Milutinoviceva platforma za vladu narodnog jedinstva
Vesna Rakic-Vodinelic:
Mozda ce koalicioni partner nesto menjati
- Jedan od ciljeva o kojima nas je obavestio predsednik Milutinovic jeste borba za pravnu drzavu. To,
naravno, nije novo obecanje jer su ona vise puta davana. U ovom je novo jedino sto oni koji dolaze na vlast
to podrzavaju. Razume se da ni u jednoj evropskoj zemlji niko nece reci da se ne zalaze za pravnu drzavu.
U nasim uslovima veliko je pitanje sta ljudi na vlasti podrazumevaju pod ovim pojmom, jos je vaznije sta
odista zele da bi se uopste priblizili idealu vladavine prava, kaze dr Vesna Rakic-Vodinelic, profesor
Gradjansko-procesnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu.
- Ostavicu po strani teorijska gledista o tome i koncentrisacu se samo na neka vaznija pitanja bez kojih
nema razgovora o pravnoj drzavi. Prvo, valja napomenuti da je na normativnom planu neophodno izmeniti
neka pravila u nasem pravnom poretku. To je korak koji je nuzan, ali sam po sebi ne znaci gotovo nista za
uspostavljanje pravne drzave. Ipak, kao sto sam rekla, ovo je nuzan preduslov. Jedan od postulata pravne
drzave je pravna jednakost bez obzira na pol, uzrast, nacionalnu pripadnost itd. Medjutim, kod nas postoje
diskriminatorski zakoni i drugi pravni propisi. Na primer, Zakon o prometu nepokretnosti kojim se
zabranjuje ili otezava pravni promet izmedju lica razlicitih nacionalnosti. U slucaju da se ozbiljno misli, kao
sto buduca Vlada kaze da ce se zalagati za pravnu drzavu, morala bi odmah ovakve i slicne zakone i
propise staviti van snage.
Drugi postulat pravne drzave, kaze nasa sagovornica, jeste efikasno uzivanje i zastita osnovnih ljudskih
prava. Nije dovoljno da ona postoje kao obicne deklaracije u Ustavu. Neophodno je da su pod jednakim
uslovima jednako dostupne svima i da se mogu efikasno zastiti u slucaju povrede ili ugrozavanja. Medjutim,
siroko je poznato da je ustavna zalba kao osnovni instrument za zastitu ljudskih prava u nasem pravnom
sistemu potpuno neefikasna. Naime, Savezni ustavni sud od 1992. godine (kada je ustavna zalba uvedena)
do danas nijednu nije usvojio - sve ih je odbacio. Nova vlada Srbije mogla bi preporuciti promenu
Republickog ustava i propisati efikasnu ustavnu zalbu kada vec savezni pravosudni organi tu ne
obezbedjuju nikakvu zastitu.
Konacno, ukazuje dr Rakic-Vodinelic, treci bitan uslov jeste postovanje ustavne hijerarhije pravnih akata.
Poznato je, medjutim, da se upravo u Srbiji neretko donose uredbe o pravnim pitanjima koje se moraju
regulisati zakonom. To znaci da Vlada uzima na sebe nadleznost koja po Ustavu pripada parlamentu kao
zakonodavnom organu. Ovo je samo neophodan minimum, osnova da se o pravnoj drzavi tek razmislja. Svi
primeri na koje sam ukazala zahtevaju promene samo u normativnoj sferi. Od nove vlade te promene ne bi
zahtevale ni preteran intelektualni napor ni poseban finansijski angazman. Ako nova vlada u kratkom
vremenu ne preduzme makar normativne korake, lako ce se zakljuciti da pozivanje na pravnu drzavu nije
cak ni deklaracija nego dekoracija.
I do sada smo imali zakone na jednoj strani a praksu na drugoj. Kako sprovesti ove neophodne normativne
promene koje ste naveli?
- Do sada je bilo reci, dakle, samo o onome sto bi Vlada morala da ucini na normativnom planu. Primena
zakona od strane sudova i drugih drzavnih organa iz raznih razloga ovde je vec dugo problem i ne treba
ocekivati da tako nece biti i u buducnosti. Nazalost, u novije doba poznate su i sudske zloupotrebe prava.
Na primer, sudske odluke kojima su promenjeni izborni rezultati na lokalnim izborima 1996, neizvrsenje
sudske odluke u tzv. slucaju Barbalic, protivzakonito odlucivanje Saveznog suda u izbornim sporovima u
Crnoj Gori itd. Bez nezavisnog sudstva i nezavisnih sudija ne moze se ozbiljno govoriti ne samo o ideji
pravne drzave, vec ni o priblizavanju toj ideji. Za nezavisno sudstvo nisu dovoljne ni ustavne ni zakonske
garantije. Potrebni su sredjeni politicki i socijalni odnosi i cvrsto postovanje principa podele vlasti.
Da li Vlada Srbije, pita se sagovornica "Nase Borbe", kao jedan od najvisih izvrsnih organa moze da pruzi
garantije da ce postovati ovaj princip, da nece preuzimati na sebe zakonodavnu funkciju (donoseci uredbe
sa zakonskom snagom) i da nece uticati na sadrzinu odluke sudova u konkretnim pravnim stvarima? Iako
sam sklona da izrazim izvesne sumnje, a uglavnom na osnovu prakse u radu Skupstine grada Beograda, ipak
treba ostaviti otvorenu mogucnost da ce novi koalicioni partner bar nesto pokusati da promeni. Ukoliko u
tom pokusaju ne uspe, zakljucuje dr Vesna Rakic-Vodinelic, valjalo bi da obavesti javnost o razlozima.
B. O. Ilic
Ljubomir Madzar:
Jos jedan privid usaglasavanja akcionog programa
- Malo je toga u ovih devet tacaka sto nije bilo i ranije obecano. Pravo je pitanje zasto to nije ostvareno.
Ako to dosad nije moglo da se ostvari, na osnovu cega bi moglo da se poveruje da ce moci da bude
realizovano sada? I obrnuto, ako je to bilo i ostalo ostvarivo, na osnovu cega poverovati da ce se bas sada
za tu realizaciju skupiti potrebna politicka volja? Tacno je, doduse, da se nesto promenio sastav stranaka
koje su zastupljene u ovom najnovijem politickom paktu, ali je isto tako tacno da promena sastava nije
markantna i da ce ton ovom tek priredjenom politickom koktelu davati isti oni koji su i do sada bili glavna,
nezaobilazna mirodjija u politickim corbuljacima.
Uloga ovih tacaka je dekorativna i deklarativna. One se nisu dotakle pravih dilema koje se neizbezno
javljaju prilikom njihove realizacije. O njima se, stoga, ne moze ni povesti sadrzajna rasprava. Primera
radi, ko bi mogao ista da spocitne ideji svojinske transformacije ili demokratizacije Srbije? Ta plemenita
najava moze se samo pozdraviti. No, sta reci onima koji su krajnje skepticni u pogledu mogucnosti da
takav program konacno skine s nase politicke scene vec poslovicno pitanje kradje izbornih rezultata ili
samovoljnog i jednostranog menjanja izbornih uslova tokom same kampanje i priprema za predstojece
izbore? Ili, sme li se, posle tolikih razocaranja, poverovati da ce vlast najavljenu svojinsku transformaciju
zaista protumaciti tako sto ce se, ako bas ne mora, lisiti slatkog monopola nad drustvenim vlasnistvom koji
joj je, pored svega ostalog, doneo i prakticnu nesmenjivost?
Iz uopstenih proklamacija koje su predstavljene u tih devet tacaka - ne proizlazi nista. To veliko nista,
naravno, ni za koga ne podrazumeva nikakve konkretne, pa cak ni one sasvim uopstene i nejasne, obaveze.
S takvim obecanjima moze bez ikakvog rizika izici bilo ko. Rec rizik je, po svemu sudeci, u ovom sklopu
terminoloski posve neprikladna. O riziku se ne moze govoriti u politickom ambijentu u kome je krsenje
zakona i ustavnih odredbi postalo stvar dnevne rutine. O riziku se ne moze govoriti niti u drustvenom
miljeu u kome se u najavi ciljeva ekonomske politike bezocno obecavaju brda i doline, i to netom nakon sto
je konstatovano da tekuci rezultati vise nego drasticno odstupaju u odnosu na ono sto je obecano pre
godinu dana. Besmisleno bi bilo i pomisljati na odgovornost koja bi eventualno proisticala iz ovih
deklarativnih a sadrzajno razvodnjenih formulacija u jednom okruzenju u kome se podzakonskim aktima
regulisu krupna i krajnje kontroverzna pitanja - pitanja koja odgovorna vlast ne bi potezala ni samim
zakonskim aktima.
To sto je javnosti baceno u oci u vidu ovih devet tacaka sasvim se uklapa u aktuelni politicki dekor. Od njih
nikakve koristi zasigurno nece biti, a treba se nadati da nece biti ni neke narocite stete. Mnogo je stvari u
zivotu koje niti smrde niti mirisu. Bez tih devet tacaka nase je drustvo sigurno moglo da prodje. No kad su
vec tu, moci ce nekako da se probave. Mnogo su puta odozgo lansirane i teze i opasnije stvari. Oni koji se
spremaju da uzmu vlast moraju ovako nesto da prirede. Bice da i u vladanju i njegovoj pripremi ritual igra
neku ulogu koja se ne da zaobici.
Behljulj Becaj, publicista iz Pristine:
Kosovo dezert srpskih socijalista
- Milutinoviceva platforma za "okupljanje svih stranaka i konstruktivnih snaga" je jos jedan dokaz da
uzrocnici dosadasnjih promasenih nacionalnih i drzavnih ciljeva nisu izvukli nikakvu pouku iz dosadasnje
gubitnicke politike. To je najociglednije na kosovskom primeru. Posle svega sto se izdesavalo na Kosovu iz
pomenute platforme jedino sto je vidljivo jeste to da Srbija ne zna sta ce s Kosovom. Kako inace shvatiti
izjave prevazidjenog tipa kako je "Kosovo neotudjivi deo i unutrasnje pitanje Srbije". Samo politicki
mazohisti, zadovoljni vlastitim kancerom, mogu odustati od trazenja pomoci sa strane odakle, kada je u
pitanju Kosovo, jedino moze stici kakvo-takvo izlecenje. Imajuci u vidu kompleksnost krize na Kosovu i
oko Kosova, izuzetno zabrinjavajuce usloznjavanje situacije na ovom prostoru u poslednje vreme, koje nisu
nasle mesta u pomenutoj platformi, mislim da je Milutinovic svojim tackama jos jednom objektivno
potvrdio ono sto godinama srpsko rukovodstvo ne sme da prizna: da Kosovo prevazilazi mogucnosti srpske
drzave da resi ovaj problem. Rezim nije "okupio" sve Srbe u jednoj drzavi ali smatrajuci Kosovo
unutrasnjim pitanjem, dovodi ih u zajednicku opasnost.
Drugo, Kosovo u sustini nije unutrasnja stvar Srbije upravo zahvaljujuci ovom rezimu koji je pitanje Srba u
Bosni i Hercegovini resio uz neposredno angazovanje medjunarodne zajednice, iako je rec o drzavi koja je
medjunarodno priznata za razliku od Jugoslavije - izbacene iz svih medjunarodnih institucija. Ne moze se
status Srba van Srbije resavati uz angazovanje medjunarodnih faktora uz istovremeno iskljucivanje istih
faktora povodom resavanja statusa Albanaca, odnosno Kosova. Politika dvostrukih standarda u Beogradu,
umesto priblizavanja, Albance jos vise ucvrscuje u nameri da vlastito resenje traze samo uz pomoc
spoljasnjeg faktora.
I. H.
Dr Konstantin Obradovic:
Haski tribunal - kamen spoticanja
- Da bi se o tom programu moglo suditi potrebne su pre svega dve stvari: prvo, da vidimo detalje odnosno
kako ce sve to da se ostvari. Drugo, kojim sredstvima i na koji nacin, kaze nas sagovornik.
Na primer, Kosovo jeste "unutrasnja stvar SRJ" i to ni u svetu nije sporno, ali pitanje postovanja prava coveka
i nasih medjunarodnih obaveza ocigledno nije. To je jedan od uslova za reintegraciju u medjunarodnu
zajednicu i njene institucije.
Zeli li se, kaze dr Obradovic, opovrci tvrdnja da se na Kosovu krse ljudska prava, najlakse je i
najjednostavnije pustiti medjunarodne institucije za zastitu ljudskih prava da tamo uspostave svoje misije.
Recimo OEBS, pa ce se onda videti sta je na stvari. Rec je o prisustvu misije koju smo svojevremeno imali
u skladu sa svim obavezama koje smo prihvatili u okviru tzv. trece korpe dok je jos OEBS bio KEBS a
dok smo jos bili SFRJ. Posto ova drzava hoce kontinuitet, to dakle podrazumeva i prihvatanje obaveza. Van
svake je sumnje da bi SRJ dozvolila mesanje u unutrasnje stvari, pa prema tome takvog mesanja nema. Niti
bilo koja druga drzava, koja nema sta da krije i koja postuje ljudska prava, smatra da je prisustvo takvih
misija nekakvo mesanje.
A da se ljudska prava ovde krse, konstatuje dr Obradovic, i to ne samo manjina nego i drugih gradjana,
pomenuta Uredba je vrlo dobar dokaz. Sigurno da svi zelimo efikasnu pravnu drzavu, ali se ona sasvim
sigurno nece ostvariti ako Vlada Srbije hladnokrvno krsi savezne zakone.
Zalagacemo se, stoji u saopstenju iz predsednikovog kabineta, za sprovodjenje Dejtonskog sporazuma. Kao
sto je poznato, podseca nas sagovornik, i to je jedan od uslova za normalizaciju nasih odnosa sa svetom a
tu je i glavni problem - saradnja s Haskim tribunalom. Cuo sam predsednika SPO, gospodina Draskovica,
da se za to zalaze i posto ce izgleda uci u vladu, valjda ce uticati u tom pravcu jer je to ne samo dobra stvar
vec i nesto sto je neophodno. No, bojim se da bi gospodin Draskovic morao malo bolje da prouci
medjunarodno pravo i ono sto se u Hagu radi. Najpre, koliko je meni poznato, ukazuje dr Konstantin
Obradovic, nas tamo niko ne optuzuje za agresiju. Sud samo pokusava da utvrdi da li su sukobi bili
unutrasnjeg ili medjunarodnog karaktera, od cega opet zavisi kvalifikacija odredjenih prekrsaja odnosno
teskih povreda medjunarodnog humanitarnog prava.
Tacno je, objasnjava nas sagovornik, da je JNA bila legalna vojska legalne drzave koja se tada borila
protiv pobunjenika. Ali, moram da kazem, da se ni pobunjenici ne smeju tek tako pobiti. I ako su ti ljudi iz
vukovarske bolnice zbilja bili pobijeni, cak i ukoliko je sukob po kvalifikaciji suda bio unutrasnji, to i dalje
ostaje prekrsaj medjunarodnog prava samo sto nije ratni nego zlocin protiv covecnosti. Dakle, polozaj
okrivljenih, podvlacim ako je optuzba tacna, nece biti nimalo laksi. No, sigiran sam da ce gospodin
Draskovic kao pametan covek i dobar pravnik, kad postane ministar ili predsednik vlade, to sve nekako
nauciti. Ukratko, program o kom je rec nacelno je dobar a sta ce od toga biti to cemo videti, zakljucuje dr
Obradovic.
B. O. Ilic
|