Koliko su podudarni programski ciljevi SPS, SPO, ND i JUL sa programom vlade

Nikola Todorovic

Sagledavanje uopsteno formulisanih ciljeva daje utisak kako su vec vidjeni u programu SPO, ali i uopste partija koje zele da se legitimisu kao demokratske. Funkcioner ove stranke Andjelko Trpkovic kaze da je ovo prvi zvanicni dokument kojim je levica priznala da je program SPO put koji vodi uspehu.

Pri navodjenju jednog od ciljeva se, recimo, koristi i termin “parlamentarna demokratija" (dalja demokratizacija Srbije po njenim standardima) uz ostajanje na takvom uopstenom nivou. Dalje preciziranje pojma ne bi ni bilo moguce jer bi srusilo pomirljivost postignutu na papiru republikanstva socijalista i monarhizma SPO.

Ovo monarhisticko opredeljenje SPO je uneo u program u poglavlju o drzavnom uredjenju. U njemu stranka planira potpuno nesocijalisticki da gradjani Srbije oblik drzavnog uredjenja izaberu na referendumu, nadajuci se pobedi krune, cime bi se istovremeno “sa vlasti uklonila poluvekovna diktatura i samovlasce". Na prvi pogled moze se registrovati razlicit redosled ciljeva navedenih u saopstenju iz kabineta predsednika Srbije Milana Milutinovica i poglavlja u programu SPO. Tako je prva tacka saopstenja naslovljena sa “Nacionalni i drzavni interesi" i sadrzi niz od sest ciljeva od kojih prvi glasi “jedinstvena i stabilna Srbija - jaka Jugoslavija".

Medjutim, dalja demokratizacija Srbije nalazi se tek pod sestom tackom, posle ekonomsko-socijalne tematike i nedefinisanog ujedinjavanja snaga za dobrobit gradjana, cime se valjda nije zelelo da kaze kako ona moze da saceka dok se “visa" pitanja ne rese. U programu SPO demokratija je mnogo blize pocetku programa, negde rame uz rame sa pominjanjem razgranicenja.

Program SPO vremenom je trpeo “u ponecem" izmene “diktirane cinjenicom razbijanja Jugoslavije". U njemu se moze procitati, sredinom rata, o jednom drzavnom krovu Srbije i Crne Gore sa BiH i Makedonijom da bi se kasnije govorilo o obnovi veza. “Hrvatsko" pitanje je sve vreme tvrdo tretirano pa je tako pravicno razgranicenje mera za trajan mir sa Hrvatima.

Ako je ostale ciljeve javnost primila bez iznenadjenja ipak je neocekivano zvucalo formulisanje da je Kosovo i Metohija “unutrasnje pitanje nase zemlje". (Jer je evidentno da vec nije, pa je drugacija nijansa bila realnija.) Program SPO definise Kosovo, “kao neotudjivi deo Srbije" s tim sto ga precizira kao unutrasnje srpsko pitanje.

SPO inace Dejtonski sporazum, koji sigurno nije skolski primer srpske suverenosti, i za cije se postovanje zalaze, tumaci i na veoma zanimljiv nacin. Ovaj sporazum, navodno, omogucava personalnu uniju preko krune izmedju Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, doduse kad se nasa trobojka zavijori Kninom. Socijalisti to sigurno ne planiraju kao vid jacanja RS, koji je takodje cilj eventualne vlade. Tacniji sadrzaj navedenih formulacija tek treba ocekivati (ako se desi da se vlada formira) sto bi omogucilo detaljniju proveru koliko je koja stranka okrnjila, odnosno zrtvovala svoj program ucescem u zajednickoj vladi. Naime, kako navode iz SPO, na resornim ministarstvima je da po formiranju vlade sacine detaljnije programe, shodno ciljevima, i objave ih.

Nakon toga usledice niz drugih pitanja - da li je moguce da SPO istovremeno javno oznaci sta ne sme rezim da uradi ili ce automatski povuci ministre, da li ce vlada internim dilom proizvoljno tumaciti sopstveni program, mogu li gradjani “istorijsku vladu" bolje da kontrolisu nego one ranije “obicne"... Na primer, cilj broj sest je “Svojinska transformacija privrede uz kontrolu parlamenta i javnosti".

Nada Preradovic

U platformi Jugoslovenske levice, nacionalni interes definisan je krajnje uopsteno. Naime, JUL stoji na stanovistu da je nacionalni interes sadrzan u sledecem - ekonomski, kulturni i demokratski razvoj drustva, njegovo duboko i ravnopravno povezivanje sa medjunarodnom zajednicom i ravnopravni i harmonicni odnosi sa svim narodima sa kojima se zivi zajedno.

Takvim svoji opredeljenjem JUL zeli da dâ doprinos “projektu materijalne i duhovne obnove drustva, koji je neophodan posle sankcija i ostalog", stoji doslovice u platformi te stranke. Da li se u takav program moze uklopiti i Kosovo i Dejton i Republika Srpska ostaje da se vidi, mada visedimenzioniranost julovske platforme dopusta mnogo toga.

Kako standarde razvijenih parlamentarnih drzava zamislja Jugoslovenska levica, “vidi" se iz platforme gde doslovce pise da se ta stranka zalaze za sve pozitivne tekovine predstavnicke demokratije, ali i za razvoj neposredne demokratije. Sta to zapravo znaci: Svodjenje politickih prava gradjana na njihov izlazak na izbore, pocetni je izraz politickih prava i sloboda u gradjanskom drustvu, koji danas i “ta drustva u svom razvijenom obliku prevazilaze, trazeci direktniji i aktivniji odnos pojedinca prema politickoj i drustvenoj stvarnosti", stoji u platformi JUL-a. Koja su ta drustva i zajednice nigde se ne navodi. Zanimljiva je i tacka koja govori o borbi protiv kriminala.U predlogu predsednika Srbije stoji samo to da je rec o “odlucnoj borbi".

Kod JUL-a je ta tacka definisana kao borba protiv patoloskih pojava u drustvu. “Jugoslovenska levica ima alarmantan odnos prema kriminalu, ali ne zato sto smatra da je nase drustvo u tom pogledu pri vrhu lestvice u svetu i u Evropi... Naprotiv. Mnoge razvijene zemlje imaju mnogo veci kriminal, kao i sve druge vidove drustvene destrukcije, nego sto ih ima Jugoslavija." Ali sve to nije dovoljan razlog da se ne zapocne ozbiljna borba protiv kriminala. U to pravcu u platformi se doslovno predlaze da se za "pocetak svim gradjanima oduzme oruzje, osim onima kojima je sluzbeno potrebno". Nigde ni reci o konkretnim oblicima suzbijanja kriminala.

Kao interesantnu izdvojili smo i tacku o medijima. U predlogu srpskog predsednika kaze se da oni moraju da budu “slobodni i odgovorni" prema proklamovanim normama i vrednostima za istinu u informisanju. Kako tu slobodu i odgovornost tumaci Jugoslovenska levica, koja u svojoj platformi obavestava da finansijska sredstva mediji treba da obezbede sami ili uz pomoc drzave i drustvene zajednice. Sredstva za finansiranje jugoslovenske stampe i televizijskih stanica koja su pristigla izvan Jugoslavije, JUL smatra sredstvima investiranim u ogranicavanje slobode i nezavisnosti jugoslovenskih gradjana data za potplacivanje “necasnih ljudi koji predstavljaju Petu kolonu... JUL ce se ostro suprotstaviti delovanju onih sredstava informisanja koja su finansijski i politicki zavisni od nekog izvan Jugoslavije".

Ovakvo shvatanje slobode u informisanju mozda ne bi bilo ni vredno komentara, da slican stav o medijima i njihovim izvorima finansiranja nije onomad prezentirala i aktuelna srpska ministarka informisanja. Mozda ce upravo u ovoj tacki slicnost izmedju predsednikovog programa i julovske platforme biti i najveca, na zalost i nesrecu srpskog zurnalizma.

Vera Didanovic

Na nase uporno insistiranje da saznamo da li bi eventualno odstupanje od nekog od proklamovanih ciljeva moglo biti uzrok za izlazak ND iz vlade, Zarko Jokanovic daje kratak i vrlo spretan odgovor: “Ti ciljevi su povezani tako da bi odstupanje od jednog od njih znacilo rusenje citave koncepcije, bez cijeg ostvarivanja ND nema nameru da ostane u vlasti".

Milutinovicevi savrseno neprecizno formulisani ciljevi (tipa “aktivna socijalna politika i solidarnost sa socijalno najugrozenijim gradjanima i porodicama") bez ikakvih problema mogu se uklopiti i u program Nove demokratije (kao, uostalom, i u program gotovo bilo koje druge stranke na nasoj politickoj sceni). U najvaznijem dokumentu ND, doduse, nigde se ne pominje problem Kosova i Metohije, ali se, zato, tvrdi da “nacionalne manjine u Republici Srbiji moraju uzivati, u skladu sa medjunarodnim standardima, sva licna i kolektivna prava, osim prava na samoopredeljenje, odnosno prava na samostalno drzavno ili paradrzavno konstituisanje".

Program ND (usvojen 8. decembra 1995. godine) ne pominje ni Dejtonski sporazum, niti ono sto Milutinovic naziva “jacanjem Republike Srpske i ostvarivanje brojnih veza sa Srbijom i SR Jugoslavjom", ali zato sadrzi sledece odrednice: “Republika Srbija kao drzava ne moze se osloboditi istorijske odgovornosti za pomoc Srbima van njenih granica u njihovoj civilizacijskoj borbi i nastojanjima na ocuvanju licne i nacionalne slobode i identiteta"... “Pri tome ne dovodi se u pitanje teritorijalni integritet i suverenitet odgovarajucih zemalja. Vreme u kojem zivimo pokazalo je da rat na nasim prostorima, svejedno kojim ciljevima pravdan, ne donosi ni licnu ni nacionalnu slobodu, a najmanje ujedinjenje svih Srba u jednu drzavu, vec samo besomucna razaranja i beskrajne antagonizme sa onima sa kojima nuzno koegzistiramo na Balkanu, u Evropi i u svetu"...

Uz tvrdnju da “ustavnu postavku o otvorenosti SRJ za pristup u njen sastav i drugih republika-clanica, odnosno druge oblike povezivanja sa njima, ne smatra propagandnom frazom", ND u svom programu precizira i da “to treba da bude mogucnost za ostvarivanje vizije o novoj reintegraciji ne samo etnicki srodnih naroda i susednih zemalja, vec i Balkana kao zone mira i progresa u celini".

Problem je, jedino, sto se nigde ne navode kriterijumi pomocu kojih bi bilo moguce precizno utvrditi da li su pomenuti lepo zamisljeni ciljevi ostvareni ili ne. Za gradjane Srbije, to, medjutim i nije neka novost: i do sada su bili duzni da bespogovorno veruju u ono sto im se sa “najviseg mesta" poruci, kao sto je, recimo, tvrdnja da je i prethodni kabinet Mirka Marjanovica, doduse iz za obicnog smrtnika nepoznatih razloga, predstavljao “vladu nacionalnog jedinstva".

Milica Torov

Mozda ce narednih dana biti jasnije sta koja od navedenih devet tacaka znaci. Dotle ostaje da se razmislja da li je slucajno, ili smisljeno, promenjen redosled prioriteta, pa su, tako, nacionalni i drzavni interesi (u koje su uvrseceni: stabilnost republicke drzave sa akcentom na Kosovo kao na neotudjivi deo Srbije, na jacanje Republike srpske, na sprovodjenje Dejtonskog sporazuma i otvaranje prema svetu), stavljeni ispred trzisne privrede i svojinskih odnosa koji imaju primat u inoviranoj verziji programa SPS posle Treceg kongresa 1996. godine, pod nazivom “Srbija 2.000. korak u novi vek".

Mada se svojinska transformacija sa prvog mesta koje je zauzimala u programu SPS pomera u Milutinovicevoj platformi na sesto, dodat joj je detalj kojim je sef drzave prividno “iskoracio" iz okvira koje je postavila njegova partija. Naime Milutinovic svojinsku transformaciju privrede vidi “uz kontrolu parlamenta i javnosti". To bi bila bitna novina u odnosu na program SPS, a narocito na praksu, u kojima se parlament i javnost nisu uvek pitali za misljenje.

Tako se, u pomenutom inoviranom programu SPS, predvidja “ravnopravnost svih oblika svojine", uz “potpunu samostalnost i ravnopravnost preduzeca, bez obzira na njihovu vrstu i oblik vlasnistva". Socijalisti se, povrh toga, “zalazu za ucesce radnika u upravljanju i u dobiti preduzeca. Milutinovic svojom formulacijom nista programu SPS niti dodaje, niti oduzima, ali je upotrebio dve carobne reci - “kontrola" i “parlament" - koje su u pregovorima sa stranackim liderima taj deo programa SPS, prakticno, ucinile za sve prihvatljivim.

Viziju “jedinstvene i stabilne Srbije, a jake Jugoslavije" , uz Kosovo i Metohiju kao “neotudjivog dela Srbije i unutrasnjeg dela nase zemlje" Milutinovic preuzima iz Osnova programa SPS iz 1992. godine. U njima SPS, doslovce, kaze, izmedju ostalog, da federativni karakter SRJ “znaci da savezna drzava zadrzava sve one funkcije neophodne da bi bila drzava, a ne puka asocijacija suverenih drzava. Medjutim, sastavne republike ostaju i dalje samostalne u svim onim funkcijama gde koordinacija i regulacija na saveznom nivou nije neophodna". Zalazuci se za to da se “sacuva prava mera" u podeli funkcija na saveznom i republickom nivou, SPS ce se “suprotstavljati i tendencijama konfederalizacije i preterano centralizacije". Prvima bi bio, kako se navodi, doveden u pitanje prioritet saveznih zakona nad republickim u onim nadleznostima koje, po Ustavu, pripadaju saveznoj drzavi i moglo bi se obnovitipravo veta federalnih jedinica. Drugima bi bila dovedena u pitanje suverena prava konstitutivnih naroda i doprinelo bi se preteranoj koncentraciji i birokratizaciji vlasti na saveznom vrhu...

Socijalisti vide Srbiju samo u jednom komadu u kome ne bi bilo mesta za pokrajine kao drzave, vec kao oblik teritorijalne autonomije. “Odbacujuci mogucnost otcepljenja, SPS je uvek bila spremna za otvoreni i slobodni dijalog o svim preprekama punom ostvarenju ljudskih prava albanskih i drugih manjina u Srbiji". Ovom svom stavu socijalisti ostaju vise deklarativno, nego u praski, dosledni. Sudeci prema inoviranom programu iz 1996. i dalje su za “otvoreni dijalog sa albanskom manjinom na Kosovu", a jacanje jugoslovenske federacije je za njih “zaloga jedinstva i napretka jugoslovenskih naroda". Temelji federacije su, za SPS, “ principi pune ravnopravnosti jugoslovenskih republika i svih gradjana Jugoslavije", a zalazu se za jasno utvrdjivanje i sprovodjenje federalnih funkcija.

Sudeci prema tome kako je formulisao svoje tacke, Milutinovic nastavlja kontinuitet, potencirajuci samo jacanje Republike Srpske, a sprovodjenju Dejtonskog sporazuma daje utoliko veci znacaj sto ga sa poslednjeg mesta iz inoviranog programa SPS, stavlja na prvo.

Ono sto bi se moglo podvesti pod novinom je Milutinovicev poziv na ujedinjenje svih ljudskih, materijalnih i duhovnih snaga za dobrobit Srbije i njenih gradjana. Milutinovic zagovara donosenje Deklaracije o narodnom jedinstvu, koja se u javnosti vec dozivljava kao poziv na nacionalno pomirenje cetnika i partizana. Formulacija je, medjutim, takva, da moze podjednako da p;sluzi za slucaj da Srpski pokret obnove bude u igri za sastav nove vlade, i za slucaj da sve bude po starom, bez narusavanja “kontinuiteta" dosadasnje vlade, na koji je SPS toliko ponosan. To sto Milutinovic pridaje Deklaraciji poseban znacaj, stavljajuci je na drugo mesto odmah posle drzavnih i nacionalnih interesa, nista ne menja na stvari.

Aktivna socijalna politika i demokratizacija Srbije kod Milutinovica zauzima “zlatnu" sredinu, mozda ne toliko sto im pridaje manju vaznost, koliko zbog cinjenice da je, u opstoj besparici, socijalu tesko brzo dovesti u red, a sa njom “uterati" drustvo u neke demokratske tokove. Ako redosled nabrojanih tacaka oznacava redosled prioriteta, onda je kod Milutinovica drzavnost na prvom mestu po vaznosti, a “odlucna borba protiv kriminala" i proklamovana sloboda medija - na poslednjem. .