KAKO UNESKO VIDI STATUS NASTAVNIKA U VISOKOM OBRAZOVANJU

Slobodan Petkovic

Neposredan povod za ovaj napis je objavljivanje najnovijeg dokumenta UNESCO (Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu), pod naslovom “Preporuke u vezi statusa nastavnika u visokom obrazovanju". Ovaj dokument je usvojen na Generalnoj skupstini UNESCO, novembra 1997. godine. Dokument obuhvata sledeca poglavlja: Preambulu, Polje primene, Osnovne principe, Ciljeve i politiku visokog obrazovanja, Duznosti i odgovornosti institucija, Prava i slobode nastavnika u visokom obrazovanju, Duznosti i odgovornosti nastavnika, Pripreme za profesiju, Uslove zaposlenja, Primenu pravilnika i Zavrsne odredbe.

Objavljivanje pomenutog dokumenta UNESCO-a koincidira sa zaostravanjem krize u visokom obrazovanju u Srbiji. Ova kriza se manifestuje, s jedne strane, zabrinjavajucim pogorsavanjem materijalnog polozaja viskog skolstva, a s druge strane, zaostravanjem odnosa na relaciji drzava-univerzitet. Kao sto je poznato, Zakon o univerzitetu iz 1992. godine drasticno je suzio okvire autonomije univerziteta i omogucio skoro potpunu politicku kontrolu ove institucije od strane drzavnog i partijskog (SPS-JUL) establismenta. Zaostravanje odnosa je najvise izrazeno na nasoj najstarijoj i najuglednijoj instituciji - Beogradskom univerzitetu. Na sednicama Saveta BU dolazi do potpune polarizacije izmedju clanova koje je delegirala Vlada Srbije i delegata s Univerziteta. Nasa univerzitetska i demokratska javnost upoznata je s ovom situacijom iz otvorenog pisma univerzitetskog dela Saveta BU, koje su objavili slobodni mediji. U ovom pismu se govori o odnosima u Savetu i opstem stanju na Univerzitetu. Pored toga, navode se karakteristicni primeri grubog krsenja autonomije Univerziteta. Medju tim primerima posebno mesto zauzima “slucaj Petkovic" na Sumarskom fakultetu (radi se o autoru ovog teksta), koji je moguci indikator zaostravanja represije na Univerzitetu. S obzirom na aktuelnu situaciju na univerzitetima Srbije, dokument UNESCO o statusu univerzitetskih nastavnika je od velikog interesa za nasu akademsku i siru javnost. U nastavku je dat kratak prikaz ovog dokumenta, u nadi da ce uskoro moci da bude objavljen u celini i dostupan javnosti.

U preambuli “Preporuka u vezi statusa nastavnika u visokom obrazovanju" navode se polazne osnove za izradu ovog dokumenta, pocevsi od Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (iz 1948. godine), preko raznih dokumenata UN u vezi politickih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava, sve do detaljno razradjene dokumentacije o radnim i sindikalnim pravima. U preambuli se takodje istice da u svetu postoji velika raznovrsnost u pogledu organizacije i tradicije visokog skolstva, a posebno u domenu zakonske regulative. Medjutim, zauzet je vrlo znacajan stav da “status univerzitetskih nastavnika postavlja slicne probleme u svim zemljama, koje bi trebalo resavati u istom duhu i koji zahtevaju primenu zajednickih normi, definisanih ovim dokumentom".

U poglavlju o osnovnim principima govori se o velikom znacaju visokog obrazovanja za naucni, kulturni i civilizacijski razvoj covecanstva. Posebno se istice da realizacija ciljeva visokog skolstva zavisi ne samo od naucne i strucne kompentencije nastavnika, vec i od njihovih ljudskih i pedagoskih kvaliteta. Pored toga, visoko skolstvo se mora temeljiti na principima “akademskih sloboda, profesionalne odgovornosti, kolegijalnosti i autonomije institucija".

U poglavlju o ciljevima i politici viskog obrazovanja se navodi da visoko skolstvo mora biti usmereno na “razvoj pojedinca i progres drustva" i da treba da doprinese razvoju permanentnog obrazovanja na svim nivoima. Posebno se istice neophodnost razmene ideja i informacija izmedju univerzitetskih nastavnika u celom svetu, pri cemu je posebno vazno ucesce na medjunarodnim naucnim skupovima, kao i koriscenje Interneta.

Poglavlje “Duznosti i odgovornosti institucija" posveceno je u najvecem delu problema autonomije institucija visokog obrazovanja. U tom pogledu, posebno je vazan sledeci stav: “Zemlje clanice UN imaju duznost da zastite autonomiju visokoskolskih institucija od svih pretnji, bez obzira odakle dolazile".

U poglavlju “O pravima i slobodama univerzitetskih nastavnika" govori se o tome da univerzitet mora biti otvoren svima, bez ikakve diskriminacije i da kriterijumi za izbor nastavnika mogu biti bazirani samo na akademskim kvalifikacijama i naucnoj kompetenciji. Univerzitetski nastavnici moraju da uzivaju sva gradjanske, politicka, socijalna i kulturna prava kao i ostali gradjani. Posebno se istice da “nastavnici moraju da uzivaju prava, u svojstvu gradjana, da doprinose drustvenim promenema slobodnim izrazavanjem svog misljenja".

S aspekta profesionalnog statusa univerzitetskih nastavnika, od posebnog je znacaja poglavlje u kome se govori o uslovima zaposljavanja u visokom skolstvu, sigurnosti posla i mogucnosti otpustanja iz visokoskolskih institucija. Narocito je interesantan opis disciplinskog postupka prema univerzitetskim profesorima: “Nijedan clan univerzitetske zajednice ne moze biti podvrgnut disciplinskim merama, a posebno ne moze dobiti otkaz, sem ukoliko ne postoje istiniti i dovoljni razlozi, o cemu se moraju izneti dokazi pred nezavisnom instancom (koju sacinjavaju zaposleni istog ranga). Univerzitetski nastavnici moraju uzivati garancije za nepristrasnost u svakoj fazi disciplinskog postupka, u skladu s medjunarodnim normama".

S obzirom na aktuelne represivne tendencije na univerzitetima Srbije, vrlo je interesantno pitanje da li dokument UNESCO dozvoljava mogucnost otpustanja univerzitetskih nastavnika? Odgovor je pozitivan, naravno, jer profesori nisu iznad zakona. Medjutim, osnovno pitanje je kakvi bi to trebalo da budu gresi da bi univerzitetski nastavnici dobili otkaz? Evo sta o tome kaze dokument UNESCO: “Otkaz se moze dati samo u slucaju istinitih i dovoljnih razloga, vezanih za profesionalno ponasanje nastavnika, kao sto su flagrantna nekompetencija, falsifikovanje rezultata istrazivanja, ozbiljne finansijske malverzacije, korupcija u nastavnom procesu (falsifkovanje ocena i diploma, ucenjivanje kolega nizih u rangu da bi opstali na univerzitetu)".

U okviru razmatranja primene “Preporuka u vezi statusa nastavnika u visokom obrazovanju" istice se obaveza svih clanica UN da se pridruze ovoj akciji i da pomognu saradnju svih nacionalnih i medjunarodnih organizacija, vladinih i nevladinih, cija je aktivnosti povezana s poljem ovog dokumenta. Na osnovu izvestaja svih clanica UN, generalni direktor UNESCO ce podneti detaljni izvestaj o stanju akademskih sloboda i individualnih prava univerzitetskih nastavnika u pojedinim zemljama.

Posle ovog kratkog prikaza dokumenta UNESCO, namece se komparativna analiza situacije u Srbiji i u svetu, pri cemu se moze prihvatiti hipoteza da velika vecina zemalja prihvata “Preporuke u vezi statusa nastavnika u visokom obrazovanju". U tom okviru, od posebnog su znacaja tri pitanja: autonomija univerzitta, prava i slobode univerzitetskih nastavnika i najzad, mogucnost njihovog otpustanja.

Kao sto je istaknuto, dokument UNESCO podrazumeva da drzava mora biti zastitnik autonomije univerziteta. Verovano se i ne pretpostavlja da je moguc dijametralno suprotan slucaj, kao u Srbiji, da drzava direktno ugrozava autonomiju univerziteta. To znaci da je autonomija visokoskolskih institucija moguca samo u demokratski uredjenim drzavama. Prema tome, borba za autonomiju nasih univerziteta predstavlja segment borbe za demorkatizaciju Srbije.

Dokument UNESCO veliki znacaj pridaje akademskim slobodama i gradjanskim i politickim pravima univerzitetskih nastavnika. Bez akademskih sloboda je nemoguce ostvariti edukativnu, naucnu, kulturnu i socijalnu ulogu univerziteta. Posebno je znacajan stav da profesori imaju pravo izrazavanja slobodnog misljenja o svim drustvenim problemima, cime mogu uticati na promene u drustvu i drzavi. Ovaj stav treba uporediti s reakcijom drzavnog i partijskog establismenta u Srbiji u vezi s angazovanjem nastavnika u Studentskom protestu 96/97. Tada je profesorima i asistentima osporavano pravo angazovanja i podrske studentima, pozivajuci se na devizu o “depolitizaciji univerziteta" (pri cemu se podrazumeva da ta deviza ne vazi za clanove SPS i JUL). Sasvim je izvesno da Univerzitet ne sme prihvatiti takvo tumacenje depolitizacije, u smislu potpune izolacije od drustvenih zbivanja.

Najzad, problem represije prema univerzitetskim nastavnicima je sada kod nas vrlo ozbiljan i aktuelan (sto posebno vazi za autora ovog teksta). U dokumentu UNESCO su jasno definisani uslovi pod kojima univerzitetski profesori mogu dobiti otkaz. Medjutim, u Srbiji je situacija mnogo manje jasna, zbog odredjenog pravnog vakuuma koji postoji izmedju Zakona o univerzitetu i Zakona o radnim odnosima. Taj pravni vakuum omogucava razlicite interpretacije, pa i zloupotrebe zakona. Na primer, meni je dekan Sumarskog fakulteta dao otkaz zbog “neopravdanog izostajanja s posla pet radnih dana". Naravno, dokument UNESCO uopste ne pominje takav besmisleni razlog za otpustanje profesora, jer je to u dubokoj suprotnosti s duhom univerziteta i akademskim slobodama. Medjutim, interesantno je primetiti da pomenuti dokument predvidja bar jedan osnov po kome dekan Sumarskog fakulteta moze biti otpusten (zbog finansijskih malverzacija).

U vezi s prethodnim problemom treba pomenuti jos jedan interesantan aspekt. Naime, u dokumentu UNESCO se navode razlozi za otpustanje profesora koji obuhvataju naucnu nekompetenciju i korupciju u nastavnom procesu. Treba istaci da bi, po ovim osnovama, veliki broj univerzitetskih nastavnika u Srbiji mogao dobiti otkaz. Naucna, strucna i pedagoska nekompetencija mnogih profesora je posledica dugotrajnog procesa negtivne selekcije na univerzitetu i drustvu u celinini. S druge strane, amoralnost i sklonost korupciji su manifestacije duboke moralne krize srpskog drustva.

Na kraju ovog razmatranja polozaja univerziteta i statusa univerzitetskih nastavnika, treba istaci veliki raskorak izmedju Srbije i sveta. Neko ce mozda reci da je dokument UNESCO za nas irelevantan, jer Jugoslavija nije formalno clan UN. Medjutim, ako je ovoj drzavi stalo do povratka u medjunarodne institucije, onda joj ne moze biti svejedno sta ce generalni direktor UNESCO napisati u svom izvestaju o situaciji na univerzitetima u Srbiji i statusu univerzitetskih nastavnika. Dokument UNESCO istice znacaj medjunarodne saradnje visokoskolskih institucija i negovanje jedinstvenog univerzitetskog duha u celom svetu. Vecina ljudi sa univerziteta je duboko svesna ove cinjenice, ali i one opstije: Srbija mora biti deo sveta ili je nece biti.

(Autor je profesor Beogradskog univerziteta)