STRAJK BEOGRADSKIH POZORISTA (PONOVO)

Sasvim je moguce da ce strajk svih beogradskih pozorista poceti vec danas kao sto je takodje moguce da pozorista uopste nece strajkovati. Ono sto ovakvu poluinformaciju ipak cini zanimljivom jeste cinjenica da se zaposleni u pozoristima vec duze vreme medjusobno iscrpljuju raspravljajuci da li zaustaviti rad pozorista ili ne. Razloga za strajk, naravno, ima napretek.

Zaposleni u beogradskim pozoristima su, za razliku od vozaca Gradskog saobracajnog preduzeca, primili tek prvi deo novembarske plate, ciji je ukupni iznos negde oko hiljadu i sedam stotina dinara za prvaka pozorista, na primer, Petra Kralja. Tehnicko osoblje, dekorateri, binski radnici, majstori raznih zanata, ili cistacice primaju, naravno, mnogo manje. Prema tome, tesko da ima ubedljivih razloga zbog kojih bi se predstave igrale kao da je sve u redu. Brojni problemi se, medjutim, pojavljuju odmah iza ugla.

Prvi je taj sto i zaposleni u pozoristima sumnjaju da ce se odgovorni za stanje u teatarskim kucama cak i namrgoditi a kamoli zabrinuti ako ova prestanu s radom. Strajk moze trajati mesecima a da ga niko od nadleznih i ne primeti. U siromasnoj zemlji kakva je nasa, pozoriste se, i to je za nekog mozda i normalno, ne moze smatrati vitalnim resursom. Pri tom se naravno previdja da ce to isto drustvo bez pozorista biti mnogo siromasnije.

Pored toga, pozorisni ljudi se dvoume oko jos jednog problema a taj se tice novca. Osnivaci pozorista, bilo da je rec o Gradu ili Republici kompletno servisiraju plate zaposlenih i troskove struje, komunalnih usluga, telefonske racune itd., dok u ukupnim izdacima potrebnim za izradu nove predstave ucestvuju sa svega deset do dvadeset procenata. Vecinu sredstava potrebnih za postavljanje nove predstave pozorista sakupljaju na blagajni ali i od brojnih sponzora. Ako dakle, bude strajka, njegove ce posledice jos dugo odzvanjati praznim scenama. Istovremeno, sasvim je ocigledno da ovako vise “ne ide".

Konacno, najteza dilema koju pozorisni umetnici imaju pred sobom tice se same sustine njihovog umetnickog bica koja je, ne tako davno, bila podrobno analizirana. Mnogi glumci i reditelji (podrzali su ih i neki pisci ali i zaposleni u pozoristima iz ostalih bransi) smatrali su, naime, da je prihvatanje poziva na prekid igranja predstava (iz sasvim drugih razloga - secate se) ravno umetnickom samoubistvu. Najcesca replika koja se tada cula “Kada nisam na sceni kao da nisam ziv(a)" nadjacala je neke druge argumente. Pitanje koje se sada logicno namece jeste, da li ce uvazeni glumci smoci snage i prenabregnuti tu bolnu cinjenicu - privremene umetnicke smrti - zarad vece plate i toplog obroka. Ne treba niposto zanemariti ni cinjenicu da (ponovo) postoji sasvim realna opasnost da neko moze (ponovo) iskoristi opravdano nezadovoljstvo dramskih umetnika i (ponovo) ih uvuci u neke sasvim nepozorisne igre, od cega bi se posle (ponovo) morale prati ruke.

Strajk ili ne (ponovo) ce odlucivati glumci.

Zeljko Jovanovic