Ljuba Tadic, glumac, o umetnosti i politici

Mi jos cekamo da bude napisana domaca drama koja ce govoriti o onome sta nam se dogadjalo poslednjih godina, i kojom ce otpoceti preispitivanje sopstvenih odgovornosti. Sve dok ta drama ne bude napisana, Ronald Harvud ce biti “najpopularniji domaci pisac"

Zorica Banjac

Na sceni beogradskog Ateljea 212, u reziji Lenke Udovicki, postavljen je komad “Na cijoj strani" Ronalda Harvuda. To je treci komad ovog britanskog pisca koji se prikazuje na beogradskim scenama: vec par godina u JDP daje se “Garderober", a odnedavno na repertoaru Narodnog pozorista je “Majstor".

Otkud ova “harvudomanija" u nasim pozoristima ? Sudeci po guzvi na premijeri i na prvoj reprizi, predstava “Na cijoj strani" bice jedan od velikih pozorisnih hitova. Kako je to britanski pisac, Ronald Harvurd, postao najpopularniji domaci savremeni pisac?

Nas sagovornik, Ljuba Tadic, tumac glavne uloge - nemackog dirigenta Furtvenglera - ima odgovor na ovo pitanje: “Harvud pise o veoma vaznim temama koje su i nasa realnost: to je odnos politike i umetnosti, problem pokajanja i sudjenja za zlocine, denacifikacija i nuznost iskajavanja individualne krivice", kaze on. “Njegove drame govore o onome sto nas sve poslednjih godina zaokuplja, na primer o tome da li umetnost i politika idu zajedno, kako se moze odvojiti umetnicko pojavljivanje u javnosti od propagande, kolika je licna krivica u velikom kolektivnom zlocinu, kako izvrsiti denacifikaciju, i pokajanje? - Mi jos cekamo dramu koja ce govoriti o onome sto nam se dogadjalo u ratu, o dilemama koje imamo sad i ovde. Nasi autori jos nisu napisali dramu preispitivanja."

Ipak, ima domacih tekstova koji opisuju nasu situaciju, koji se bave tragedijom u kojoj se nalazimo poslednjih desetak godina.

- Ima ih, ali o njima se manje govori nego o Harvudovim tekstovima. Zasto? Zato sto Harvud ne resava svetske, kosmicke, apstraktne probleme, nego pise o licnim dramama, o dilemama coveka. U nasim komadima obicno se sve zavrsi porukom: eto, zezali smo se! A Harvud ne daje konacne ogovore, on ostavlja sva pitanja otvorenim. Evo, i nas dvoje raspravljamo vec dva sata o njegovom komadu, na cijoj smo strani, a nismo dosli do konacnog odgovora.

I bas mi je krivo (iako sam, takoreci, Harvudov glumac) sto se o njegovim tekstovima govori vise nego o domacim.

Glavna licnost komada “Na cijoj strani", dirigent i kompozitor Furtvengler, pojavio se ’45 pred medjunarodnom Komisijom za denacifikaciju, zbog toga sto je sve vreme rata, pod nacistickim rezimom, dirigovao Berlinskom filharmonijom. Dok su mnogi vrhunski umetnici i naucnici napustili Nemacku i otisli u egzil u znak nepristajanja na Hitlerovu ideologiju, Furtvengler je bavio umetnoscu, tvrdeci da se ne bavi politikom, a nacisticki rezim je, njegovu harizmu koristio u sopstvenu korist, u propagandno politicke svrhe.

Od trenutka kad se Ljuba Tadic u ulozi Frtvenglera, gospodstven, aristokratski suzdrzan i pruski disciplinovan, pojavi na sceni u komadu “Na cijoj strani", publika je uz njega, bez obzira sto glumi coveka koji se pred islednikom Komisije za denacifikaciju, brani od optuzbi da je svoju umetnost stavio u sluzbu Hitlerove propagande. “Ako su tacne ove ocene, zasluga za to pripada i kostimografu Tabackom koji me tako lepo obukao", primecuje skromno Ljuba Tadic: “Za uspeh jednog glumca u predstavi kostim je zasluzan bar trideset odsto."

Ko je, zapravo, po Vama, Furtvengler, licnost koju na sceni suprotstavljate americkom isledniku Arnoldu? Na cijoj je on strani bio? Da li je prihvatljiva njegova odbrana da se u vremenu nasilja sklanjao u svoju umetnost, kao u mirnu luku?

- Furtvengler je begunac, on je pobegao u umetnost pred zlom. On tvrdi da umetnost moze da “pokrije" sve, da ponisti zlo, da je nezavisna od politike i iznad nje. Ranije bi mi tesko bilo da izgovorim uverljivo takvu misao, jer sam igrao likove koji su, manje-vise, u saglasnosti sa svojim zivotnim stavovima i s utvrdjenim etickim normama. U pocetku sam mislio da necu moci uverljivo da tumacim Furtvenglerove recenice, hteo sam cak neke od njih da “strihujem"...

A onda sam poceo da shvatam sta je Furtvengler mislio kad je kazao (navodim recenicu iz komada): “Ostao sam ovde da se postaram da velicanstvena muzicka tradicija ciji sam, verujem, jedan od cuvara (...) bude nedodirnuta kad se jednog dana vratimo iz kosmara". E , pa posto i nama predstoji vracanje iz kosmara u koji smo vec davno upali, razumeo sam da je potrebno sacuvati neke duhovne vrednosti za to vreme posle. Jer, inace, povratka iz kosmara nece biti.

Lik koji tumacim izgovara jos jednu recenicu, koja me motivisala da pocnem drugacije da razmisljam o njemu: “Ja sam ostao da pruzim ljudima utehu". To ga sasvim ne opravdava, ali pomaze da pokusamo da razumemo stav coveka, mozda i egoistican, koji misli da je umetnost iznad svega i da politika ne moze da se uplete u nju. Uostalom, utehu koju pruza umetnost svi smo imali prilike da osetimo, u groznim vremenima koja su iza nas, kad nam se odlazak u pozoriste cinio kao neko trenutno bekstvo.

Ali kad bih sad za “Nasu Borbu" objasnio celog Furtvenglera, kad bih bio nacisto s njegovim motivima i odlukama, ja vise ne bih morao da idem na predstave, da glumim. Prema reakcijama publike, ja cu verovatno menjati nesto u ovom liku. Predstava je ziv organizam, uvek se desi nesto novo, narocito kad se u njoj govori o problemu koji moze da bude i nas.

Zivite s Harvudovim tekstom vec nekoliko meseci. U predstavi ste jasno pokazali da ste na strani umetnika /umetnosti/. Na cijoj ste strani u zivotu?

- Da vam pravo kazem - na Furtvenglerovoj sam strani. Nije on ni doveo ni odrzao Hitlera na vlasti. Hitlera je drzao nemacki narod. Njegova krivica je u tome sto je mislio da ga umetnost moze da sacuva od svega, od politike, od manipulacija: zavukao se u svoju umetnost kao noj u pesak; odbacio realni svet, pokusao da ne vidi sta se desava oko njega.

Materijalni svet nije jedini u kojem covek moze da zivi. Postoji i alternativa, to jest umetnost. I svi se mi po tim kriterijumima opredeljujemo i odlucujemo da li cemo ziveti u materijalnom svetu, ili u svetu umetnosti koji je isto tako realan kao i onaj materijalni.

- Ja sam u zivotu na strani pozorista, pre svega. Mnogo toga, istina, nije na strani pozorista, ali ne bih govorio o tome, o toj teskoj materijalnoj situaciji, o neplacenim mladim glumcima i potcenjenom radu onih renomiranih.

Nije, dakle, materijalna komponenta ono sto tera glumce da budu na strani pozorista. Biti na sceni za mene je nesto prirodno, kao disanje, pozoriste mi daje duhovnu snagu.

Vec je postalo banalno ponavljati kako su pozorista u besparici. Nekada je vlast sakom i kapom davala za kulturu, sad izgleda kultura nije ni potrebna. Kako cujem, po novoj uredbi o finansijskoj disciplini bilo bi prakticno onemoguceno sponzorstvo. Znaci, kultura nema vise na koga da se osloni. Svuda u svetu su sponzori u kulturi oslobodjeni poreza, kod nas ispada da ce biti kaznjeni, dvostruko oporezovani za svoju podrsku kulturi.

Kad smo vec pri temi odnosa vlasti prema kulturi, postoje li, po Vasem misljenju, danas ideoloska ogranicenja?

- Nema nikakvih ogranicenja, nema toga sto se danas ne moze kazati, ali i to moze biti znak kako ovu vlast uopste ne interesuje sta se govori o njoj i kako je se nijedna primedba ne tice.

Publika je navikla vec godinama da gleda “Ljubu nationale" na sceni JDP, ciji je on bio takoreci simbol, pre nego sto je velika scena jesenas izgorela.

- Onaj prostor koji sam najvise voleo, izgoreo je, kaze nas sagovornik, s tugom. Da budem iskren, mislim da za zivota tamo vise necu igrati, imajuci u vidu najavljeni tempo obnove.

Zaista sam najvece uloge odigrao na sceni JDP, ali pritom Atelje 212 nije nista manje “moje" pozoriste: tu sam davne ’56. igrao prvu predstavu Beketovog “Godoa"; istu predstavu smo obnovili pre desetak godina, na ovoj istoj sceni gde sad glumim u Harvudovom komadu. Ponovo sam tu i moram reci da mi je prijatno. Divan je ansambl, vladala je lepa atmosfera, bilo je pravo zadovoljstvo raditi ovu predstavu sa nasom rediteljkom Lenkom Udovicki (nadam se da cemo sa njom jos saradjivati), sa kolegama Bozovicem i Kraljem, sa glumicama Anitom Mancic, Milicom Mihajlovici i mladim Bojanom Zirovicem.

Umetnicima se cesto stavlja na dusu njihovo “pristajanje" na rad pod diktaturom, pod okupacijom. Kod nas je posle rata proces tzv. denacifikacije bio veoma radikalan. Neki glumci su osudjeni na smrt sto su igrali pod okupacijom i tako saradjivali s neprijateljem. Problem bavljenja umetnoscu u nevreme postavlja se i u “Gardoberu" i u komadu “Na cijoj strani". Sta vi mislite, treba li glumiti pod okupacijom i pod diktatorskim rezimima?

- Mislim da je nesto najstrasnije sto je moglo da se desi to sto su glumci kod nas ubijeni. Oni nisu saradjivali sa okupatorom vec, moze se reci, sa svojom publikom. Stvarali su novi svet u koji su ljudi mogli privremeno da se sklone. Ako su oni kolaboracionisti, onda je to i publika, koja oseca potrebu da primi iluziju umetnosti.

Da li ste ponekad imali utisak da, obracajuci se publici, uticete i u politickom smislu na nju? Da glumeci politicare i sami postajete politicka licnost?

- Ne, ne! - glumac mora da shvati da govori tudje reci; on pozajmljuje svoje telo drugim likovima, on izrazava tudju volju, misli, stavove, ali ne deluje samostalno. Zato ne bih lamentirao pred efemernoscu glume kao sto neki rade.

Da li ste Vi, tokom svih godina provedenih na sceni, imali utisak da politika manipulise umetnoscu?

- Politika uvek hoce da manipulise nasim zivotima, pa i umetnoscu. Zavisi od coveka/umetnika da li pristaje na to. A kad dobro razmislim, moze on i da ne pristane, a da opet bude izmanipulisan. Na primer, onaj ko izrazava jedno normalno nacionalno osecanje, mogao je prethodnih godina da bude citiran u funkciji nacionalista.

Imate li neku pribliznu racunicu o tome u koliko ste predstava do sada glumili i ima li neka uloga u velikom repertoaru koju jos niste odigrali?

- Nemam racunicu, ne znam koja mi je ova uloga po redu. Kad svedem saldo cime sam se sve bavio, vidim da sam ucestvovao u mnogo pozorisnih dogadjanja. Voleo bih svakako da igram nekog domaceg Harvuda, domaci tekst, da odigram coveka koji je ziveo pola veka u jednoj drzavi, a sad je u drugoj: taj prelaz iz sistema, iz jedne zemlje u drugu, u sasvim novu situaciju, idealan je okvir za jednu dobru dramu.

Kad bih imao snage, vratio bih se na dve uloge koje sam vec igrao. Ponovo bih igrao Lira i ponovo bih bio Sofoklov Edip (iz obe drame: “Kralj Edip" i “Edip na Koloni"). Zasto? - Zato sto ova dva lika iznose sve strahove, dileme i tragicnost u kojoj smo ziveli poslednjih godina. Kralja Lira sam odigrao, mozda, u “pravom" trenutku: bilo je to na pocetku raspada SFRJ, neko je poceo da deli zemlju, sve je nezadrzivo vodilo u tragediju. A Lir, kao sto znate, postane senilan, podeli kraljevstvo kcerkama, izazove sukobe i raspad... I Edip prica o nama: Teba ne moze da se izleci od kuge dok se ne pronadje krivac, a otkrije se da je krivac on sam. To je parabola o odgovornosti i krivici, svesnoj i nesvesnoj, o pokajanju.

Znaci li to da smo svi pomalo krivi za ono sto nam se desava?

- Pa... da. To preispitivanje koje se vrsi u slucaju Furtvenglera - to je nasa sudbina. Moram da kazem da ovaj komad dozivljavam pomalo autobiografski. I ja sam, kao ovaj lik, poznavao mnoge ljude na polozajima, u raznim politickim strukturama, poznavao sam i Tita (dovodio ga je Stupica na predstavu “Sokrata"). Znaci li to da sam i ja zbog toga bio “saradnik" odredjenog rezima, da bi trebalo da se pokajem sto sam glumio pred njim, ili pred nekim potonjim rukovodiocem? U ovoj predstavi pokusao sam da razjasnim ovu dilemu, da odbranim stav jednog umetnika.

Za vas se govorilo da ste medju srpskih glumcima u “staroj" Jugoslaviji najjasnije izrazavali nacionalni filing, cak i kad to nije bilo dobro vidjeno. Medjutim, niste se ukljucili u nacionalisticku euforiju u kojoj su se mnogi utopili.

- Ja sam Srbin i uvek sam se tako deklarisao, sve dok to nije postalo zanimanje. I sad sam Srbin, ali ne po profesiji. Izrazavao sam svoje nacionalno osecanje, ali nikada protiv drugih. Meni niko od naroda s kojima smo zajedno ziveli nije smetao. Naprotiv, bio sam srecan sto imam brojnu publiku u celoj zemlji.

Sad Vam se publika smanjila.

- Pa jeste, suzilo se i pozorisno trziste. U staroj drzavi svi su, u najmanju ruku, razumeli srpski. Jednom sam igrao “Zlocin i kaznu" u Ljubljani, bio sam Raskoljnikov. U jednom trenutku mi je glumac Stane Sever rekao: “Ti, mladicu, bas imas srecu, glumis za 20 miliona Jugoslovena koji te razumeju, a zamisli mene koji glumim za milion i po Slovenaca". E, pa taj pozorisni prostor u kojem se razumeo srpski, to trziste, suzilo se danas. Ali mislim da je doslo vreme da trziste ponovo prosirujemo; nadam se da cemo mi glumci ponovo ici kao gosti tamo gde se razume srpski jezik.