UNIVERZITET U BEOGRADU - NEOBICAN SLAVLJENIK
160. godina bitke za autonomiju
Iza poruka o velikim planovima i lepim zemljama ne moze da se sakrije prica o svim bolnim tackama
materijalnog i autonomnog statusa Univerziteta
|
Burna istorija i neizvesna sadasnjost: detalj sa zgrade rektorata 34
Foto: D. Milosevic
|
Univerzitet u Beogradu je danas slavljenik i to vrlo osoben, zilav i kocoperan, s obzirom na godine, burnu
istoriju i jos zahtevniju i neizvesniju sadasnjost. Najstarija i najveca visokoskolska institucija u drzavi
izdvaja se i po tome sto joj proslost dopusta da slavi dva jubileja - rodjendan i imendan. Prapoceci
prestonickog univerziteta vezuju se za Veliku skolu osnovanu u beogradskom pasaluku 1838. i za ime
Dositeja Obradovica. Od 20 upisanih djaka tek sedmorica su zavrsili zapoceto ucenje. Ova skola rodjena u
Ustanickoj Srbiji pod vodjstvom Karadjordja Petrovica prestala je da radi sa propascu Prvog srpskog
ustanka, a ideju je ponovo oziveo Knez Milos Obrenovic 1830.
Osam godina kasnije osnovan ej Licej u koji se godisnje prosecno upisivalo pedesetak ucenika gimnazije.
Studije je doveo do kraja tek svaki treci polaznik. Zakon iz 1863. omogucio je Liceju da preraste u Veliku
skolu sa tri fakulteta (to su Filozofski, Pravni i Tehnicki fakultet). Iste godine Kapetan Misa Anastasijevic
je "svom otecestvu" poklonio raskosno zdanje na danasnjem Studentskom trgu i tako obezbedio smestaj
Velikoj skoli. Danas je u toj zgradi Rektorat Beogradskog univerziteta, koji pod svojim okriljem ima 30
fakulteta, osam instituta i Univerzitetsku biblioteku "Svetozar Markovic".
Pravi univerzitetski lik, potvrdjen i imenom, Velika skola dobila je (tek) 1905. Novi zakon predvidjao je da
se osnuje jos dva fakulteta, Medicinski i Bogoslovski. Poslanici ondasnje skupstine ipak nisu dozvolili da se
profesori izjednace u platama sa drzavnim savetnicima i generalima, cak su i ustede radi broja osoblja
ogranicili na 20 redovnih, 20 vanrednih profesora i 50 docenata i asistenata. Ipak, Zakon o univerzitetu je
dao autonomiju novoimenovanoj ustanovi-univerzitet se od te godine tretirao kao "samoupravno telo" i
"samostalno pravno lice". Profesore je potvrdjivao ministar, ali ih posle toga nije mogao uklanjati bez odluke
Univerzitetskog saveta. "Tako su oni postali nezavisni od cudi drzavne administracije".
Odredbe o studentima, medjutim, bile su vrlo ostro srocene i izazvale su pobunu i pre nego sto je
Univerzitet poceo sa radom. Svecanom otvaranju univerziteta 1905. prisustvovali su kralj, prestolonaslednik,
najvisi politicki funkcioneri, diplomatski hor i crkvena hijerarhija. Na Univerzitet se te godine upisalo 788
studenata, a stim sto je svega 13 odsto devojaka dobilo indeks jednog od pet postojecih fakulteta. Najvise
interesiovanje vladalo je za studije prava, jer je skoro polovina polaznika zelelo da izucava uprato tu nauku.
Okolnosti nisu dozvoljavale Univerzitetu u Beogradu da zivi pod staklenim zvonom, tako nesto nije bilo
moguce u ratu (na ovim prostorima ih je bilo poprilicno cak i za jedan ljudski vek), a ni u miru. Svi potresi
utiskivali su zig i ovoj ustanovi, za ciji nadzor je bio otvoreno zainteresovan svaki rezim. Ako se pogleda u
proslost, borba za autonomiju "pravi" Zakon o univerzitetu i bolji status, nezaobilazne su teme koje nisu
zastarele ni u vremenu u kome Beogradski univerzitet slavi 160. rodjendan.
Ipak, sa jubilejom koji danas slavi prestonicki univerzitet, ne moze se postupiti po zamisljenom kliseu, jer
ni slavljenik nije obican. Ne bi oprostio ako se iz poruka o velikim planovima i lepim zeljama izostavi
staleska prica, sa svim bolnim akcentima materijalnog i autonomnog statusa. Moglo bi se reci da su toga
svesni i oni koji su izabrani da budu na celu Univerziteta u Beogradu - i da su sa tim osecajem i otisli na
prijem kod predsednika Srbije.
Bar se takav utisak stice iz agencijske vesti, koja iako "ociscena" od detalja razgovora, jasno pokazuje da
Beogradski univerzitet ima probleme i da se o njima razgovaralo prilikom susreta uprilicenog povodom 160.
godisnjice BU. Te teskoce nikako ne mogu da budu proceduralne, jer su vezane za "zilu kucavicu"
akademskog bica. Moglo bi se reci da postoji nekoliko kljucnih tema koje muce ovaj, ali i ostale
univerzitete u Srbiji. Osnovni sukob radja se iz razlicitog shvatanja autonomije, jer jedan pogled na to pitanje
ima osnivac (drzava), a drugacije stanoviste zastupaju ljudi sa univerziteta.
Kada je indeks postao "sila"
Istoriju univerziteta u Beogradu ispisivala su i imena koja i danas izazivaju postovanje, ne samo u svetu
nauke: Jovan Sterija Popovic, Janko Safarik, Djura Danicic, Josif Pancic, Sima Lozanic, Bogdan Popovic,
Jovan Cvijic, Mihailo Petrovic Alas, Slobodan Jovanovic, Brana Petronijevic, Milan Jovanovic Batut...
Kao zvanicni dokument, indeks je prvi put uveden 1892. na predlog Jovana Boskovica, ministra prosvete.
U tekstu uredbe, koju su odobrili kraljevi namesnici Jovan Ristic i Jovan Belimarkovic, zapisano je da "od
prvog septembra za slusaoce svih fakulteta Velike skole i Bogoslovije, a po nacinu drugih sveucilista u
Evropi, ima da se zavede indeks, koji ce imati silu skolskih svedocanstava".
|
Grupa profesora sacinila je svoj predlog Zakona, ali taj dokument prosvetna vlast ignorise i priprema svoje
paragrafe, zajedno sa reformom visokoskolskog obrazovanja. Zaposlene na univerzitetu muci i besparica, jer
se plate nisu menjale vec dve i po godine (na primer, redovni profesor sa 32 godine staza prima iz dva dela
2.100 dinara) a novac za rad fakulteta, eksperimente i hemikalije stizu na kasicicu...
Uostalom, o tome je toliko puta bilo reci u akademskoj i siroj javnosti. Materijalni uslovi u kojima se radi
blagoreceno - vrlo nepovoljni, takvi, da se i sa najviseg, rektorskog, polozaja upozorava da se vise ne sme
krnjiti ugled univerzitetske diplome, jer zastrasujucom brzinom postaje samo bezvredno parce papira
pecatom iza kojeg ne stoji znanje kakvo se ocekuje od jedne takve ugledne ustanove kao sto je Beogradski
univerzitet.
O. Nikolic
|