FEST ’98, PETI DAN

“Igre sudbine" Lia Dejvida Zlotofa (SAD), “Diler" Nikolasa Vindinga Refna (Danska), “Amistad" Stivena Spilberga (SAD), “Osmi putnik - Uskrsnuce" Zan-Pjera Zenea (SAD)

I peti dan FEST-a protekao je u znaku zavidne brojnosti publike, ali, nazalost, ne i istog takvog kvaliteta filmova prikazanih u velikoj dvorani Centra “Sava". Stosta jos imamo da vidimo u preostala tri festivalska dana, ali vrlo je moguce da, kada se podvuce crta, ovaj utorak bude oznacen kao dan FEST-a s najnesrecnije skrojenom ponudom.

“Igra sudbine" (Spitfire Grill) iz programa “Autori za 21. vek", dugometrazni debi Lia Dejvida Zlotofa, pred beogradske gledaoce je dosao ovencan nagradom gledalaca Sandens festivala, kojem se u ovdasnjim filmofilskim krugovima u poslednje vreme sve vise daje na znacaju. “Topla ljudska prica" o cesto eksploatisanoj temi - mucnim pokusajima zapocinjanja novog zivota nakon zatvorskog iskustva i traumaticnih dogadjaja koji su mu prethodili, u ovom slucaju pocinje i dobrim delom tece u kljucu savremene bajke, pojacanog drustvenog angazmana, smestene u pasivne krajeve americkog severa, ali je tragican, duboko poucan ishod priblizava karakteru zitija sveca, odnosno svetice.

Imajuci u vidu i povremeno naivna resenja situacija, moze se shvatiti da je drama mlade resocijalizentkinje, koja samom svojom pojavom opasno uzbudjuje duhove samodovoljnog malog gradica, korektno ispisana, rediteljskim rukopisom u kojem je lako prepoznati dugogodisnji rad na televiziji. A i transparentnost humanisticke, zapravo hriscanske poruke “Igre sudbine" cini ovo delo sasvim prikladnim za televizijsko prikazivanje, u trenucima takozvanog porodicnog okupljanja pred malim ekranom.

Dansko ostvarenje “Diler" (Pusher), najavljivano kao pandan “Treinspotingu" i prikazano u okviru selekcije “Ekran Evrope", moglo je takodje da nadje mesto i u ranije pomenutom programu “Autori za 21. vek", buduci da je autor 25-godisnji debitant Nikolas Vinding Refn, bez, kako je sam rekao, bilo kakvog formalnog filmskog obrazovanja, sto je, maliciozno (?) bi se moglo primetiti, i vidljivo po nizu propusta u njegovom filmu.

Kvazidokumentaristicki prikaz jedne nedelje u zivotu dilera drogom, histericne jurnjave u zacaranom krugu, od krvavih uterivanja do krvavih isplacivanja dugova, ne odlikuje se zapravo nicim novim u pristupu problematici narko podzemlja, uprkos proklamovanoj pretenziji autora da izbegne klisee. Uostalom, i dekonstrukcija mita o navodnoj robinhudovskoj prirodi gangstera odavno je ucinjena na mnogo upecatljiviji nacin.

Koji god efekat je trebalo da proizvede rucno nosena kamera, to je samo jos jedna otezavajuca okolnost za percepciju filmske price, inace opterecene nizom tehnickih manjkavosti. Za pozitivne reakcije publike FEST-a na “Dilera" zasluzni su uglavnom emigranti iz Jugoslavije kao vazni ljudi u prljavom biznisu, koje i igraju naturscici, potekli iz nasih krajeva. Dobar deo radnje odvija se u lokalu ukrasenom amblemima “Crvene zvezde" i posterima poznatog beogradskog poslasticara i borca, dok se u pozadini cuje i muzika njegove supruge. Glavni junak filma u jednom trenutku odluci da se spase djavolje rabote, te kaze da ce pobeci bilo kuda, izuzev u Svedsku (valjda zbog uobicajene komsijske netrpeljivosti) i Jugoslaviju.

“Amistad" je drugi izlet Stivena Spilberga u bolnu istoriju Afroamerikanaca, sasvim u skladu s dominantnom politickom korektnoscu i trendom iskupljivanja bele Amerike za grehe ucinjene prema crnim sunarodnicima i podsticanja njihovog dostojanstva. Film obradjuje malo poznati istorijski dogadjaj iz 1893. godine, kada su crni robovi posle pobune na spanskom brodu “Amistad" bili baceni u zatvor u Novoj Engleskoj. Komplikovani sudski proces pobunjenicima ispostavlja se kao izuzetno bitan i osetljiv ne samo za odnose americke vlade sa spanskim dvorom, nego i za razvoj situacije na napetoj liniji izmedju americkog Severa i Juga.

Od svega toga Spilberg nije odoleo da ne napravi “preglomaznu" , visokobudzetnu epsku sagu, do nepodnosljivosti punu himnicne patetike, film koji ponajvise lici na cas istorije ili politicke obuke, tako dosadan da bi se uz pomoc proste batine ucenici sigurno bezbolnije ubedili u nesumnjivi znacaj rasne ravnopravnosti, neotudjivog ljudskog prava na slobodu, nezavisnosti americkog sudstva kao najveceg garanta demokratskog ustrojstva i tako dalje, i tako dalje... Likovima u ovoj prici retko se omakne da progovore jezikom profane svakodnevice; cak su i monolozi pripadnika primitivnog africkog plemena pravi mali traktati iz filozofije i politicke teorije.

“Osmi putnik - Uskrsnuce" (Alien Resurrection), cetvrti nastavak superkomercijalnog naucno-fantasticnog serijala, desava se na kolosalnoj svemirskoj letelici “Auriga" gde, 200 godina posle zavrsetka prethodnog dela pripovesti, Vojska ujedinjenih sistema pokusava da odgaji “pitome" vanzemaljce u izvesne niske svrhe.

Film je rediteljski potpisao Zan-Pjer Zene, poznat nam po koreziji “Delikatesne radnje" i “Grada izgubljene dece", zbog cega nimalo ne iznenadjuje fascinantna vizuelna stilizovanost ovog filma. Medjutim, receni kvalitet i ne mora nuzno da se shvata kao takav ukoliko, kao sto je nazalost ovde slucaj, nema utemeljenje pre svega u suvisloj i paznje vrednoj fabuli. Konfuzan zaplet teze je svarljiv tim pre sto (ovo se brzo ustanovi), uvodi u suvise prostu i tanku, banalno metaforicnu pricu.

Radovan Kupres