NI RASPRODATE PREDSTAVE NE OBEZBEDJUJU PRISTOJNE PLATE ZAPOSLENIH U POZORISTIMA

Iako, ocigledno, dobro rade svoj posao, beogradska pozorista grcaju u dugovima. “Opticka razlika" u novcanim tokovima je ipak u nadleznosti republickog Ministarstva kulture

Pretnje koje su Sindikati beogradskih pozorista uputili osnivacu Skupstini grada, ali i svojoj publici, da ce zatarabiti vrata zbog svojih malih plata, samo su jedan u nizu apsurda u kojima se prestona pozorista “kupaju" vec neko vreme. Dok opravdani gnev pozorisnih umetnika, ali i neumetnickog osoblja zaposlenog u pozoristima, postaje sve veci, jedan drugi podatak zvuci sasvim neverovatno. Karte za predstave u gotovo svim pozoristima koja nisu u fazi adaptacije ili renoviranja, potpuno su rasprodate.

U beogradskom pozoristu Atelje 212, na primer, karte za mart su pustene u prodaju u ponedeljak 23. februara. Do juce u podne, dakle 25. februara, prodato je izmedju 75 i 80 posto svih karata, za predstave koje su na repertoaru sledeceg meseca. Od juce vise nema karata za predstave “Art", “Na cijoj strani", “Iza kulisa" i “Ljubavno pismo", Mala scena je skoro potpuno rasprodata dok se za ostale predstave moze naci jos poneka karta ali najcesce tako da mesta nisu jedno pored drugog. Slicna situacija je i u Narodnom pozoristu Beograd, Zvezdara teatru i na sceni “Bojan Stupica" u Jugoslovenskom dramskom.

Ono sto pokazuje ovlas izvedena racunica koju smo napravili na primeru Ateljea 212 izgleda ovako. Ovo pozoriste raspolaze sa 383 mesta u Velikoj i 124 u Maloj sali, sto zajedno iznosi 507 mesta. Ako se predstave igraju 26 dana u toku meseca onda mnozenjem ovog broja sa brojem svih mesta u pozoristu, dobijamo 13.182 prodatih karata u, naravno, idealnim uslovima. Cena jedne karte u Ateljeu 212 iznosi 35 dinara. Ukupnu sumu koja se “slije" na blagajni ovog pozorista, medjutim, nije moguce dobiti prostim mnozenjem s obzirom da dobar deo karata “ode" na popust, preduzecima, zatim kupci koji kupe vise karata dobijaju i poklon ulaznice, potom postoji povlastica za kupljene karte pre prvog u mesecu, i tako dalje, i jedan mali broj protokolarnih mesta. Na blagajni Ateljea 212 su nam rekli da bi prosecna cena karte, kada se od pune cene odbiju popusti, mogla biti oko 22 ili 23 dinara, sto pomnozeno sa brojem mesta iznosi negde preko 220.000 dinara mesecno.

Prema toj racunici, zaposleni u pozoristima bi mogli lepo ziveti, makar u pozoristima kao sto su Atelje 212 i Zvezdara teatar. Slicna situacija bi, uz malo srece, mogla biti i u Beogradskom dramskom pozoristu, zatim u Teatru T i u Jugoslovenskom dramskom pozoristu, naravno, kada se zavrsi obnova zgrade ali i u Bitef teatru, Malom pozoristu “Dusko Radovic" i Decjem pozoristu “Bosko Buha".

Pitanje koje se, bez kompletnog uvida u kolicine novca koji pristigne od sponzora, osnivaca ili po nekim drugim osnovama, logicno namece jeste, kako je moguce da zaposleni u pozoristima, koji ocigledno dobro rade svoj posao grcaju u dugovima. Treba imati u vidu da pored prihoda postoje i znatni rashodi koji se formiraju po osnovama troskova struje, vode, grejanja i ostalih dazbina ali koji ipak nisu enormni. Pored ovih tu su i troskovi honorara spoljnih saradnika, reditelja, scenografa, kostimografa, pisaca (cije su tantijeme, istini za volju male ali koje, barem prema pravilima o osnivanju pozorista “pokriva" osnivac). Finansijska situacija u Narodnom pozoristu je, s obzirom na sektore Baleta i Opere bitno drukcija i ovakva “racunica" se ne moze primeniti na to pozoriste.

Ipak, generalno gledano nesto tu nije u redu. U pozoristima ima novca dok uprave jedva uspevaju da iskamce pare za plate zaposlenih koje je, iako posle svega zvuci paradoksalno, duzan da isplati osnivac. Nikako, naime, nije jasno kako nastaje “usko grlo" novcanih tokova u pozoristima i kako ga “prosiriti". Da li je resenje u tome da se pozorista prepuste sopstvenoj blagajni i svojim sposobnostima da se snadju “na trzistu", sto je samo po sebi ionako besmislica - moguce, ali pod uslovom da smo bogato drustvo. Neki tvrde ni tada. Ipak, nacin na koji ce se uskladiti naznacena “opticka razlika" novcanih tokova u pozoristima u Beogradu ali i u celoj zemlji, u nadleznosti je Ministarstva za kulturu Republike Srbije, ma sta o tome govorila ministarka dr Nada Popovic-Perisic. Kada se jednom usvoji famozni Zakon o pozoristu i Zakon o donacijama verovatnije je da se stanje u pozoristima nece bitnije promeniti ali je sigurno da ce biti uspostavljena kakva-takva pravila igre. Za ocekivati je da ce tada biti manje nedoumica i pretnji strajkom a vise para za plate zaposlenih u pozoristima i, naravno, predstava.

Z. Jovanovic