vestendorpu je Savet za sprovodjenje mirovnih sporazuma, na ministarskom zasedanju decembra prosle godine, nalozio da “odmah posle 31. marta" podnese izvestaj. Ako ne bude postignut ni “mini-sporazum", Savet ce razmotriti kakve ce mere preduzeti, navodi se u zakljuccima zasedanja. Novi sef jugoslovenske diplomatije Zivadin Jovanovic u pismu Vestendorpu, u koje je Beta imala uvida, naglasio je da jugoslovenska vlada smatra neprihvatljivim svaku parcijalnu podelu imovine SFRJ. Jovanovic, stavise, stavlja zamerku ser Votsu da svojim Nacrtom sporazuma od novembra 1997. godine, a koji je i dalje prakticno nepromenjen na stolu pregovaraca, “polazi od totalne parcijalizacije imovine". Sef diplomatije SRJ istice i stav Beograda da bi sporazum “o svim pitanjima sukcesije", koje je u nacrtu naveo Vots “doprineo ekonomskoj i politickoj stabilnost u regionu".

Jovanovic u pismu Vestendorpu porucuje da se “za jugoslovensku vladu postavlja ozbiljno pitanje da li se posle tolikog proteklog vremena treba zadovoljiti samo nekim parcijalnim sporazumom o podeli drzavne imovine, pri cemu bi glavne smetnje sporazumu o bitnim pitanjima ostale neotklonjene, sa svim posledicama koje iz toga proizilaze". Jugoslovenski ministar naglasava da “glavna prepreka lezi u nedovoljnom uvazavanju naglasenih posebnosti pravno-ekonomskog sistema SFRJ". Prenoseci stav vlade SRJ da se mora osloniti na “unutrasnje zakonodavstvo drzave-prethodnice", dakle SFRJ, Jovanovic istice da su dve glavne odrednice za utvrdjivanje “drzavne imovine" to da “formalno kategorija drzavne svojine nije postojala posle 1953. godine", a da je drzava bila “neposredno odgovorna za celokupan privredni razvoj".

“Od samog pocetka pregovora jugoslovenska strana je insistirala da se to ucini izdvajanjem drzavne imovine namenjene raspodeli iz sire, ranije nepoznate kategorije ’drustvene svojine’ - na temelju odredjenih merila", dodaje Jovanovic. Ostale cetiri ucesnice u pregovorima uglavnom smatraju da je drzavna svojina najpre pretocena u “drustvenu", a potom i ona zakonima i Ustavom iz 1974. godine podeljena na “suverene republike", pa jedino ostaje da se deli “federalna imovina", zatecena 1990, prilikom “raspada SFRJ". SRJ smatra da su se cetiri republike otcepile od SFRJ. Po misljenju jugoslovenske strane, obavestava Jovanovic Vestendorpa, “pravi razlog sto do utvrdjivanja imovine dosad nije doslo, lezi u izbegavanju da se imovina u privredi, koja je finansirana iz saveznog budzeta i centralnih fondova, unese u inventar bez obzira sto su to po svim sustinskim merilima bila drzavna sredstva". “Za jugoslovensku stranu je neprihvatljivo da imovina, koju je drzava po Ustavu i zakonu prinudnim putem prikupljala i vrsila njihovu gransku i teritorijalnu alokaciju, moze biti izostavljena iz popisa", dodaje Jovanovic.

On naglasava da tokom pregovora jugoslovenska strana od pregovaraca iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Makedonije, kao ni od posrednika Votsa “nije dobila odgovor na pitanje da li ova vrsta imovine ulazi u popis ili ne". Jovanovic obavestava Vestendorpa da “jugoslovenska strana insistira na jasnom i nacelno ispravnom odgovoru na ovo pitanje kako bi se neutralisali manevri ciji je smisao da se drzavna imovina u privredi, finansirana iz drzavnog budzeta i centralnih drzavnih fondova, izostavi iz inventara imovine namenjene raspodeli". Kad je rec o datumima bitnim za pocetak sukcesije, jugoslovenska strana smatra da je rec o “sredjivanju ekonomskih posledica osamostaljenja nekih drzava i da zbog toga ekonomski, a ne politicki momenti moraju biti uvazavani za odredjivanje koji su datumi relevantni".

Ponavljajuci stav vlade u Beogradu da celokupna imovina mora da se podeli celovito “u jednom paketu", Jovanovic u pismu visokom predstavniku naglasava da “jugoslovenska strana u zahtevima za parcijalnom podelom zlata i imovine u inostranstvu vidi pokusaj stvaranja presedana za parcijalnu raspodelu i druge imovine". On stavlja ostru zamerku i Votsu, jer, kako kaze, njegov Nacrt sporazuma iz novembra 1997. godine (koji je i sad u igri) “polazi od potpune parcijalizacije imovine", i to ne samo deviznih i zlatnih rezervi, vec i celokupne nepokretne imovine, dok se za vojnu predvidja poseban sporazum. “Sve prednosti u paketu se time ponistavaju. Takvim pristupom identifikacija drzavne imovine, na cemu je radjeno sest godina, cini se suvisnom, dok bi opsti kljuc za raspodelu postao bespredmetan", zakljucuje jugoslovenski ministar Jovanovic u pismu Vestendorpu.