Americka politika prema Titu u vreme Huverove i Ajzenhauerove administracije u studiji "Spasavanje Tita"

Proklamovana "klin strategija" ciji autori su Dzordz Kenan i Averel Hariman Jugoslaviju je videla u centru americke politike prema Evropi. Ajzenhauerov drzavni sekretar Dzon Foster Dals bio je fasciniran Titom i mogucnoscu da se na miran nacin razbije jedinstvo komunistickog bloka. Nakon susreta s Titom Dals je zakljucio: "Ovo je bio jedan od mojih najlepsih dana, ikada provedenih"

Dragan Bisenic

Prosto je neverovatno da Dzon Foster Dals vec godinama nema ulicu na Novom Beogradu. Tu, gde su svoje ulice dobili mnogi lideri "treceg sveta", svoj kutak mogao bi da ima i ovaj nekadasnji americki drzavni sekretar iz vremena mandata predsednika Dvajta Ajzenhauera. Njegova fascinacija Titom i Titovom politikom prema Sovjetskom Savezu, a narocito odbijanjem rezolucije Informbiroa, bila je presudna za uzdizanje spoljnopolitickog polozaja Jugoslavije na nivo svetskog prioriteta. Iz takvog polozaja Tito je krenuo u osvajanje i pridobijanje nesvrstanih zemalja, gradjenje pozicije koja ce biti "ni na Istoku, ni na Zapadu", odnosno "i na Istoku, i na Zapadu". Administracija SAD bila je sigurna da ce doci do novog svetskog sukoba ukoliko bi SSSR ili neki od satelita nasrnuo na Jugoslaviju. Ni Jugoslavija sa svoje strane nije ostala duzna. "Taj covek koji je poznat kao najljuci ratnik 'hladnog rata', bio je nas najbolji prijatelj u SAD", govorio je o Dalsu Leo Mates.

Odnos Sjedinjenih Americkih Drzava prema Jugoslaviji u toku hladnog rata, od 1945. do 1960, tema je odlicne studije americke profesorke istorije Lorejn Lis. Knjiga "Keeping Tito afloat" ("Spasavanje Tita") pojavila se krajem prosle godine, u univerzitetskom izdanju Pensilvanija univerziteta, te je stoga stampana u ogranicenom tirazu i nije lako, cak ni u Americi, stici do nje. Knjiga, naravno, prilazi temi daleko studioznije i kompleksnije, ali njome apsolutno dominiraju relacije Dalsa i Tita.

U vreme Trumanove administracije, do sukoba Tita i Staljina 1948. u americkim ocima Tito je bio najlojalniji satelit. Nakon sto su, uz svu opreznost, Amerikanci zakljucili da je sukob Tita i Staljina stvaran i potencijalno njima koristan, formulisali su novu politiku prema njoj. NJen autor bio je Dzordz Kenan, jos uvek zivi veteran americke diplomatije, tada na mestu glavnog planera u Savetu za nacionalnu bezbednost. U izvestaju broj 18. ta politika je formulisana, a na kasnijim sastancima, zakljuceno je da Tito bude poverljivo informisan kako su SAD spremne da pomognu Titu. Tadasnji americki izaslanik u Evropi Averel Hariman preporucio je istovetne mere prema Jugoslaviji. Njegov predlog je prihvacen. Do 1950. SAD su formulisale svoju strategiju klina s Jugoslavijom u njenom evropskom centru. Od sukoba sa Staljinom do tada postojali su razliciti pregovori o modusima pomoci Jugoslaviji u koje su ukljuceni najvisi americki diplomatski zvanicnici. CIA je sa svoje strane dosla do Kardeljevog poverljivog dokumenta u kojem se rukovodstvu zemlje predlaze poboljsanje odnosa s Amerikom i Zapadom.

Dolaskom republikanske administracije, Titove pozicije u Vasingtonu neocekivano rastu. Novi drzavni sekretar Dzon Foster Dals odusevljen je jugoslovenskim primerom, odnosno mogucnoscu da se narusi monolitnost komunistickog bloka bez svetskog rata i na miran nacin. Slavni ratni general Dvajt Ajzenhauer obecava slobodu narodu istocne Evrope i smanjenje sovjetskog uticaja u svetu. On je u svom pristupu Jugoslaviji prednost davao vojno-strateskim, a manje politickim opcijama. Ocekivao je da ce Jugoslavija poboljsati odnose s Italijom i ukljuciti se u NATO. I tada, kao u nekim kasnijim periodima, za SAD se postavilo pitanje: da li podrzavati i saradjivati s totalitarnim zemljama samo ukoliko su spremne da ostanu van sovjetskog uticaja i kontrole ili saradjivati samo s demokratskim zemljama. Pre nego sto je administracija dala konacan odgovor na ovu dilemu, umire Staljin, ali Ajzenhauerovi prioriteti bili su ocigledni. Tadasnjeg americkog ambasadora u Beogradu Dzordza Alina pitao je kako bi Jugoslavija reagovala u slucaju rata Sovjeta i Zapada. Alin je povezao s tim polozaj Nemacke. Ukoliko bi Nemacka bila na strani Zapada, Tito bi prisao slovenskoj braci. Ukoliko bi Nemacka bila neutralna i Staljin na vlasti (!?), Jugoslavija bi ostala izvan sukoba. Uslovljavanje vlascu Staljina, koliko je iznenadjujuce, toliko i nije ukoliko se poveze sa idejama Lavrenija Berije, sefa KGB i jednog od pretendenata na Staljinov polozaj, o ujedinjenoj i neutralnoj Nemackoj kao i priblizavanju Titu.

Dalsove fascinacije jugoslovenskim primerom, sve vise su rasle. Tito je po njegovom vidjenju bio iskreni nacionalista, a to je po njegovom misljenju, mogla da bude prilika za impuls nacionalizma u istocnoj Evropi koji bi bio nekontrolisan. Tito je po Dalsovom uverenju, radio u najboljem interesu svoje zemlje.

Ajzenhauer je Jugoslaviju najradije video u clanstvu NATO-a. Jos u predizbornom govoru, Jugoslaviju i Spaniju je nagovestavao kao moguce nove clanice. To je bilo slicno onome sto je govorio tadasnjem ministru spoljnih poslova Koci Popovicu. Najzad je pocetkom 1953. ostvareni uslovi za saradnju Jugoslavije i nekih clanica NATO-a. Saradnja Jugoslavije, Grcke i Turske koja je pocela jos pod Trumanom, prvo potpisivanjem tzv. Ankara pakta a onda njegovim preobrazavanjem u Balkanski savez. Nacelnik jugoslovenskog Generalstaba Peko Dapcevic posecuje SAD tim povodom. U razgovoreu s Amerikancima ukljucuju se Vladimir Velebit, Leo Mates, ministar spoljnih poslova Koca Popovic, Svetozar Vukmanovic Tempo, ministar finansija Avdo Humo. Ambasador u SAD tada je Vladimir Popovic, a kasnije u Vasington stize i kao novi ambasador Marko Nikezic.

Nakon ratifikacije Balkanskog pakta, ocekivalo se da je stupanje Jugoslavije u NATO, sledeci korak. Tito je, medjutim, ostrije razdvajao politicka od vojnih pitanja. On nije video Jugoslaviju u NATO okruzenju, smatrajuci da je NATO cista antikomunisticka organizacija.

Sledecih godina dolazi do serije pregovora o vojnoj pomoci i ukljucivanja Jugoslavije u razlicite odbrambene programe. Americka ambasadorka u Rimu Tita je nazivala "velikim ucenjivacem". U to vreme rasplamsala se Trscanska kriza. Tito je obecavao pristupanje Jugoslavije Zapadnoevropskoj odbrambenoj uniji, ukoliko Italija pristupi Balkanskom savezu. Koca Popovic je poceo razgovore o ovim predlozima koje je Tito izneo u intervjuu Dzonu Sulcsbergeru. U pregovore povodom Trsta ukljucuje se i sam Ajzenhauer. On salje Titu toplo i ljubazno pismo u kojem ga podseca na njegovo ratno herojstvo i drzavnicko drzanje, predlazuci da pregovore u vezi s Trstom dovede do uspesnog kraja, a SAD sa svoje strane ce ceniti tu politiku. Velebit svedoci da je Tito bio jako polaskan time da mu jedan heroj Drugog svetskog rata pise tako ljubazno i prijateljsko pismo.

Ajzenhauer je naglasavao da se sve mora ciniti, ne samo da se Tito drzi van sovjetske zone, nego da bude na americkoj strani. S jugoslovenske strane, u Vasington je upucen memorandum s predlozima o dugorocnoj privrednoj saradnji. U Stejt departmentu povodom Jugoslavije stvoren je takav kalambur, da po recima Voltera Badela Smita, "leva ruka nije znala sta radi desna".

Jos vise nejasnoca stvara obnavljanje kontakata izmedju Jugoslavije i SSSR. Jugoslavija je tada bila usred vaznih pregovora o obimnom programu vojne pomoci koji je ukljucivao avione i drugo najsavremenije borbeno naoruzanje. Za administraciju, Jugoslavija je, uprkos tome sto zvanicno nije pripadala zapadnom svetu, bila "primer maksimalne bezbednosti uz minimalne troskove", za razliku od drugih neutralnih zemalja (Svedska, Svajcarska, Irska) koje su garantovale malo sigurnosti i mnogo troskova.

Dolazak sovjetske delegacije u Jugoslaviju 1955. Dals je ocenio kao "pobedu Titove politike nezavisnosti", ali promenom vodje republikanaca i dolaskom Nolanda umesto Tafta, njegova politika dobija velikog protivnika.

Sve vreme, paralelno s ovim akcijama, idu pregovori o mogucnostima za susret Ajzenhauera i Tita. I pored svih napora, do njega ce doci tek 1960. u vreme zasedanja Generalne skupstine UN u Njujorku.

Tito je primio Dalsa u novembru 1955. na Brionima. Pitanja o kojima su diskutovali odnosila su se na teme "od Nemacke do Azije". Izvestavajuci predsednika SAD, Dals je rekao da mu je taj dan bio jedan od najlepsih koje je proveo u svom dotadasnjem zivotu.