Portret: Olivera Markovic, glumica, dobitnik “Dobricinog prstena"

Dobitnik Nagrade za zivotno delo “Dobricin prsten" za 1997. godinu je Olivera Markovic, glumica koja je u svojoj karijeri, duzoj od cetiri decenije, odigrala oko dve stotine pozorisnih uloga, snimila preko 50 filmova na desetine TV serija i ostala upamcena kao vrstan interpretator romansi

Zeljko Jovanovic

Olivera Markovic

Glumica Olivera Markovic je tokom vise od cetiri decenije umetnickog rada, ostvarila preko 150 uloga u pozoristu, snimila vise od 50 filmova igrala u mnogo TV serija. Uprkos, kako kaze, “poremecenog zdravlja" i “odluke" da se povuce ona i dalje igra u pozoristu, snima za televiziju, zraci neponovljivom energijom.

Biografi Olivere Markovic navode podatke da je rodjena 3. 5. 1925. godine u Beogradu, odakle se ubrzo seli u Nis, tamo zavrsava osnovnu skolu i prve razrede gimnazije. S roditeljima se vraca u svoj rodni grad, zavrsava gimnaziju i na Filozofskom fakultetu upisuje smer istorija umetnosti. Ubrzo postaje student prve generacije na Akademiji za pozoriste, film, radio i televiziju, da bi 1951. godine diplomirala u klasi profesora Mate Milosevica, kada postaje clan Beogradskog dramskog pozorista.

Izmedju suvoparnih biografskih podataka nazire se Oliverina sklonost ka ekspeimentu i njena potreba za stalnim istrazivanjem koja je nece napustati. Prvu “predstavu" odigrala je u skolskom dvoristu, a onda ubrzo postala stalni clan beogradske radio-drame i potom Akademskog pozorista KUD “Branko Krsmanovic".

Prva profesionalna uloga Olivere Markovic bila je uloga Klare u “Slamnom sesiru", koju je rezirao njen profesor Mata Miosevic u Beogradskom dramskom pozoristu, u kome ce, tokom prve decenije svog umetnickog zivota, Olivera Markovic odigrati nekoliko znacajnih uloga, pre svih onu u predstavi “Macka na usijanom limenom krovu". Sredine pedesetih godina u pozoristu su obelezene nastupima Olivere Markovic u komadima savremenih stranih pisaca. Pod uticajem strane stampe koja u to vreme prati zivote svetskih megazvezda domaca stampa nasu javnost zasipa vestima o srecnom zivotu “ glumckog para" Olivera i Rade Markovic. Rodjenje njihovog sina Gorana je bilo medijski “pokriveno". Vec slavna glumica Olivera Markovic pokazuje prve znake otpora ustaljenom nacinu komuniciranja s publikom. Nekoliko preciznih i kratkih izjava na temu “odgajanje deteta i bracni zivot", srocenih tako da ne ostavljaju mesta za potpitanja, sugerisu da je rec o licnosti koja ne pristaje na smestanje u opsteprihvaceni kontekst. Na, po svoj prilici tada normalno, pitanje kolika joj je plata, Olivera ce odgovoriti veoma hrabro, “dovoljna" i skrenuti razgovor u pozorisne vode.

Najznacajnije uloge iz tog perioda su joj “Sen Ten" u Brehtovom komadu “Dobri vojnik iz Secuana" i Megi u “Macki" Tenesi Vilijamsa, Masa u komadu “Tri sestre" A. P. Cehova, Grusenjka u “Karamazovima", Katarina u “Ukrocenoj goropadi", Draga Masin u “Konaku" Crnjanskog, za koje kriticari kazu da su bile “jedinstvo suprotnosti i studioznosti. Ona se skoro cepidlacki trudi da objasni najskrivenije kutke lika cijeg se kreiranja poduhvatila". Razmisljajuci o nekim vaznim problemima umetnickog izrazavanja, mlada glumica Olivera Markovic ce reci da je “odlika svakog dobrog glumca da s lakocom prelazi medje fahova i zanrova".

Kraj prve decenije umetnickog rada Olivere Markovic obelezen je, ili bolje reci nastavljen je ispoljavanjem njenog neslaganja s tada vazecim principima. Napusta Beogradsko dramsko pozoriste u zelji da sa svojim prijateljima i kolegama istomisljenicima istrazuje “nove forme izrazavanja". Taj “neprimereni" gest stampa ce propratiti s neskrivenom paznjom i ociglednim uzdrzavanjem. Istrazivacu umetnicke biografije ove glumice tesko je dokuciti prave razloge razlaza jedne generacije koja 60. godina “hara" pozorisnim zivotom s teatarskim establismentom koji je poticao iz politickog okruzenja. Do 1961. godine Olivera Markovic je snimila i deset filmova, medju kojima su “Sumnjivo lice", “Solaja", “Samo ljudi", “Poslednji kolosek", “Vlak bez voznog reda", “Dilizansa snova".

Ali njena beskompromisna priroda ubrzo ce je dovesti u sukob i s filmadzijama. Iako stalno angazovana u “Avala filmu", ona ce ubrzo biti na, kako kaze, “crnoj listi te kuce" i za nju godinama nece biti mesta na filmu. Jedan slucaj iz tog perioda vezan za svet filma jeste sukob s kriticarima povodom njene uloga u filmu Andzeja Vajde “Sibirska Ledi Magbet" , kada je jedan kriticar napisao da je uloga Olivere Markovic “zabluda", ona mu je napisala opsirno pismo predlazuci, pored ostalog, da je vise “ne pozdravalja na ulici". Kada je u Puli dobila “Zlatnu arenu" za ulogu u tom filmu, prvi joj je, naravno, cestitao taj isti kriticar.

Ono sto predstavlja svojevrsno “otkrice" za sve koji bioloski nisu mogli znati taj podatak, jeste bavljenje Olivere Markovic pevanjem i estradom. Sezdesetih godina ova glumica ne silazi s naslovnih strana casopisa u kojima se pise o estradi, dok njena slava ugrozava tada neprikosnovene Lolu Novakovic i Djordja Marjanovica. Poznata kao vrstan interpretator romansi Olivera Markovic nastupa sirom zemlje, potom u Bugrskoj, Nemackoj, SSSR-u, Alziru. Kao na traci se smenjuju njena gostovanja na estradnoj sceni, nastupi u pozoristu i, naravno, uloge na filmu. Posle jednog gostovanja u Bugarskoj 1964. godine, s ansamblom “Frula" Olivera Markovic nije imala vremena da saceka dolazak Kirka Daglasa koji je izarazio zelju da se upoznaju. Pored nastupa na javnim priredbama Olivera Markovic je u Karadjordjevu pevala i pred Titom u vise navrata a te svoje nastupe opisuje kao “zabavne". Pored poziva da peva u cuvenoj pariskoj Olimpiji Olivera Markovic je dobila ponudu da u Berlinu, u Brehtovom pozoristu, igra u predstavi “Majka hrabrost".

Paznju javnosti narocito je privukao prelazak ove glumice u Novi Sad. Misterija je resena kada je objavljeno da je “nas glumaci brak pod svetlima" propao. Ono sto je bilo netipicno u tom “slucaju" jeste lakoca s kojom je Olivera Markovic podnela napade novinara i zelju javnosti da sazna sto vise o razlozima koji su doveli do razvoda, potom prelasku u Novi Sad i, uopste, o svemu onom sto je moglo ugroziti tadasnju predstavu o socijalistickom umetniku.

Trijumfalni povratak Olivere Markovic u pozoriste desio se 1966. godine, s ulogom u predstavi “Balkon", koju je u Ateljeu 212 rezirao Mata Milosevic. U godinama velikog preispitivanja, posle sudbonosnih desavanja poznatih kao “sezdesetosmasaka" , Olivera Markovic ce promeniti svoje stavove o ulozi umetnosti u drustvu. “Sve vise verujem da je u savremenoj umetnosti, posebno u pozoristu, mnogo vaznije sta treba reci nego kako to uciniti. Proslo je vreme u kojem se glumac postapao sitnim realistickim potezima, pravio bravure zbog aplauza". Sa sebi svojstvenom pronicljivoscu Olivera Markovic ce pre svih uociti u cemu je problem savremenog domaceg pozorista. Ona, naime, smatra da nema velikog pozorista bez savremenog domaceg dramskog teksta i zeli da igra uloge u predstavama radjenim prema savremenim komadima domacih pisaca. Medjutim, dogadjaji ce otici u pravcu objedinjavanja njena dva talenta - pevackog i glumackog. U njenoj, tada maticnoj kuci beogradskom Narodnom pozoristu, godine 1970. radi se predstava “Kostana" u kojoj ova glumica dobija naslovnu ulogu uprkos tome sto je bila predvidjena operska primadona Radmila Bakocevic. Uspeh koji je ova predstava postigla kod publike, ponajvise zahavljujuci nastupima Olivere Markovic je ogroman. Karte su rasprodate unapred a redovi ispred blagajne “izlaze" na ulicu. Bice to uspeh slican onom ostvarenom u predstavi “Majka hrabrost" cijoj je premijeri prisustvovao predsednik SFRJ Josip Broz Tito.

Godine koje slede donece besparicu i tezi zivot. Olivera Markovic se angazuje u Vecu udruzenog rada, kao delegat Narodnog pozorista isticuci da je “neprimereno da ovo sto devet godina staro pozoriste kuburi s besparicom". Bice to i jedini politicki angazman ove umetnice koja je u svojoj bogatoj karijeri cesto bila u prilici da se susrece s politickim establismentom koji, medjutim, nije mogao uticati na njena umetnicka opredeljenja. Posto je osam puta predlozena Olivera Markovic je, napokon (1980), dobila odavno zasluzenu Oktobarsku nagradu, a nece je mimoici ni Sedmojulska. O njima ce, ne bez izvesne gorcine ali i sa velikim dostojanstvom govoriti kao o priznanjima za svoj rad koje je dobila od svoje sredine.

Kao glumica iza koje su brojne briljantne uloge ona ce naci snage da prepozna novo koje se sredinom osamdesetih javlja u nasem pozoristu. Iako je maestralno odigrala ulogu Ministarake u Narodnom pozoristu, rolu na kojoj su svoj talenat dokazivale sve velike glumice iz prethodnih vremena, Olivera Markovic ce posebno istaci i naglasavati svoju ulogu u Molijerovim “Ucenim zenama" koje je u Narodnom pozoristu rezirao mladi reditelj Jagos Markovic. Ona zapaza da “u pozoriste dolazi jedna druga generacija koja na svet gleda na sebi svojstven nacin" i apeluje da joj se da sto vise prostora. Za sebe kaze da su brojne uloge koje je odigrala, bilo na filmu, bilo u pozoristu, uglavnom obelezene njenim karakterom. “Nikada nisam bila ni Ofelija, ni Julija, niti sam volela takve uloge. Pocela sam kao zavodnica i naigrala se takvog repertoara - od glupaca do prevejanih, od opajdara do dama iz visokog drustva." A onda je nastupio period u kome je Olivera Markovic ponovo pokazala da poseduje visoku svest o sebi i svom nacinu rada. Zakljucila je da “glumac mora znati kada treba da se povuce i promeni zanr da ne bi ispao smesan."

Svoje brojne uloge u televizijskim serijama poslednjih godina takodje je okarakterisala na sebi svojstven nacin. “Nastupila je serija mojih televizijskih babaroga. Sminkaju me tako da izgledam sto gore. Ali to samo znaci da sebi nisam vazna nego da mi je vazno ono cime se bavim". Pre nekoliko godina ponovo je najavila svoje povlacenje. “Samo da jos odigram ove predstave koje sam zapocela i rascistim obaveze koje sam preuzela, i s Oliverom Markovic kao glumicom je gotovo. Moram da mislim na svoje zdravlje koje je vec naruseno".

Medjutim, izgleda da Olivera Markovic, sto je jedna od retkih stvari kojih nije svesna, odavno nije vlasnik svog glumackog zivota vec je to njena publika, koja je pozdravlja ovacijama u najnovijoj ulozi Madam Pernel u Molijerovom “Mizantropu" ili, kako ce joj, verujemo aplaudirati u predstavi “Sakati Bili iz Inismana" cija se premijera u Narodnom pozoritu ocekuje krajem februara.