Boris Vukobrat, jugoslovenski biznismen u Parizu, o nemogucnosti beskonacnog propadanja, privatizaciji i scenarijima raspleta jugoslovenske krize

Do sada su se problemi resavali tako sto se napravi veci, da bi se zaboravljao manji. I najgore stvari imaju svoj kraj. I priroda, a kamoli drustvo, uzasava se praznog prostora, kada se nista ne desava, kada nema odluka. Nesto se mora desiti, promeniti

Dragan Bisenic

- Najvaznije je da se nadje odgovor na pitanje sta je sve dovelo do ovoga. Pre svega, to je bankrot ekonomskog sistema zbog cega smo i kao zajednica bankrotirali. Sankcije su do juce bile samo dezurni krivac za to sto smo bedni, ali - nisu samo sankcije krive i bila bi, uz koji mesec razlike, ista beda i bez njih. To je zato sto autokratski sistemi zahtevaju da imaju u svojim rukama sav privredni potencijal, znajuci da ko ima privredu, ima novac, a ko ima novac - taj ima politicku vlast. To je, uostalom, Staljinova postavka stvari, a kako su kod nas jos uvek staljinisti na vlasti, oni to vrlo dobro znaju. Zato im i nije palo na pamet da demokratizuju ekonomiju, jer demokratizacija ekonomije dovodi do demokratizacije politike i drustva, a to znaci - i do smanjivanja njihovog samovlasca.

Nasuprot tome, ako se ovako nastavi - idemo ka potpunoj, totalitarnoj diktaturi. Ne zbog ideoloskih razloga, ne zbog drzavnih pitanja ili opstanka drzave, vec zbog vlasti. U svemu tome, ideologija samo sluzi vlastodrscima da ne izgube kontrolu, kaze Vukobrat.

Neki kao resenje predlazu apsolutnu privatizaciju?

- I to pitanje se sa jedne strane ideologizira, ali jos i vise simplificira. To najcesce rade upravo oni koji se predstavljaju kao da su reformatori i da je za demokratizaciju ekonomije, pa i drustva, dovoljna privatizacija. To nije tacno - ona je samo jedan od aspekata u okviru stvaranja trzista, sto pre svega znaci - jednaki uslovi za sve ekonomske subjekte. U tom smislu, privatizacija je samo jedno od stredstava do cilja, a nikako sama za sebe cilj. Ona nece i ne moze sama za sebe resiti sve ekonomske probleme - ona, tako pogresno shvacena, u interesu je samo jedne grupe ljudi, onih na vlasti koji mogu da je iskoriste za sopstveno bogacenje.

Privatizacija kao sredstvo jeste dobra, ali se onda mora znati - sredstvo za sta. Taj cilj mora biti opsti ekonomski napredak.

A taj cilj nemoguce je postici ne samo bez kompletne ekonomske, nego ukupne politicke promene. Za popravljanje stvari u ekonomiji - moraju se jednostavno obezbediti politicke perspektive.

Koja bi politicka snaga mogla da izvede promene?

- Na vlast moze da dodje bilo ko, i carobnjak Merlin, a on ne moze resiti te probleme bez pune integracije u svet. A za nju su potrebni preduslovi - politicke promene i prihvatanje zahteva medjunarodne zajednice. To je moguce samo uz prethodni opsti konsenzus svih politickih faktora, dakle i vlasti i opozicije. Niko spolja nikog odavde nece terati u raj i, ako se ne ucini sta treba, nastavicemo da srljamo u propast. Ponasamo se kao u onoj anegdoti, kada covek pada sa ko zna kog sprata, i kako se priblizava zemlji razmislja - nije mi nista, jos sam ziv, sad sam kod 15-og sprata, sad sam kod 10-og, 5-og.

Kada se razbijemo o zemlju, sagledacemo i uzroke pada, shvaticemo ko nas je i zasto gurnuo. Tada cemo shvatiti i neophodnost da to stanje promenimo. To ce morati shvatiti i oni koji obavljaju vlast, jer ako ne shvate - izgubice je. Dosadasnjim metodama vise se ne mogu odrzati na vlasti i ako ne promene ponasanje - kaznice ih vlastiti narod, kada se osvesti od udarca o zemlju. Narod je do sada potkupljivan na najrazlicitije moguce nacine, potkupljivan i ekonomski i bezakonjem koje je stvaralo privid slobode. Ali - nema jos mnogo toga cime ce se moci potkupljivati.

Razgovarali ste sa vecinom nasih opozicionih lidera. Verujete li da je mogucno postici saglasnost medju njima?

- Saglasnost? Njih interesuje jedino vlast. Oni na saglasnost mogu jedino biti naterani. Nuznoscu.

Nuznost za sada nikoga nije opametila.

- I najgore stvari imaju svoj kraj. Mi smo, budite sigurni, pred katastrofom. I priroda, a kamo li drustvo, uzasava se praznog prostora, kada se nista ne desava, kad nema odluka. Nesto se mora desiti, promeniti. Bojim se samo da ne bude prekasno i da katastrofa, kroz socijalni bunt, kroz ulicu, ne dovede do najgoreg moguceg scenarija.

Promene moraju doci i zato je bolje da dodju iznutra, iz sistema, nego sa ulice. To je moguce jedino uz pomoc i podrsku spolja, uz partnerstvo sa svetom, bez cega ne mozete ni razmisljati o resavanju bilo kog problema. Mora se promeniti dosadasnji nacin da se problemi resavaju tako sto se guraju pod tepih, sto se pravi veci problem da bi se zaboravio manji. Problemi su se toliko nagomilali da je to postalo nemoguce - nema vise mesta pod tepihom i prljavstina ce nas pogusiti ili potrovati.

Kakva je Vasa ocena stanja u Jugoslaviji, buduci da ga gledate sa strane?

- Kazem Vam da situacija nikada nije bila gora. Oni koji su na vlasti, dosli su na nju silom i prevarom, oni se na njoj odrzavaju silom i prevarom, oni razumeju samo jezik sile. Mozda ce shvatiti da ima sila, da im ulica sada preti ozbiljnije nego ikada, ali ako to ne shvataju, onda ni vlast nece napustiti bez sile.

Bojim se da se samo najgore moze predvideti, da oni na vlasti nece hteti da shvate nuznost promene ponasanja, jer ce se u tom slucaju postaviti pitanje odgovornosti. Zapitace se gradjani Srbije i Crne Gore zasto smo sa preko tri hiljade dolara bruto nacionalnog dohotka godisnje po glavi stanovnika pali na nekoliko stotina, mozda hiljadu, mada svakako ne na 1.600, koliko procenjuju. Zapitace se za rat, za razaranja, smrti, za izbeglice, za nestanak Srba iz Hrvatske. To je pitanje politicke odgovornosti. Postavice se i pitanje pravne odgovornosti za druge, za one koji su koristili politicku situaciju i krsili zakon sebi u korist. Sa njima ce se razjasniti pravna drzava. Zato ima mnogo onih koji nece da prihvate promene, ne razumevajuci da im je i to bolje od ulice. Ta garnitura je spremna da ostane na vlasti na svaki nacin, pa i silom. Uzmite dogadjaje u Crnoj Gori. Sve se resava silom i inatom. Ko seje inat, zna se sta zanje.

Nekoliko puta Vase ime je spominjano kao mogucnog mandatara neke od vlada. Sada se opet obrazuju vlade. Sta bi bio Vas program?

- Dobro je da pitate za program, jer kod nas svi nude samo sebe umesto programa. Ja ne nudim sebe, ja samo imam program, imam ono sto smatram da je najbolje resenje. Ko to resenje moze da sprovede, ja ili neko drugi, drugo je pitanje na koje odgovor zavisi od mnogo toga.

Sto se sadrzaja tog programa tice, radi se pre svega o principima i metodologiji u pristupu resavanja problema. Uzmimo za primer situaciju u vezi s Crnom Gorom. Prvo treba utvrditi sta je sustina problema, pa videti kuda koje resenje vodi i odluciti se za najbolje. Beograd se, iz licnih interesa ljudi na vlasti, ne slaze sa rezultatima izbora, pa vrsi opstrukciju u jednoj od dve federalne jedinice koje bi morale biti ravnopravne ne samo po Ustavu, nego pre svega u praksi. Beograd mora da se odluci da li priznaje Crnoj Gori pravo na drzavnost, pa ako priznaje, treba da postuje i nju i volju tog naroda. Na stranu pitanje legitimnosti izbora, jer nemam potrebne podatke, ali znam da od 1945. do danas nije bilo ni jednih postenih izbora, pa da su oni u Crnoj Gori makar podjednako legitimni kao oni na kojima je formirana vlast u Beogradu. Svetska zajednica je priznala izbore, uz manje ili vece zamerke, i sada se Beograd mora definitivno izjasniti - priznaje li izbore u Crnoj Gori ili ne.

Ako ne priznaje - mora da shvati kuda to vodi. To znaci rastanak. Pa i da razmisli o tome da ako se rastajemo - cemu onda sluzi federacija, a sa njom i funkcija njenog predsednika. Posto se sa obesmisljavanjem federacije nece sloziti, onda nepriznavanje izbora u Crnoj Gori vodidirektno u nasilno resavanje problema. Iz istih razloga, to smo vec na isti nacin imali u Hrvatskoj, u Bosni. Dakle ili to - a videli smo cemu to vodi - ili da se prizna da je Crna Gora drzava. Da se ima adekvatan odnos prema onome sto pise u ustavima. Sta u tim ustavima ne odgovara, gde se oni ne slazu, to se mora doraditi, popraviti, uskladiti, da bi se zivelo u skladu sa sopstvenim interesima u okviru zajednice koja treba da se usavrsava, o cemu se mora razgovarati i odlucivati na demokratski i civilizovan nacin.

Ili, pitanje Bosne. Beograd i dalje gaji potajne zelje o podeli Bosne, isto tako i Zagreb, a ne zaboravimo da i gospodin Izetbegovic snuje o fildzan drzavi. Kako je svetu puna kapa svega, oni ce reci: “Deli slobodno". Sta svet i radi od Drugog svetskog rata, nego deli? Kako nikne koji problem, on deli - Pakistan, Indija, Koreja, Vijetnam, Kipar... Podeliti Bosnu znaci ponasati se u istom maniru i ta im je ideja sve bliza i bliza. A to znaci stvaranje terorizma i gradjanskog rata. Uvek ce se u svetu naci neko ko ce naoruzati jednu, drugu ili trecu stranu i stvoriti konflikt - od islamskog fundamentalizma, koji bi tako prosirio svoje delovanje na srce Evrope do bilo kog drugog.

Medjunarodna zajednica ne moze da dozvoli prelivanje sukoba van granica, ne moze da dozvoli da se, ako dodje do sukoba bilo na Kosovu, bilo u Crnoj Gori, automatski ukljuce Albanija i Makedonija, Grcka, Turska, Bugarska, sto bi sve bilo neizbezno, i zato svet mora da zaustavi proces metastaze. Ponasanje rezima u Beogradu pocinje da predstavlja sve vecu opasnost za citav svet. Kada predjemo preko granica sa nasim prljavim vesom, ni Rusija nece ostati po strani, jer se ni ona nece odreci svojih regionalnih interesa na Balkanu, bez obzira kakva bila ekonomska, socijalna i politicka situacija u Rusiji samoj. Covek koji dolazi mora da donese konkretne odgovore na svako od ovih pitanja i da shvati da ne moze mimo sveta, jer mu to svet nece dozvoliti - ni ekonomski ni politicki.