Dr Miroslav Kopecni, direktor Instituta za nuklearne nauke “Vinca"

Kontaminirana hrana nastaje kad cestice koje su radioaktivne padnu recimo na kupus ili krompir. Radioaktivni materijal ne moze se nicim unistiti i kada ga jednom unesete u organizam, tu nastaje problem

Nase zemljiste manje je zagadjeno teskim metalima, hemijskim agensima za suzbijanje korova ili biljnim stetocinama, kaze za “Nasu Nedeljnu Borbu" dr Miroslav Kopecni, direktor Instituta za nuklearne nauke u Vinci, odgovarajuci na pitanje “kakvog je kvaliteta hrana na domacoj trpezi", uz opasku da postoje strucnjaci koji tvrde da je kvalitet zemljista nasa komparativna prednost.

“Kad govorim o hrani i vestackom djubrivu ja prosto kazem da je to jedna vrsta narkomanije. Krene se s malom dozom, medjutim, priroda ima adaptivan sistem - doza se poveca i prosto zatvorite jedan pakleni krug. Ne verujem da bi sada na tlu Nemacke nesto raslo bez ozbiljnih doza hemijskih agenasa koje su na granici da ugroze krupne organizme. Na primer, u Italiji uopste vise nema zeceva, fazana... ne ubijaju se vise crvici, nego toplokrvni organizmi", upozorava direktor “Vince".

On smatra da je neobrazovanost nas veliki problem. Po pravilu su svi hemijski agensi izuzetno toksicni i njihova razblazenja su vrlo visoka, jedan prema 100 ili 1.000. “Seljaci naivno dodaju malo vise nego sto treba ili ne znaju da procitaju uputstvo, pa imate primere da se zbog viska hemikalija prosto sprze usevi. Medjutim, poslednjih desetak godina “izvlacilo" nas je to sto su preparati bili jako skupi, a bili smo i izolovani i ta zastitna sredstva su se relativno malo koristila, pa je nase zemljiste uspelo u prilicnoj meri da se oporavi", objasnjava dr Kopecni.

Na pitanje sta se desava ako kojim slucajem na trpezu dodje ozracena hrana, on upozorava da treba razlikovati kontaminiranu i ozracenu hranu. “U svetu se, na pimer, mnogo propagira sterilizacija hrane zracenjem. To je odredjena vrsta zracenja koja prodje kroz hranu, recimo kroz krompir, ubije klice (i ne zadrzi se) i taj krompir vise nije radioaktivan. Ili, recimo ozracite mleko jakom dozom, ubijete sve bakterije, ali ono ne ostane radioaktivno".

“A kontaminirana hrana nastaje kad cestice, koje su radioaktivne, recimo iz Cernobila, padnu na kupus ili krompir. Kad ih kuvate, one zrace, dok ih jedete, zrace - i kad su u organizmu - one zrace. Radioaktivni materijal se ne moze nicim unistiti, on samo prirodno moze da se raspadne i kada ga jednom unesete u organizam, tu nastaje problem", zakljucuje sagovornik “Nase Nedeljne Borbe" i dodaje: “Kalijum ce sigurno otici u kosti i doklegod covek zivi on ce da zraci. Jod ce otici u stitnu zlezdu, a neki radioaktivni elementi ce samo da “protrce" kroz nas organizam, ali oni nisu opasni. Opasni su oni koji udju u tkivo, jer stalno povecavaju mogucnost da se nesto zlo dogodi".

Otkad postoji “Vinca", istrazivaci ovog instituta svakodnevno, sa odredjenih tacaka, mere aktivitet Dunava, aktivitet vazduha, padavina, lisca... Kad je izbila havarija u Cernobilu, videlo se kako su rasle te koncentracije, ali, one su bile mnogo puta vece kad su bile otvorene nuklearne probe.

Cernobil je odmah bio vrlo jasno vidjen, konstatuje dr Kopecni, uz objasnjenje da postoje linije, preko kojih se vlada obavestava da je doza iznad one koja je standardna. “Zamolio sam i da se u nasem casopisu, svakoga meseca, po danima, prikaze radioaktivnost u vazduhu s neke od tacaka koje merimo. To onda saljemo na mnoge adrese".