NASTAVAK SUDJENJA SLAVKU DOKMANOVICU

Sudjenje Slavku Dokmanovicu nastavlja se sledece nedelje, a sudija ce prezentaciju dokaza zavrsiti u martu

Mirko Klarin
dopisnik “Nase Borbe" iz Haga

“Oprostila bih da su moj muz i onaj Srbin uzeli puske i jedan na drugog pucali, pa da je tako ubijen... Ali, ubijati nepokretne ranjenike, ljude koji su nenaoruzani i ne mogu se braniti, to se ne moze oprostiti. To je zlocin koji se mora kazniti. I ja vas molim, u ime majki, supruga i dece ubijenih, da ih kaznite." Tim kroz suze izgovorenim recima je Ljubica Dosen zavrsila juce svoje svedocenje pred haskim Tribunalom, na sudjenju Slavku Dokmanovicu optuzenom za saucesnistvo u masakru u vukovarskoj Ovcari.

Juce je u Tribunalu bio dan oceva, majki, supruga i dece nekih od vise od 200 ljudi koje je, 20. novembra 1991. “pojeo mrak u po bela dana". Upravo je tim recima, izjavila je Ljubica Dosen, major JNA Veselin Sljivancanin odgovorio na njeno pitanje sta ce biti sa ljudima koji su pred vukovarskom bolnicom ukrcavani u vojni autobus. A u taj je autobus, kao i na vojni kamion koji je po Sljivancaninovom naredjenju dosao po ranjenike na nosilima, ukrcano vise clanova porodice i rodjaka Ljubice Dosen: suprug Martin, dva njegova brata Ivan i Tadija, dva necaka i sestricna Ruzica Markobasic, kao i Martin Jakubovski Dosen. Niko od njih vise nikada nije ziv vidjen. Pojeo ih je mrak... bas kao sto je najavio major Sljivancanin koji je, prema opisu Ljubice Dosen, “izgledao posebno: veoma visok, sa velikim crnim brkovima i crnogorskim naglaskom". Zabelezimo jos jedan bizarni detalj iz njenog svedocenja. Dok je, naime, stajala pored muza na nosilima kraj vojnog autobusa, vojnici su, kako je rekla, dovukli Ruzicu Markobasic, u petom mesecu trudnoce. Psovali su je kao “ustasku kurvu", pitali gde joj je muz, vikali kako su “ustase sekle prste srpskoj deci i pravili od njih ogrlice...", a vojnik koji je uvodio u autobus gurnuo je Ljubici Dosen u ruku 2.000 dinara. Kada ga je pitala zasto joj to daje, vojnik je odgovorio: “Gospodjo, vama ce to mozda trebati. Njoj sigurno nece".

O istim dogadjajima je, na manje-vise identican nacin, svedocila i njena cerka Tanja Dosen, koja je novembra 1991. imala nepunih 15 godina. Opisala je da joj je otac tesko povredjen nekoliko dana pred pad Vukovara, kada je pokusao da se kanapom spusti sa treceg sprata zapaljene zgrade, ali je pao, polomio noge i povredio kicmu, tako da je bio potpuno nepokretan, pa su se ona i njena majka preselile u bolnicu, da bi ga negovale. Nakon sto su Martin i ostali Doseni odvezeni vojnim autobusom i kamionom, Tanja i Ljubica su s ostalim zenama i decom - i jos 74 ranjenika koje Sljivancaninovi vojnici nisu uspeli da izvedu iz bolnice pre dolaska evropskih posmatraca - oko podne 20. novembra evakuisani najpre u Sremsku Mitrovicu, a potom u Hrvatsku.

Mrak je tog dana “pojeo" i dvadeset dvogodisnjeg Sinisu Vebera, o kojem je juce svedocio njegov otac Vladimir. Sinisa je bio uspesni sportista, prvak Jugoslavije u veslanju, a otac, bivsi frizer, nekoliko godina pred rat odrzavao je centralno grejanje u vukovarskom Domu boraca i umirovljenika. Kada je rat poceo, sin se prikljucio odbrani grada, a otac je ostao u Domu u kojem je tada bilo 120 ljudi i na koji su pale prve granate ispaljene preko Dunava na Vukovar. Pred kraj borbi za Vukovar Sinisa je lakse ranjen u granatiranju i prebacen u bolnicu. Tu su mu se u noci izmedju 17. i 18. novembra pridruzili otac i majka, koji su vec 19. zajedno sa vecim brojem civila odvedeni u “sabirni centar" u skladistu “Veleprometa". Tog dana su poslednji put videli sina.

U zatvoru u Sremskoj Mitrovici, gde je prebacen 21. novembra, Vladimiru Veberu su Emil Cakalic i Dragutin Berghofer rekli da su Sinisu videli u Ovcari, “ali nisu znali, ili nisu hteli, da mi kazu sta mu se dogodilo". Kasnije, nakon sto je 27. marta 1992. oslobodjen, Vladimiru su neki ljudi rekli da su Sinisu videli u Sremskoj Mitrovici. “Nadao sam se", rekao je sudijama, “da su ga odveli negde u Srbiju, da su ga kao mladog i snaznog zadrzali da radi u nekom rudniku".

Februara prosle godine, medjutim, Vladimir Veber je obavesten da je Sinisa identifikovan medju zrtvama ciji su posmrtni ostaci ekshumirani iz masove grobnice u Ovcari.

Medju 200 ekshuminarih zrtava identifikovani su i posmrtni ostaci Mihajla Zera, profesionalnog vozaca “Cazmatransa" koji je tokom opsade Vukovara radio kao vozac bolnice. O tome sta se s njim dogodilo 20. novembra 1991. juce su pred Tribunalom svedocili supruga Katica i sin Dragan, koji je u to vreme imao 13 godina. Svi su ziveli u bolnici od sredine septembra 1991, nakon sto je JNA zauzela deo grada u kojem je bila njihova kuca.

Ujutro 20. novembra svi su pozvani da izadju iz bolnice. Tu ih je cekao major Sljivancanin, koji im se predstavio i odrzao govor. Zatim je naredio da se muskarci odvoje na jednu, a zene i deca na drugu stranu. Mihajlo Zera je zagrlio suprugu i cestitao joj rodjendan (rodjena je 20. novembra 1960), ali im je prisao major Sljivancanin i rekao: “Nema zadrzavanja, razdvajajte se". “Nikada ga vise nismo videli", rekli su juce Katica i Dragan Zera.

Branilac Slavka Dokmanovica Toma Fila je svim jucerasnjim svedocima izrazio saucesce i zaljenje zbog gubitka najblizih, i jedino sto ih je pitao bilo je vreme kada su 20. novembra 1991. videli majora Sljivancanina i kada su iz bolnice evakuisani u Sremsku Mitrovicu. Svi su odgovorili da su Sljivancanina tog dana videli nesto pre 8 casova, a da je konvoj autobusa iz bolnice krenuo oko podne. Sudjenje Slavku Dokmanovicu nastavlja se sledece nedelje, a tuzilac je juce najavio da ce svoju prezentaciju dokaza zavrsiti tokom pet radnih dana predvidjenih u martu. Na kraju, kako je rekao, “veoma uspesne sedmice rada", predsedavajuci sudija Kaseze se i braniocima i tuziocima zahvalio na saradnji, naglasavajuci da je “glavna briga Pretresnog veca da se optuzenom osigura apsolutno fer, efektivno i brzo sudjenje".