Zivojin Pavlovic, sineasta i pisac o komunistickom gangsteraju, gradjanstvu u Srbiji, seobama, duhovnoj prostituciji

Sami smo sebi natakli brnjicu, jer sve sto se desava, sve impulse i nagone koje imamo, sputavamo kompromisima koje prihvatamo kao pravilo igre, kao zivotni kompas bez kojeg svesni covek ne moze da zivi

Milanka Saponja-Hadzic

Zivojin Pavlovic

Zivojin Pavlovic, reditelj i pisac, neposredno pred razgovor za “Nasu Nedeljnu Borbu" vratio se iz Trsta, gde je bio na festivalu Alpe Adria, zbog retrospektive “crnog talasa". Bila je to prilika da sretne prijatelje iz Slovenije i Bosne.

“Imali smo obostrani osecaj kao da smo se rastali pre nedelju ili mesec dana i sada se ponovo sreli", kaze Pavlovic, uz ocenu da su filmovi veoma dobro primljeni. Navodi i ko je bio u Trstu: iz Slovenije - Matjaz Klopcic, Bostjan Hladnik, Joze Pogacnik, Petar Zobec i mnogo novinara, iz Bosne Bata Cengic, a iz Jugoslavije Zelimir Zilnik, Petar LJubojev, Purisa Djordjevic, Marko Babac i Dusan Makavejev. Autori iz Hrvatske nisu bili u Trstu. A onda, posle zavrsetka festivala, boravak je produzio za jedan dan u Veneciji, gde je sa suprugom “skupljao ozon" posle debelog balkanskog smoga, a “Dolomiti su se po suncanom danu videli kao na dlanu".

Na pitanje da li je “crni talas" doveden u vezu s najnovijim zbivanjima na jugoslovenskom prostoru, Pavlovic navodi prikazivanje “Terorista", Krste Skanate, film o ustaskoj grupi koja je gonjena oko Bugojna. “Sala je bila prepuna, film je sada znatno provokativniji, pogotovo u inostranstvu. To je jedina spona koja nas indikativno vezuje za ovo nesrecno vreme".

Vase knjige i filmovi uvek za temu imaju najaktuelnije drustvena pitanja. Medjutim, ono sto mi zivimo davno je nadmasilo i najbogatiju mastu. Sta to znaci za stvaraoca?

- Andric je jednom rekao: “U prevelikoj lepoti kreacija vene". Nije iskljuceno da je slicno i sa prevelikim bogatstvom zbivanja. A mi imamo baroknu razudjenost koja nas okruzuje. Moguce da to stvaraoca stavlja u polozaj gladnog coveka u vrhunskom hotelu, pred svedskim stolom. On proba svega po malo pa se prejede. Neki od tako velikog izobilja dogadjanja beze u hermetizam, racunajuci da ce sami stvoriti svoj svet, bez opasnog poredjenja proizvoda sopstvene maste sa slikovitoscu zivota. Cak se javila i teorija koja forsira ulogu maste na racun zivota. S druge strane, stvaralac koji nece da okrece glavu od zivota, i koji u njemu nalazi nadahnuce i povod za svoje stvaralastvo, mora da ima jaku prisebnost za svoje stvaralastvo, mora da ima jaku prisebnost za selekciju. A ona moze biti prava jedino ako je njegova opsesija sposobna da prima samo ono sto joj je neophodno, i da odredi zivotnu sirovinu sopstvenim koordinatama dovoljno jaka. Postoji samo uspesno i neuspesno stvaranje. Barokno sarenilo dogadjanja ima, video sam, veliku magneticnost. Bas sada, pri boravku u Trstu, zapazio sam, susrecuci se s nasim ljudima koji tamo zive u gradu koji je na margini drzave i koji ima bogatu proslost, jednim uhodanim redom, i bez vecih trzavica. Ali, kad mi dodjemo iz naseg orijentalnog haosa, duboko ogrezlog u prosutoj krvi, nase ludilo na njih deluje kao ozon. Vidite kontinuitet civilizacijskog trajanja: svet je pristojan, ugladjen, bez ekscesnog ponasanja, a osecaju se uskracenim, ubija ih dosada i monotonija. Trst, inace, ima neku melanholiju. Oni vapiju za poremecajem. Nece to da priznaju, ali vape za nekim zivim protokom, nekom usplahirenoscu - koja je nama izasla na nos.

Skoro nam zavide...

- U izvesnom smislu da. To se od njih obicno cuje i ovde. Beograd je sada pun histerije, nespokojstva, sto je posledica svega onoga sto se desilo i sto ce se tek desiti. Kad dodju ovamo, nasi ljudi se suoce s onim sto se razlikuje od miljea na koji su navikli (i stranci i nasi) zgroze se nad prljavstinom, neurednim saobracajem, drekom... ali vrlo brzo ih uhvati onaj primarni duh slobode. Covek na Zapadu podseca na domacu zivotinju korumpiranu komforom: njome se barata, ali ona nije prinudjena da lovi, jer nju tove, hrane, prezu. “Ona sluzi, ali ima iluziju sigurnosti. Mi smo blizi divljim zivotinjama. Moguce je da otuda potice tolika prizma (nista nije slucajno) ovog puta na Srbe (ali ne radi se samo o Srbima).

Dakle, jedno su domace, drugo divlje zivotinje. Gde je mesto njihovog susretanja?

- Realno u zooloskom vrtu. Divlje zivotinje su u kavezu, a domace o remenu, na kaisu.

Da li biste se menjali?

- Ne bih voleo ni da sam na kaisu, ni u kavezu.

Ali jesmo!

- Jesmo, neizbezno. Na kaisu smo samim tim sto posedujemo svest. Sami smo sebi natakli brnjicu, jer sve sto se desava, sve impulse i nagone koje imamo, sputavamo kompromisima koje prihvatamo kao pravilo igre, kao zivotni kompas bez kojeg svesni covek ne moze da zivi. To je interesantan proces - duhovna sloboda podrazumeva kompromis u sferama telesnosti.

Da s apstraktnog terena predjemo na konkretni. Na ovom prostoru se proteklih godina zbilo toliko toga sto dovodi u pitanje elementarne ljudske odnose. O kompromisima nema ni govora.

- Elementarni ljudski odnosi su razliciti, oni su drugaciji u ruralnim i urbanim sredinama. U seljackoj civilizaciji je, naravno, veci stepen slobode. Postoje norme, ali postoji i njihovo opasno razaranje. I (sto je jos gore) od neformiranja normi ili neprihvatanja vec gotovih normi, koje podrazumeva zivot u gradovima. Taj proces je haotican, nepredvidljiv i buran. I ako se malo izmaknemo, u njemu se ne moze videti nista drugo do velika i teska ljudska destrukcija (opet smo zagazili u apstrakciju). To sto se dogadja - rat, razaranje gradova i sela, toliko nesrece (ni zivoti nisu postedjeni) - sve je posledica poremecenih sistema vrednosti u urbanoj i seoskoj civilizaciji. Civilizacija grada kod nas nikada nije imala jaku materijalnu potporu, zato je krhka i puca na svaki tektonski poremecaj. Nije imala materijalnu potporu, jer nije imala svoj imperijalni trenutak da napljacka bogatstva van svoga plamena, vec se formirala na grbaci svoje dedovine. Gradjanstvo u Srbiji je nastajalo eksploatacijom sela. A ono prvi put postaje slobodno posle ukidanja radnih zadruga i pocinje da se bogati. Paralelno s tim odvija se i programski proces preseljenja zivlja u gradove, osnivaju se politicke fabrike da bi dogma imala svoju podlogu. To je jedna vrsta te korupcije, da bi divlja zivotinja postala domaca. Ali, postajuci domaca, ona zavija za onim sto je napustila. Istovremeno ne bi da se udalji od canka koji je pred njom. I ona je potencijalni neprijatelj te nove sredine u kojoj nije nasla pravi interes (bioloskog nema, natalitet pada), niti ga je nasla u sferama zadovoljstva, samim tim ni mogucnost za kreaciju.

Da li je, mozda, ovo sada period kada se stvara ta materijalna osnova.

- Ne, ne stvara se. Ovaj proces u kome smo mi samo je fakticka preraspodela, komunisticki gangsteraj zapocet 1944. godine, kada je oteta imovina od onih koji su je stvarali. Ali kreacija nije mogla da se razvija, jer se nije dozvolila individualna razlika.

“Svi smo jednaki..."

- “Svi smo jednaki" i to je dovelo do kraha komunizma kao sistema, jer su ljudi kao bioloska bica bili liseni osnovnog motiva da udju u kreaciju. Sada smo opet u periodu pljacke. To je druga pljacka, ovog puta nad kvazigradjanstvom koje je formirano tokom poslednjih 50 godina, od otpadnika koji su imali vecu biolosku energiju, a manje moralnih skrupula. I stvara se sloj bogatih gangstera. E sad, ako dodje do promene politickog sistema, koji je najveca kocnica (pre svega za materijalni oporavak) onda ce doci do neizbeznog ukljucenja tog opljackanog potencijala u medjunarodne ekonomske tokove, sto moze da dovede do izvesnog ekonomskog oporavka, ali, u isto vreme, i do specificnog porobljavanja na civilizacijskom nivou. Hocu da kazem da ce nastupiti period kada ce crni kapital hteti da bude beo, da bude legalan tj. da se zastiti. Tog casa ce se jedna rovita, razrovana drustvena zajednica pretvoriti u pravnu drzavu. I istog casa ce poceti da se stvara sistematicnija hijerarhija vrednosti, a u skladu s tim i mogucnost za slobodniji razvoj i kreaciju u svim oblastima. To, naravno, ne znaci da ce film biti bolje finansiran nego u vreme komunizma. Nece nikad.

Zbog straha od slobodne misli ili neceg drugog?

- S jedne strane to, i s druge strane sto niko nece uloziti ni dinara ako ne ocekuje da ce dobiti bar dva.

Ali u svetu je film industrija...

- Jeste u svetu, ali kod nas je manufaktura.

Da li ce to biti i trenutak za izlazak iz ciklicnih krugova destrukcija?

- Da. U kojoj meri i kojim ce ritmom to da tece, zavisi od zilavosti mentaliteta, jer podrazumeva bitne izmene mentalnog karaktera koji je vekovima rastao i razvijao se na jednom anarhistickom poimanju trajanja. A to znaci - moj trenutak je jedina stvarnost, nista, ni pre toga, ni posle toga me ne zanima. Takvo poimanje se tesko moze brzo promeniti. To ce uvek biti ozbiljna kocnica za uspostavljanje cvrstih civilizacijskih koordinata. Ali, u isto vreme, uvek ce biti i cak podneblja, jer taj biber anarhije je opojan, a slovenstvo u sebi to nosi, pogotovu na Balkanu gde su krvi izmesane.

Kakve su sanse duha, odnosno kreacije u tom novom vremenu? Koliko ce biti primamljiva marginalna, ali ekskluzivisticka pozicija intelektualca.

- Pre sve zavisi od pojedinca. Ali, znamo: ne samo od njega. To ce, s obzirom na jake kohezione kolektivisticke veze, uvek nailaziti na mnogo vece otpore i negiranja nego na podrsku. U nasoj sredini potreba za kolektivizmom neprestano je tezila da ospori izdvajanje pojedinca i vrati ga na horizontalnu ravan na kojoj su svi. To nije novo i nije tekovina nekog politickog sistema, to je trajni proces dominacije horizontale nad vertikalom.

Intelektualci, za razliku od obicnog sveta, nemaju pravo na gresku, jer ih ona negira. Sada posle rata i ovoliko nesrece vidimo kako je malo onih koji su odoleli iskusenju “greske". Kako to objasnjavate?

- Iz prostog razloga sto oni ne pripadaju vertikali vec horizontali. Znate, postoje intelektualci, koji su primenjeni filosofi, kao sto postoji primenjena umetnost u odnosu na umetnost. A primenjena umetnost je surogat kreacije, upotrebljen u dekorativne svrhe. Isto vam je i sa misaonoscu intelektualca. On se razlikuje od mudrog coveka zato sto previse ceni ono sto brblja i javno ispoljava, zatim to isto profesionalizuje. I to je svojevrsna duhovna prostitucija. On uvek ima o svemu stav i siri iluziju da je hiperindividualac, a u stvari uopste se ne razlikuje od sredine kojoj pripada. Samo za korak ide ispred nje, jer ono sto sredina govori u vidu caskanja ili ogovaranja on to uvija u privid nekih istina. Medjutim, ne odvaja se ni po cemu od trenutka sa stanovista zajednice. Zato je zanimljiv slucaj onoga sto mi nazivamo nasom inteligencijom. Ona nije bila u stanju da sagleda (ili barem nazre) globalne procese koji dominiraju planetom.

Pa je krenula u suprotnom pravcu...

- Da, pa je krenula ka zatvaranju, kao skoljka. Taj proces nasa inteligencija je znatno ubrzala. Ali je ne mozemo optuzivati ukoliko smo previse nesigurni u omedjenje sopstvene nacije. To znaci da se bojimo nestanka nacije, bojimo se gasenja jezika, jer sve je to proces u kome se nalazi citavo covecanstvo i lako moze da postane stvarnost.

Ali ne samo nasa.

- Tako je, i oni veliki kreativci mogu da se nadaju mada je i to deo tvorevina citavog covecanstva. Ali taj bioloski grc, ta strepnja od isceznuca plemena tera te ljude da se poistovecuju s plemenom. Jer, postoji i ljubav prema plemenu, i ne mozemo je smatrati dostojnom prezira. No isto tako treba kazati da ljubav koja se propisuje kao obaveza - da dete mora da voli svog roditelja, ili svoje pleme - a pri tom da je roditelj truo, da mu nema spasa, da je pijandura, nekreativac, da je nepouzdan, lazljiv i samim tim nedostojan postovanja - kako onda ocekivati ljubav potomstva, a ne stid? Ako je pleme destruktivno, razorno, kreativnost mu je mala, iscrpljuje se u dosetki, a ne u misli, nije u stanju da formira tradiciju kao musica (makar u tome videli sluh za kosmicku prolaznost); ali ako je sve to tako, i ako, kao svesna bica vidimo da pleme kome pripadamo propada i truli i stidimo se postupaka plemena - ne moze se to na silu pravdati. Naravno, sve su to pitanja koja ovaj cas, kao nekakvu zestoku svetlost, pokrece u ovom podneblju kome pripadamo, i snalazenje u svemu tome je veoma tesko. I ako vec treba da budete na vetrometini i sami, mnogo je lakse povuci se u iluziju i mit, gde ste i vi i vasi preci, i fino se svi osecaju. Erih From je svojevremeno srljanje u kolektivitet ocenio frazom da je to bekstvo od slobode. A ja sam dosao do suprotnog - to je bekstvo od invidualne koja podrazumeva rizik, stalno suceljavanje s nepoznatim i opasnim, iz cega se radja kreacija ili propast. U kolektivu se stice sloboda nistenjem sebe kao posebnosti. Zato se u okviru kolektiva krvolostva u ratu smatraju kao nesto sto je u interesu zajednice.

Nasi “intelektualci" ne rizikuju. Ako je suditi po knjizevnim nagradama, oni jos imaju punu podrsku i zastitu. Sta to znaci za izlazak iz destruktivnih krugova?

- Uvek postoji zivotni tok. Jedna okorela formacija nije neotporna prema promenama, i ona se menja. Jer, ako je sasvim okorela, u jednom trenutku ona je mrtva. A posto se zivot ne razlikuje od meteoroloskih promena, tako i u zivotu dolazi do klijanja. E sad, jedno je klijanje koje je slucajno, drugo koje je negovano. Hocu da kazem da bujna vegetacija moze biti plod kosmickih pogodnosti, ali i ljudskog napora. Kad je plod kosmosa ona je vitalna, jaka. Kada je plod racionalnih operacija, njena vitalnost opada. Ja sam ipak sklon misljenju da preveliko planiranje, programiranje, ne moze da urodi pravim dometom, ako se drzimo oblasti koja se naziva duhom. Tu se desava strahovit poremecaj. Investirate u pretpostavku da ce se desiti kreacija, a u osobi od koje kreaciju ocekujete slabi grc individualne neizvesnosti, koja cesto predstavlja katapult za kreativno zrno. Upravo u skladu sa stihom Silvija Strahimira Kranjcevica “Okovi su krila da se brze leti..."

Ima dosta autora koji se bave “istorijskom nesolidnoscu" Srba. Zvuci rasisticki, pa se pitanje mozda moze svesti upravo na destrukciju o kojoj ste vec govorili. Zasto se to stalno ponavlja, i zasto bas na ovom prostoru?

- Mislim da se do odgovora ne moze doci. Ne mozemo odgovoriti zasto se crna rasa javlja u Africi. Ne znam, odgovora nema. Ja mislim da je to pitanje gena.

Toliko smo mi jako uhvaceni paganstvom da disperzivnost (koja je takodje oblik nacionalne autodestrukcije) velica i slavi seobe. A one su, istorijski gledano, stanje poraza. Ali zasto slavimo seobe? Recimo, u vezi sa seobama Arsenija Carnojevica. Znaju se istorijske okolnosti (silne studije su napisane. Miroslav Tesic je napisao “Pedeset severa", izuzetnu zbirku pesama, inspirisanu mitom o seobama). Da se napustanje Kosova zasnivalo na odlasku s neplodnog, kamenitog, divljeg terena... a ulazak u plodnu Panonsku niziju, slabo naseljenu, da se tu nasao neki interes pa da se velicaju seobe... ali ne ... poredjenje je rdjavo. Kosovo, Metohija su fantazija - plodno, rodno, vocarski kraj... bogat. Napustiti to i ici u peskovitu ravnicu, to se ne moze racionalno objasniti. Pa zasto mi velicamo seobe, i to ogromne seobe? Iz Like i Korduna digose se svi za tri dana. Dva puta za cetiri godine napustise sve... To je druga seoba. Mi ne znamo u nasem legendarnom odsustvu pamcenja da je u 15. (ili 16.) veku za vreme kneza Bodne bila velika seoba Srba sa Kucajskih planina, iz istocne Srbije, preko Slavonije, Papuka... sve do Gackog. To je bio taj polukrug srpski, kada smo dosli u te krajeve. Kliknulo im, i ponovo se krenulo, sada ka centru. Ono je bila centrifugalna energija, sad ih je centripetalna vratila ka sredistu, jer su se sad definitivno tamo osetili kao nepotrebni. Mi slavimo seobe, ali racionalnih razloga za to nemamo. U nama zapravo kljuca nomadska krv. Mi se jos nismo odvojili od one velike seobe naroda, jos to negde kljuca u nama. Samo smo uspeli da se zaustavimo na principima seoske civilizacije. Znaci zemlja - tu sam siguran, tu cu da budem. Medjutim, nije to tako sigurno vezano. Godine 1918. su naselili Kosovo Crnogorcima i Srbima, doveli su ih na napustena begovska imanja, i sad posle pedeset godina sve su rasprodali Siptarima, pa nam je onda krivo sto nam je napravljen debalans u populaciji.

Seobe je uvek pratilo zlo, pa i ove najnovije. Kako se braniti?

- Pitanje zla je religijsko. U hriscanstvu je dovedeno do paroksizma sa deset bozjih zapovesti, da bi uvek bilo krseno od strane civilizacije. Ona se do sada i odrzala upravo na krsenju gotovo svih... E sada, na jedan nacin se covek ponasa kada o zlu govori apstraktno, a na drugi kada ga ucini ili kada njemu bude ucinjeno. Zato je zlo kolektivisticka norma, ali kako rece veliki pesnik Viljem Blejk “zlo je metafora za veliku koncentraciju energije".

Ima li adekvatne kazne za one koji zlo cine?

- Onog casa kada je izmisljena definicija za zlo, odmah se, da bi se dobro zastitilo od zla, proizvode kodeksi koji kaznjavaju izvrsioce onog cina ocenjenog kao zlo. Ali, primenjujuci sankcije protiv zla cini se takodje zlo. I to je zatvoreni krug.

Kako se, na drugi nacin, braniti od zla?

- Sve zavisi od ljudske prirode, od osecanja koje covek ima prema svetu koji ga okruzuje. Mislim da je gandijevski odnos jedini koji ima integritet.