Beda iz jugo-zamrzivaca

U gradovima gde se zivi na asfaltu i gde su posebno bedni oni kojima ne stize pomoc sa sela i rodne grude, cak 30 odsto urbanog stanovnistva bilo je ispod granice siromastva. Trujemo se, zato sto smo siromasni

Bojana Jager

Koeficijent siromastva ovog naroda i nemar ove drzave merimo proteklih dana brojem sahrana otrovanih rakijom, kojom su mislili da mogu da razgale napacenu dusu. Desava nam se ono sto je tipicno za siromasne zemlje treceg sveta i za bivse socijalisticke drzave koje su zakasnile s tranzicijom, da su erodirani svi standardi - od morala i dobre poslovne tradicije, kvaliteta proizvoda i usluga, higijene do kontrolnih funkcija nadleznih institucija. I da od odgovornosti za izgubljene ljudske zivote danas svi peru ruke, kako sam vlasnik firme “Zivadinovic", koji je otrov u maliganima posejao po Srbiji, tako i oni koji su zakonom bili obavezni da kontrolisu sta jedemo, pijemo, cime se lecimo i u kakvom okruzenju zivimo.

U Americi, na primer, za neke stvari ne treba pitati sociologe od zanata. Dovoljno je prosetati bilo kojim kvartom da bi se zakljucilo koja drustvena grupa u njemu zivi i to po velicini odece koja se pretezno prodaje u radnjama. Sto je kvart siromasniji brojevi odece su veci, jer siromasni jedu nekvalitetnu hranu i naprosto su deblji. U Rusiji trovanja metil alkoholom, zajedno s porastom alkoholizma i siromastva, nisu retka. Bas kao i kod nas nakratko uzburkaju javnost, koja se pita “kuda ide ovaj drustveni brod", a onda se sve slegne do nekog sledeceg veceg incidenta. U Srbiji sada, kad je broj umrlih od rakije-mucenice iz dana u dan veci, mnoze se price da je toga bilo i ranije, samo pojedinacni slucajevi nisu dizali toliko prasine, da je “etilusa" dolazila glave i vojnicima i civilima po Bosni, jer je i to tamna strana rata i da je pad standarda domaceg stanovnistva dobra podloga da se kupi smrt u flasi ili konzervi bez, odnosno s fals etiketom.

Prema proracunima mr Aleksandare Posarac, u 1996. godini cak 26 odsto jugoslovenskog stanovnistva nije imalo dovoljne prihode ni da se hrani u skladu s nutricionistickim zahtevima, dakle bilo je krajnje siromasno. U gradovima gde se zivi na asfaltu i gde su posebno bedni oni kojima ne stize pomoc sa sela i rodne grude, cak 30 odsto urbanog stanovnistva bilo je ispod granice siromastva. U urbanim radnim porodicama tako zivi polovina stanovnistva, a medju njima je 32 odsto porodica s decom. Da li se uopste od ljudi koji ne mogu ni da se prehrane, moze ocekivati da pre nego sto pogledaju u robu, ne pogledaju u njenu cenu i da se za kupovinu ne odlucuju prema kvalitetu i standardima sopstvenog zdravlja, vec prema praznini sopstvenog budjelara. Pa i Zivadinovicevu rakiju, sve zajedno s metilom, potrosacima je najtoplije preporucila njena cena od 16 do 18 dinara za litar, najmanje upola niza od svakog zestokog pica nekog industrijskog proizvodjaca. Po kriterijumu - sto je jeftino za mene je i dobro - mnogi su je kupili, kucnuli se, rekli “ziveli" i posle umrli.

Onaj ko je spreman da na pijacnoj tezgi, s istim motivom od neidentifikovanog prodavca kupi strane konzerve boga pitaj odakle i od kada, ili na ulici meso i prasice za koje se lepe muve i prasina ili deficitarne lekove i sumnjive lekovite ekstrate i mazalice iz famozne Rumunije, spreman je da mnogo ne razmislja ni o standardima takve robe, dok se ne otruje, ni o trihinelozi ili necem mozda gorem, dok se ne zarazi, ni cime se leci, dok se ne zavije u crno.

Domaci potrosaci nisu ni informisani o tome sta je stetno po zdravlje i okolinu, niti su naviknuti na potrosacka prava, koja vaze u svim normalnim zemljama. Sada je cela Srbija, nazalost na ovaj nacin, upoznata kakva je firma “Zivadinovic" i niko vise nece posegnuti za njenom “lozom". Posegnuce, medjutim, za necim drugim, sto ima cenu prilagodjenu kapacitetu osiromasenog prosecnog Jugoslovena, a sto je manje ili isto tako opasno, a sto su nadlezni propustili na domace trziste zbog haosa koji na njemu vlada, zbog neodgovornosti ili potkupljivosti resornih inspekcija, carinskih organa, nesavesnosti trgovaca i proizvodjaca, devizne snage monopolskih uvoznika, otvorenih svercerskih kanala i slicno.

Trujemo se, opet zato sto smo siromasni, ruku na srce i sami. Prosecna srpska domacica svoj kvalitet u krpljenju porodicnog budzeta dokazuje kolicinom svega sto uspe da potrpa u zamrzivac. Iz njega izvadi “svoje" meso ili povrce kome je istekao rok takvog lagerovanja, kad god zakasni plata ili penzija, pa nema sta da se kupi, a da se jede - mora. Kupis krompir kada je jeftiniji, pospes ga praskom da ne proklija u stanovima s centralnim grejanjem i trujes se o svom trosku, jer je to po standardima tanke porodicne ekonomije. U bogatim zemljama nikome ne trebaju zamrzivaci, jer se sve moze kupiti tokom cele godine, moze da se plati i da se bude siguran u kvalitet, i da se - gle luksuza - stavi i u mikrotalasnu pecnicu. Ne samo kao ekonomista, vec i kao zena koja brine o svojoj porodici, ne zelim da se potvrdjujem kroz jugo- zamrzivac, kaze mr Posarac.