KROZ GALERIJE: SLIKE I MOZAICI DRAGANE KNEZEVIC

Svako razmatranje i/ili interpretiranje umetnicke prakse danas ne bi trebalo da ignorise razlicite odnose uslovljene, pre svega, kategorijama roda i klase (ali i nacionalne i/ili rasne pripadnosti), prisutne u mitovima i pricama pomocu kojih nasa kultura daje smisao stvarima.

Izlozba slika i mozaika Dragane Knezevic "Praznik za oci", postavljena u Galeriji Kuca Djure Jaksica (preneta iz pancevacke Galerije savremene umetnosti), duhovito manipulise (malo)gradjanskim obrascima srece i zeljama. Zamisljena je kao neka vrsta retrospektive radova nastalih u periodu od 1993. do 1997. godine i obuhvata, uslovno receno, cikluse portreta (1993-1995), licitarskih srca i goblena (1995-1996), i razglednica (1997). Na prvi pogled, ovako navedeni ciklusi, prema svojim osnovnim motivima/temama, medjusobno nemaju mnogo sta zajednickog osim npr. svoje autorke, tehnike i camp-estetike. Medjutim, ako se zapitamo sta oni, zapravo, prikazuju, ulazimo u polje dekonstrukcije slozene mreze odnosa, strukturirane, pre svega, netalitetom jedne patrijarhalne sredine, cije su granice postavljene izmedju njenih "konzervativnijih", domacinskih, seoskih oblika, s jedne, i "naprednijih", varoskih, gradskih, s druge strane. Mozaici i slike nose upis onih drustvenih slojeva koji su se formirali u ovim krajevima u nekliko poslednjih decenija, ukljucujuci i ovu, koja se uskoro zavrsava, njihovih aspiracija i fantazama, a najvise proizvoda njihovih medjusobnih mesanja i prozimanja. Ono sto je uvek intrigantno kada se pojave gemisti, ma koje vrste i/ili prirode bili, jeste traganje za identitetom/identitetima, oblicima manifestovanja, kao i nacinima na koje gube svoju cistotu, trenutak i mesto apsorbovanja ili modifikovanja.

Portreti po definiciji operisu/manipulisu identitetima: licnim, rodnim, klasnim, nacionalnim... Licitarska srca, gobleni i tanjiri su deo pateticnog (etno)sveta Zuckerwasser uspomena, ili proboji/manifestacije drustveno ogranicene zenske kreativnosti. Oni nose identitet porekla, ukusa, (kulturnih) sklonosti, oni su fetisi privatnih/zenskih prostora (malo)gradjanskih miljea. NJihova materijalizacija u objekte, izvedene u, jos uvek, skupocenoj i teskoj mozaickoj tehnici, u istoriji koriscenoj za velike, reprezentativne, i u vecini slucajeva, sakralne i javne realizacije, nije nista drugo do drsko narusavanje kanona i svake druge, istorijom i/ili drustvom uspostavljene hijerarhije. Na ovom putu prepoznavanja, sa posebnim osvrtom na problem realnog umetnickog potencijala i njegove (samo)kastracije uzorima iz velikog centra, sto je Pariz za mnoge, na pocetku veka bio i takav do danas, kao romanticni znak boemije, ostao, logicno je da ce sledeci ciklus razglednica biti posvecen turistickim motivima ovog grada. Sa njima se na lucidan nacin demistifikuje mitska teritorija Pariza kao prostora novca, potrosnje, dokolice i spektakla. Feministicka analiza modernizma dokazala je da su prostori modernosti muskog roda. Pariz se, kao mesto nastajanja modernizma i kao cesto predstavljan motiv u umetnosti tog vremena, sa cvrsto negovanom distinkcijom izmedju prikazivanja javnih i privatnih prostora, kao posledicom ogranicenog kretanja uslovljenog polnim razlikama, javlja kao paradigma ove tvrdnje. Pored toga, ovaj grad je, u nasim uslovima, prvo bio skola koju je svaki umetnik, koji je drzao do sebe, morao da prodje, da bi kasnije postao centar neodredjenih, ali nekako uvek bitnih, uticaja. Odluka da se Pariz naslika kao niz monumentalnih razglednica, koje, po definiciji, moraju da, kao motiv, imaju prepoznatljiva i javna mesta/spomenike, predstavlja potez kojim su ozbiljno uzdrmani grad (i danas organizovan prema muskom modelu) i stalno podgrevane provincijalne fantazije o nedostiznim carima "grada svetlosti". Ove razglednice uramljene su eko-krznom, plasticnim surogatom pariskog sika i perverzije.

Konacno, ovaj pokretni "Praznik za oci" je jos jedna prica o identitetu kao mesavini koja konstituise druge mesavine.

Jasmina Cubrilo