POZORISNE PREMIJERE

Srdjan Koljevic: “Parabelum", rezija Nikola Pejakovic, scenografija Geroslav Zaric, kostimi Milica Grbic

“Pricu" o predstavi “Parabelum" bi trebalo poceti kakvom masnom psovkom. Time bi jednim metkom posvrsavali posao oko vise dugouhih zivotinja iz sume, sto konkretno znaci da bi u potpunosti definisali karakter ove predstave, zatim bi se naglasilo kojoj vrsti publike je namenjena i trece, najtacnije se izjasnili o njoj.

To sto je premijerna publika u Zvezdara teatru videla preksinoc u najkracem, jer duze nije potrebno, bi se moglo opisati ovako: “Parabelum" kao tekst, pokusava da se smesti izmedju poetike filma “Lepa sela lepo gore" Srdjana Dragojevica i osnovnog izraza pozorisne predstave “U plamenu strasti", Ivana M. Lalica, koju je u Zvezdara teatru rezirao Gorcin Stojanovic. Ono sto se mora reci to je da se pokusava, znaci da se u tome naravno, nije uspelo.

Radnja u Koljevicevom tekstu se desava na otvorenom putu, izmedju tunela i porusenih mostova, kuda, kao u “Lepim selima" ne prolazi niko, s tim sto je rat preko reke krivog toka vec zavrsen. Duhovite replike junaka ovog filma, koje su bile ocigledan uzor piscu Srdjanu Koljevicu, u ovom tekstu su zamenjene obiljem psovki i ponovo psovki, kolokvijalnog izrazavanja bez potrebe i pokrica, gomilom opstih mesta i gotovih “mudrosti", toliko nevesto upotrebljenih da ih ne moze opravdati ni mestimicno ironiziranje istih. Zajednicka tacka ove i predstave “U plamenu strasti" bi trebalo da bude u formalnom izrazu. Koljevic, naime, zna da postoji “sapunska opera" postupak i shodno svojoj informaciji pokusava da isti primeni. Jedini problem bio je u tome sto je doslo do klasicnog (psovka) nesporazuma, to jest poistovecenja. Nesto kao kada se citalac kakvog “ljubica" poistveti sa glavnim junakom. Cetvoro domacih i jedan inostrani (crnac) nesrecnik, susrecu se, igrom puste sudbine, na otvorenom putu i posle niza ubistava, ozivljavanja, kumovskih podmetanja i drugih gadosti, zapravo imaju zadatak da ostvare osnovnu metaforu ovog projekta - radnju koju su Beogradjani tokom setnji preporucivali Zoranovim protivnicima (psovka), materijalizovanu u obliku vecnog falusnog simbola Srba, “parabeluma" italijanske proizvodnje.

Nema nikakve potrebe niti razloga trositi dalje prostor na prikazivanje ovog igrokaza koji se nalazi u sustinskom nesporazumu sa pozoristem. U pitanju je klasican primer podilazenja publici za sitne pare i sasvim je nejasno kako je umetnicki direktor Zvezdara teatra Dusan Kovacevic dopustio da njegovo ime “zalegne" iza ovog “ostvarenja". Ono sto je pored cinjenice, da domaca dramska literatura vise nema priliku da dublje padne, takodje bolno jasno jeste da siroti glumci trpe sve. Kada bi bilo moguce izdvojiti se iz mora neodgovornosti koje kuljaju iz ovog projekta, uocili bismo sa kakvim naporom, entuzijazmom, i otvorenoscu su pre svih Branislav Lecic i Nebojsa Glogovac, zatimTamara Vuckovic i Slobodan Boda Ninkovic posli na ovaj, pateticno govoreci, put bez povratka.

Zeljko Jovanovic