Dr Aleksandar Kasas, istoricar, o Vojnoj upravi u Vojvodini 1944-45.

Medju tabu temama koje su se najduze zadrzale u nasoj posleratnoj istoriografiji jesu i iseljavanje Nemaca iz Vojvodine i Vojna uprava, koja je primenjivala posebno ostre mere prema Madjarima

Mihal Ramac

U proteklih petnaestak godina istorijske teme privlacile su veliku paznju javnosti, iako su se njima ponajcesce bavili publicisti i samozvani istoricari, ili oni naucnici koji su pristajali da istoriji pristupaju s dnevnopolitickih pozicija. Autori koji nisu polazili od ovakvih “modnih trendova" ili “zahteva trenutka" potiskivani su, bar u javnim glasilima, u drugi plan. Jer, javnost je, navodno, trazila “vruce teme" i podsticajne zakljucke a ne smirena i obrazlozena razmatranja. Pored toga, pojedine teme jednostavno nisu bile pozeljne, jer ih je neko proglasio osetljivim.

Medju tabu temama dugo su bila i zbivanja u Vojvodini potkraj Drugog svetskog rata, pre svega nasilno iseljavanje Nemaca i odmazda nad njima, kao i ostre mere koje je Vojna uprava za Banat, Backu i Baranju primenjivala prema Madjarima. Tu temu opsezno je i dokumentovano obradio dr Aleksandar Kasas, docent na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, u nedavno objavljenoj knjizi “Madjari u Vojvodini 1941-1946". S obzirom da je ucestvovao na januarskom Kongresu istoricara u Beogradu razgovor smo poceli pitanjem o oceni tog skupa.

- Prvo kongresno okupljanje istoricara posle raspada druge jugoslovenske drzave izazvalo je razlicita reagovanja. Nisam siguran da sam ja taj koji bi mogao davati ocenu, ali bih kao ucesnik izneo neke svoje utiske. Po meni dobro je da je nacinjen pokusaj da se okupe istoricari na jednom najvisem skupu. Tu se obicno iznose najnoviji rezultati pre svega arhivskih istrazivanja, resavaju znacajni problemi vezani za nastavu istorije, kako u osnovnim, tako i srednjim skolama i na univerzitetima, nasa i svetska javnost upoznaje sa onim gde se nalazi i gde je mesto istorijske nauke u drustvu, koliki su uticaji savremenih zbivanja na odabir teme naucnih istrazivanja, kolika je upotreba istoricara i istorijske nauke u politicke svrhe i jos mnogo, mnogo toga.

Da li ga je trebalo nazvati desetim ili prvim ni sam ne znam, ali smatram da sve dok postoji drzava koja u svom imenu ima Jugoslaviju i kongres istoricara treba da ima jugoslovensko obelezje, mada postoje i drugacija misljenja.

Pozdravljam i napor organizatora da mu daju medjunarodno znacenje, ali su se na Kongresu pojavili samo pojedini istoricari iz Rusije, Ukrajine i Makedonije. Sta je razlog tome, nije na meni da sudim. Poslednjih godina isuvise slusamo sami sebe, rezultati nasih istrazivanja tesko se probijaju u svet, gubimo i ono malo licnih kontakata kojih smo imali, nasi mladji kadrovi retko odlaze na usavrsavanja u inostranstvo, ne postoje sinteze i pregledi iz nase istorije koji bi se prevodili na svetske jezike kako bi se sira citalacka javnost upoznavala s nasom istorijom, a imamo o cemu da pisemo.

Prisutne su u javnosti, mozda opravdane, kriticke primedbe o tematskim okvirima o kojima je Kongres raspravljao, medjutim, javnost je bila o njima obavestena mnogo ranije i moglo se reagovati u vreme priprema. Ovom prilikom ne bih govorio o znacajnim i manje znacajnim temama, posebno u nacionalnom smislu. Radije bih izneo svoje zapazanje da na Kongresu nije uzelo ucesca nekoliko poznatih imena nase istoriografije, da istoricari koji su ceo zivot posvetili migracijama nisu ucestvovali, da je bilo onih istoricara na zalasku svoje karijere koji nisu izrekli nista novo, da je ucestvovalo malo mladih istoricara, mada u Beogradu, Novom Sadu, Niksicu i Podgorici stasava jedna nova generacija. Nije bilo ni ocekivane naucne polemike i “sukoba" mladje i starije generacije sto je krasilo ranije kongrese.

Bilo je i dosta organizacionih propusta, nedovoljne koordinacije i razmene informacija izmedju organizatora, ucesnika i naucnih ustanova. O nastavi su raspravljali i oni koji nisu ni dana proveli u ucionici posle zavrsetka studija. Da li je trebalo zuriti s njegovim odrzavanjem bas polovinom januara, to je posebno pitanje. No, to su samo neka moja zapazanja, utiske jos uvek sredjujem.

O cemu ste na Kongresu govorili?

- Ucestvovao sam u radu tzv. prve sekcije - “Migracije u formiranju balkanskih drustava". Moj prilog je nosio naslov: “Migracije i nasilna promena etnicke slike Vojvodine u Drugom svetskom ratu". Na osnovu arhivskih istrazivanja pokusao sam da prikazem sta se to desavalo sa slovenskim i neslovenskim narodima na jednom veoma dinamicnom migracionom prostoru kakav je Vojvodina gde je cesto dolazilo do promena u etnickom smislu, najcesce s tragicnim posledicama.

Prema popisu iz 1931. na teritoriji danasnje Vojvodine zivelo je 1.630.000 stanovnika od kojih je 33 odsto bilo Srba, 26 odsto Madjara, 21 odsto Nemaca, 7 odsto Hrvata, 5 odsto Rumuna, cetiri odsto Slovaka i Ceha, jedan odsto Rusina, isto toliko Jevreja, i dva odsto ostalih.

Razbijanje prve jugoslovenske drzave, stvaranje tri okupaciona sistema na podrucju Vojvodine, odnos prema srpskom i jevrejskom narodu jos vise su uslozili medjunacionalne odnose na ovom multietnickom prostoru. Vec aprila 1941. do izrazaja je dosla zelja okupacionih rezima da stvore etnicki ciste drzave i prostore i zato nije nimalo slucajno da je pod poseban udar doslo srpsko stanovnistvo u Backoj i Sremu, a u Banatu jevrejsko. Genocidnom politikom, koja se ogledala kroz masovne likvidacije, nasilnu promenu etnicke slike proterivanjem, posebno srpskih kolonista naseljenih posle 1918. godine, i naseljavanjem pripadnika tada vladajucih nacija, znatno je promenjena etnicka slika ovog prostora.

Zavrsetak rata nije docekalo oko 50.000 zitelja Vojvodine. Iz straha od Crvene armije i osvete komunista u jesen 1944, Vojvodinu je napustilo oko 200.000 Nemaca i Madjara, dok se oko 120.000 Nemaca naslo u logorima.

Od prvog dana oslobodjenja nova vlast je zelela da Vojvodini obezbedi izrazitiji srpski karakter i u brojcanom smislu, posebno u Backoj, jer za to nije bilo posebne potrebe u Banatu i Sremu gde su Srbi bili vecinsko stanovnistvo. Zato nije nimalo slucajno da ce do najvece kolonizacije 1946. doci bas na prostoru Backe. Ilustracije radi, prema jednom malo poznatom popisu stanovnistva s kraja 1944. godine, na najvodjanskom prostoru zivelo je 58,8 odsto stanovnika slovenskog porekla, od kojih oko 680.000 Srba, a 41,5 odsto je bilo neslovenskog porekla. Naseljavanjem borackog stanovnistva, taj odnos je znatnije popravljen u korist srpskog.

U Vasoj knjizi dosta prostora posvetili ste Vojnoj upravi za Banat, Backu i Baranju koja je uvedena oktobra 1944. Zasto je ona uvedena?

- Razlozi su bili visestruki. Narodnooslobodilacki pokret nalazio se tada u svojoj zavrsnoj, oslobodilackoj fazi. U jesen 1944. godine veliki deo Srbije bio je oslobodjen a Crvena armija se priblizavala granicama jugoslovenske drzave. Za pokret pod rukovodstvom komunista i Josipa Broza od nemale vaznosti je bilo pitanje ko ce osloboditi Beograd. U tom vremenu vojvodjanski, a narocito banatski prostor je dobio posebnu vaznost. Nimalo nije slucajno da bas 16. oktobra 1944. Josip Broz dolazi u Vrsac iz Krajove i Moskve kako bi komandovao operacijama za oslobodjenje glavnog grada. U tim operacijama, ali i za konacno oslobodjenje citave jugoslovenske teritorije, vojvodjanski prostor trebao je da posluzi, pre svega, kao teritorija koja ce moci da posluzi kao ekonomski rezervoar za ishranu velikog broja nasih i saveznickih vojnika, a na kojoj je postojala velika koncentracija neslovenskog stanovnistva od koje je strahovala nova vlast. Takodje, ni organi narodnooslobodilacke vlasti do pred kraj rata nisu bili dovoljno razvijeni i spremni da preuzmu vlast. Strahovalo se i od znacajnijeg uticaja monarhisticki raspolozenih snaga, posebno u Banatu i juznoj Backoj, tj. Sajkaskoj.

Na osnovu procene tadasnjeg najviseg vojnog i politickog rukovodstva Jugoslavije, ali najvise na sugestiju backih komunista, na prostoru Banata, Backe i Baranje uvedena je Vojna uprava, samo dan po dolasku Josipa Broza u Vrsac. Politicki, ekonomski, vojni i nacionalni razlozi uslovili su da se ona uvede. Mada je kratko trajala, svega 103 dana, ona je svojim delovanjem uticala na buduca zbivanja. Zaostreni i delikatni medjunacionalni odnosi kao posledica okupacije i stradanja, pre svega srpskog i jevrejskog stanovnistva, uslovili su da nova vlast pristupi radikalnijim resenjima, pre svega u odnosu na nemacko i madjarsko stanovnistvo. Obe ove nacionalne grupe proglasene su za kolektivnog krivca i zbog toga su trebale biti najstrozije kaznjene, mada ce se odnos prema vojvodjanskim Madjarima promeniti vec posle svega mesec dana njenog postojanja, a kaznjeni ce biti samo oni za koje se procenjivalo da potpadaju pod kategoriju ratnih zlocinaca.

Kako ste ustanovili broj zrtava u vreme postojanja Vojne uprave, postoji li o svemu dokumentacija?

- Neke greske koje su tada cinjene od strane najviseg komunistickog rukovodstva, stradanje i neduznog stanovnistva i dr., a u zelji gradjenja tzv. bratstva i jedinstva posle rata, umnogome su uticale da Vojna uprava bude jedna od tabu tema, pa i istrazivanje broja zrtava. Baveci se proucavanjem svega onoga sto se desavalo s vojvodjanskim Madjarima u toku rata morao sam biti suocen i s problemima njihovog kaznjavanja u vreme Vojne uprave. Kao posledica stradanja srpskog stanovnistva u aprilskom ratu 1941. kada je ubijeno od strane madjarskog okupatora preko 3.500, a posebno zbog ucesca u raciji 1942. u Sajkaskoj, Novom Sadu i Starom Beceju, kada je pobijeno i pod led Tise i Dunava baceno preko 4.000 Srba i Jevreja, madjarsko stanovnistvo moralo je odgovarati pred novom vlascu.

Samo na osnovu prvorazredne arhivske gradje, koja mi je bila dostupna mogao sam da dodjem ne samo do priblizno tacnih podataka o broju stradalih, vec i da donosim odredjene ocene o tadasnjoj politici Komunisticke partije Jugoslavije prema vojvodjanskim Madjarima. Za razliku od nekih madjarskih publicista koji su poceli da se bave ovim problemima i kojima je namera bila sasvim drugacija od mojih, u knjizi pored spiskova streljanih Madjara naveo sam i razloge zbog kojih su stradali. Pokusao sam da pokazem da je nova vlast diferencirano pristupila kaznjavanju Madjara: najvise ih je stradalo u onim mestima gde je izvrsena racija i gde je bilo najvise pripadnika fasistickih i nacionalistickih organizacija. Da li su bas svi morali biti kaznjeni smrcu, tema je za jednu dublju analizu. U knjizi sam istakao i to da su likvidacije vrsili najvecim delom pripadnici OZNE, da je bilo i primera licne osvete, da je bilo i nevinih zrtava ali da je broj stradalih vojvodjanskih Madjara negde oko pet hiljada. Ovaj broj se znatno razlikuje od nekih koji su “naucno" pokusali da dokazu da taj broj iznosi dvadeset, cetrdeset, pa cak i osamdeset hiljada. S ovim brojem se pocelo manipulisati ne slucajno pocetkom devedesetih godina u vreme kada sam ja ovu temu poceo da obradjujem kao projektantski zadatak finansiran od strane Ministarstva za nauku i tehnologiju Republike Srbije, koje je u najvecoj meri i pomoglo stampanje ove knjige.

Kakav je Vas uvid na reagovanja o knjizi?

- Kao autor jedne osetljive i delikatne teme iz nase novije istorije morao sam biti suocen i s cinjenicom da ce reakcije biti razlicite. Naravno, najvece zanimanje, kao uostalom i Vase, vezano je za delatnost Vojne uprave i broja stradalih Madjara. Neki prikazivaci moje knjige, posebno u novosadskom listu na madjarskom jeziku “Madjar so", pokusavali su da ospore rezultate mojih istrazivanja, ali nasuprot tih stavova ovih dana dobio sam jedno meni posebno drago priznanje od dr Enike Sajti iz Segedina koja se i sama bavila ovim pitanjima. U vodecem istorijskom casopisu u Madjarskoj “Sazadok" dala je veoma pohvalnu ocenu mojoj knjizi.

U celini sam zadovoljan svim reagovanjima. Knjiga je pocela da zivi. Prikazana je i u nasim istorijskim casopisima i u dnevnoj stampi. Odrzano je vise promocija: u Novom Sadu, Subotici dve, Somboru, Temerinu itd. Dobijam cesta pisma koja me podsticu da i dalje istrazujem. Knjiga se, kako sam obavesten, trazi i cita i kod nas i u inostranstvu sto me posebno raduje. U pregovorima sam da se objavi u Madjarskoj i Svajcarskoj, ali i da izadje drugo dopunjeno izdanje na srpskom jeziku posto je, zbog nedostatka sredstava, stampana u svega 500 primeraka.