SESTI DAN

“Poljubi devojke" Garija Fledera; “Ubica(e)" Matjea Kasovica, “Rozanin grob" Pola Vejlanda; “Slatka sutrasnjica" Atoma Egojana

Istek druge trecine ovogodisnjeg FEST-a mogao bi da posluzi i kao pravi trenutak za rekapitulaciju prvih, uopstenih utisaka koje je marljivi gledalac mogao da stekne tokom dosadasnjeg toka ove manifestacije. Naime, uprkos svim - na ovim stranicama vec vise puta pominjanim - pozitivnim promenama na selektivnom i organizacionom planu koje je ekspresno potvrdio i neocekivano brojan auditorijum, sami filmovi vidjeni na glavnom programu aktuelnog festivala su pre svega indikacija duboke krize u kojoj se nalazi svetska, odnosno prvenstveno evro-americka kinematografija.

Ta protivrecnost, konkretno olicena u ucestalim suceljavanjima prepune dvorane sa prilicno slabim i bledim ostvarenjima, verovatno ce do kraja ostati balast po kome ce se pamititi FEST ’98, no cini se da je za njeno postojanje mnogo vise krivo objektivno stanje stvari u planetarnom filmu, nego tim koji je krojio ponudjeni festivalski repertoar. Jer, ukoliko za primer odaberemo upravo sesti dan tekuceg FEST-a, tokom kojeg je prikazano po jedno britansko, francusko, kanadsko i americko delo, i tokom kojeg je - dakle - publika mogla da vidi pobednika proslogodisnjeg Sandensa i osvajaca Kanskog Gran prija, ali i novi rad obecavajuce evropske autorske nade kakva je Matje Kasovic, ili potencijalni holivudski hit poput “Poljubi devojke", onda postaje svrseno jasno kako problem kvaliteta ne treba suzavati na odabranu ponudu, vec da ga valja neizostavno pripisati sirokoj bazi koju ista ta ponuda ovde tako transparentno reprezentuje.

Bilo kako bilo, uz pomoc ostvarenja “Rozanin grob" Pola Vejlanda, “Ubica(e)" Matjea Kasovica, “Slatka sutrasnjica" (Atoma Egojana i “Poljubi devojke" Garija Fledera, ili bez njih, FEST ’98. nepobitno ukazuje na tri teska zakljucka. Najpre, izgleda da je forma, nazalost, definitivno odnela pobedu nad sadrzinom u celokupnom svetskom filmu. Zatim, vise nema nikakve sumnje kako je nasilje izraslo u najkrupniji, ultimativni, opsesivni i poprilicno zamarajuci civilizacijski i kinematografski fenomen vremena u kojem zivimo. I konacno, kao direktna posledica prethodnih konstatacija, savremeni film je ubrzano poceo da zaboravlja na klasicnu i zato nezaobilaznu vestinu pricanja prica.

Holivud, koji kao kolevka narativnog tradicionalizma ipak zasluzuje da krenemo od njega, tako sa radom kakav je Flederov “Poljubi devojke" (ali, naravno, i mnogi drugi) krajnje sokantno i uporno, vulgarno ponavlja ili neinventivno ozivljava iskljucivo one idejne i pripovedne koncepte koji su se u recentnoj proslosti pokazali dovoljno uspesnim, pa otud ovde umesto ocekivanog zanatskog perfekcionizma dobijamo manjkavao prepricavanje davno ispripovedanih prica, ili sasvim precizno - traljavu repliku na “Kad jaganjci utihnu" Dzonatana Demija. No, ako je za Fledera kao tamosnju zvezdu u usponu (“Sta sve mozes u Denveru...") rezervisan takav projekat, i ako su suficit vizuelnog egzibicionizma i savrseno proizvoljan odnos prema krhotinama sadrzaja jedina sredstva kojima on u ovakvom filmu moze da iskaze vlastiti autorski stav, onda su skupocene gluposti i brljotine u koje se sve cesce upustaju njegove esnafske kolege znatno predvidljivije i razumljivije.

Neumoljivost produkcionog zrvnja i sumanutog diktata trzista, medjutim, nikako ne moze i ne sme da bude opravdanje za idejni i narativni haos koji karakterise novo delo Matjea Kasovica “Ubica(e)". Pre samo dve sezone ovaj stvaralac je uspeo da sa malim, svedenim i zastrasujuce ubojitim ostvarenjem “mrznja" ispise jednu od najkapitalnijih stranica buduce antologije modernog, urbanog evropskog filma. Danas, sa pretencioznom konfuzijom zvanom “Ubica(e)", realizovanom u gotovo idealnim proizvodnim uslovima, Kasovic je stigao do same ivice besmislenog artistickog samoubistva. Sve njegove i nase muke u vezi sa ovim radom pocivaju, logicno, na ocajnom scenariju, to jest u nepostojecoj storiji o iscasenoj, faustovskoj vezi izmedju ostarelog placenog ubice i dvojice njegovih mogucih naslednika. Kasovic je, po svoj prilici, zeleo da sa ovim filmom na brzinu stane uz bok velikanima kakvi su Breson ili Melvil, ali ce takve ambicije morati da odlozi u stranu i da se ozbiljno pozabavi sopstvenim poznavanjem osnovnih principa posla kojim se bavi.

Uplasen evidentnom nesposobnoscu da stvori suvislu pripovednu celinu, Kasovic je - u stvari - posegao za ocajnickom solucijom i obratio se gledalistu direktnim poukama i prizemnim metaforama, instatno prevalivsi put od najboljeg do najgoreg u evropskom filmu. Slicno njemu, no sa nemerljivo manjim pretenzijama, poneo se i Po Vejland, reditelj britansko-americkog ostvarenja “Rozanin grob". Iz naizgled jasnih, a sustinski ipak neodrzivih razloga on je citav svoj film smestio u Italiju, ali ako je njegova crnohumorna komedija jedino tako mogla da ukaze na sopstvene uzore, kako onda zdravorazumski objasniti apsurdnu odluku da angazovana, internacionalna glumacka ekipa zadatke ipak odradi na jedva korektnom engleskom jeziku. Sudeci prema Vejlandovim ranijim profesionalnim iskustvima, komedija bi morala da bude njegov fah i “Rozanin grob" bi zato morao da jednostavne i teoretski ispravno postavljene pripovedne okvire automatski podrzi adekvatnim zanrovskim, rediteljskim i izvodjackim arsenalom. Krajnji rezultat, protivno svakom pravilu, nudi suprotno - prica tapka u mestu, efektne situacije i gegovi gotovo da i ne postoje, likovi se gube u opstem pomanjkanju motiva, a “Rozanin grob" tugaljivo lici na kakvu opravdano propalu domacu bioskopsku investiciju iz bezbriznih 60-ih.

Najzad, i programski, ali i prema kriticarskim najavama, najvazniji dogadjaj sestog dana FEST-a 98, film “Slatka sutrasnjica" Atoma Egojana, nije uspeo da izbegne zamke u koje su vec upali njegovi konkurenti. Slikajuci mucne posledice koju kolektivna tragedija dece izginule u skolskom autobusu stvara u jednoj izdvojenoj, provincijskoj sredini, Egojan se opredelio za nesto slozeniji pripovedni model, ukrstajuci razlicita narativna vremena i tehnike, sa zeljom da serioznim, dramskim pristupom pokrene sto vise moralnih, etickih, egzistencijalnih, pa i religijskih pitanja koja bukte u srcu te nesrecne komune. Plemenite namere i tacna strategija se na velikom platnu transformisu u poprilican problem i zatvaraju “Slatku sutrasnjicu" u kalup standardnih TV produkcija, uglavnom zato sto je - prezauzet stalnim povezivanjem razapetih pripovednih niti i preteranim insistiranjem na znacenjskom zaokruzivanju svake pojedinacne scene ili sekvence - Egojan naterao sebe, svoje protagoniste, ali i publiku u Centru “Sava" da pokleknu pod teretom odvec naglasenog prihologiziranja.

Aleksandar D. Kostic