POZORISNE PREMIJERE : "NA CIJOJ STRANI", RONALD HARVUD, REZIJA LENKA UDOVICKI, SCENOGRAFIJA I

Kljucno mesto Harvudovog komad "Na cijoj strani", nije pitanje da li su umetnost i politika odvojeni, kako bi to moglo izgledati na prvi pogled, cak ni kada ga u posledenjem saslusanju sebi postavi dirigent broj jedan prve polovine ovog veka Vilhelm Furtvengler. Uprkos naslovu komada centralo pitanje nije ni, kako to, pritesnjen nedostacima dokaza koje groznicavo trazi, misli major americke vojske Arnold, da se covek mora opredeliti i uvek odabrati stranu. Temeljno pitanje ove drame, kao i veka na izmaku jeste ono koje sebi i svom pretpostavljenom postavlja porucnik Dejvid a ono, izreceno u obliku konstatacije glasi: "Samo tiranije shvataju moc umetnosti". Harvudova prica je u osnovi jednostavna i moze se i (nazalost) mora, citati iz dve perspektive: (zamisljene) pozicije koja je problem u ovom komadu dolazi iz pozicije sveta i one koja je bitno nasa, i tice se neceg sasvim drugog - repertoarske politike jednog pozorista.

Glavni junaci ove Harvudove, prakticno prosirene duodrame su oficir Saveznicke vojske major Arnold i poznati dirigent Vilhelm Furtvengler. Nakon Drugog svertskog rata saveznicke okupacione vlasti u Nemackoj formiraju denacifikacioni sud sa zadatkom da ispita proslost i drzanje svake javne licnosti od vremena dolaska Hitlera na vlast do kraja rata. Na tom spisku je naravno, bio i Furtvengler, dirigent i kompozitor koji je bio "sef" Berlinske opere za sve to vreme, i koji je dirigovao orkestrom i one noci kada je uoci rodjendana Adolfa Hitlera 19. aprila, 1942. godine na svecanosti bio prisutan i slavljenik licno.

Psihoterapeutsku ulogu denacifikacionog suda, njegovu ulogu i znacaj za pravilan razvoj duha nemacke nacije nakon Drugog svetskog rata, Harvud ozivljava tehnikom sudskog trilera, slicno postupku primenjenom u drami "Majstor" koja je, takodje nedavno, izvedena na nasoj pozorisnoj sceni. Ispitivanje Furtvenglera ce, kao primarni dogadjaj i generator "radnje", medjutim, postaviti neka, vec pomenuta pitanja kojima se Harvud bavi u svojoj drami, na koja, kao u svakom dobrom komadu nema jednoznacnog odgovora. Pitanje pozicije intelektualca u autokratskom rezimu, realizovano je u ovom komadu vec uz pomoc sporednog junaka, pre svega druge violine Berlinske filharmonije Helmuta Rodea, cija se uloga sastoji u tome da ucini vidljivom i dramski relevantnom, poziciju malog coveka u takvom rezimu kakav je bio fasisticki. Medjutim, "sukob" dvojice glavnih protagonista, majora Arnolda i Vilhelma Futvenglera, ima zadatak da otvori jedan savim drugi problem. Kao predstavnik americke pragmaticne misli, pojednostavljenog nacina rezonovanja i bahatosti, ponasanja kome snagu daje moc drzave ciji je predstavnik, major Arnold je zapravo prototip jednog nacina misljenja i slike sveta nasuprot koga se nalazi slavni dirigent, lik komponovan tako da ponudi jedan drugi (evropocentrican) pogled na svet. To sto je pitanje u ovoj drami, problem participacije u vlasti, i to takvoj, naizgled centralno, svedoci da je Harvud napisao komad u kome se tek iz drugog plana postavlja sustinsko. Dvojica junaka su na pocetku drame samo predstavnici odredjenih drzavnih modela i kao takvi oni ne predstavljaju narocito zanimljive likove. Medjutim, kada uprkos preporuci drugog tela denacifikacionog suda, major ipak nastavi istragu, ispostavice se da je rec o zivim ljudima - posledicama tih sistema. Tek tada ce se pojaviti velicanstveno pitanje: problem drustvenog medijuma umetnosti i kulture uopste na koje je ponudjen odgovor i to iz jedne sredine koju takav sud po svoj prilici tek ocekuje. U tom smislu postavljanje Harvudovih komada i to "Majstora" u Narodnom pozoristu, kao i "Na cijoj strani" u Ateljeu 212, ima znacaj dalekosezne ali histericne repertoarske politike futuristickog karaktera.

Svoj rediteljski posao u predstavi "Na cijoj strani" Lenka Udovicki je "locirala" izmedju dva plakata cuvenog koncerta Berlinske filharmonije, odrzanog tog 19. aprila 1942. godine, rad scenografa Miodraga Tabackog, realizovanih kao snimak i njegov negativ. Scenski prostor su cinile berlinske posledice saveznickih aviona, naseljene duhovima proslih, sadasnjih ali i buducih vremena. Ono na cemu je rediteljka Lenka Udovicki narocito insistirala, ipak je bila sekundarna metafora ovog komada, koja, naravno, nije bez svojih vrednosti. Lenku Udovicki je pre svega interesovala scenska artikulacija problema umetnikove licnosti i njegovog angazmana, cime je zapostavljena ona po nasem misljenju izazovnija, a tice se sustinskog problema kraja jednog modela civilizacije. Uz potpuno zadrzavanje od redukcije i sazimanja teksta, gledaocima je ponudjena iscrpna analiza Harvudovog komada cije je teziste u potpunosti bilo locirano na glumackoj igri. Naznacenu civilizacijsku razliku, ciji su protagonisti mojor i slavni dirigent, ona definise diskretnim znacima koji se na primer sastoje u tome da, uvek kada govori o muzici Ljuba Tadic kao Furtvengler, se obraca nemackim sluzbenicima u saveznickom sudu a ne svom ispitivacu - Amerikancu. Narocito naglasavajuci onaj segment u kome se definise pozicija malog i na sve spremnog coveka, u ovom slucaju Druge violine, rediteljka definitivno bira "stranu" ostajuci pri stavu da ne treba izlaziti iz naslovom naglasene metafore, sto je glumce pojedinacno, dovodilo u poziciju da bukvalno brane svoje junake. Ulogu Druge violine, Helmuta Rodea, i njegovu poziciju, branio je Petar Kralj, koji u tome uspeva u potpunosti. Ono sto Petar Kralj postize mimo rediteljske intonacije, jeste uverljivost sa kojom brani velikog dirigenta. Kada mu major ponudi saradnju, Helmut je naravno prihvata, pristaje da "otkuca" sve sto zna o Furtvengleru, medjutim, ono sto nadilazi nivo uobicajene kreacije jeste snaga sa kojom Petar Kralj brani poziciju i znacaj velikog umetnika uopste. Petar Bozovic se u pozoriste vratio sigurnim korakom. Posle pocetnih nepreciznosti (problem interpretacije teksta), nakon "ispipavanja" terena i Furtvenglerove genijalnosti koja u prvi mah zbunjuje majora Arnolda, Petar Bozovic efektno prelazi u drugu brzinu i drukciji glumacki izraz. Njegova glumacka vestina narocito dolazi do izrazaja u trenutku kada junak koga tumaci nastupi u svoje licno ime. Gadjenje koje kod majora izaziva svako prenemaganje, "muziciranje" i saradnja sa onima koji spaljuju milione ljudi, Petar Bozovic prevodi u relevantan stav odvojen i prociscen od jednoznacnog udbaskog isledjivanja sa kojim bi ova predstava, da je otisla u tom pravcu, bila manje uspela. Lik Furtvenglera Ljuba Tadic tumaci sa toliko rafinmana, osecanja za razlicita stanja i karakterne nijanse da se njegovo prisustvo na sceni oseca i kada nije na njoj. Zahvaljujuci svojoj neospornoj glumackoj harizmi Ljuba Tadic je odbranio lik Furtvenglera samim pojavljivanjem na sceni dok je tananim sencenjem lika jednog genija zapravo on postavio ono sustinsko pitanje koje izgovara porucnik Dejvid. Steta je sto mladi Bojan Zirovic nije mogao da prihvati "bacenu rukavicu", sto je doduse tesko bilo i ocekivati od njega s obzirom na mladost i neiskustvo. Zanimljivu i uspelu kreaciju ostvarila je Anita Mancic kao Emi Straube, koja uspeva da svoju poziciju statiste u procesu (Nemice u saveznickoj administraciji) ucini organskim delom predstave, dok je najnezahvalniji zadatak imala Milica Mihajlovic, ciji je lik Tamare Zaks, Ronald Harvud ostavio nedovrsenim.

Zeljko Jovanovic