Magicna privlacnost uspomena

Vera Kostic: “Senke koje sjaje", Muzej pozorisne umetnosti Srbije, Beograd, 1998.

Milica Zajcev

Najnovije izdanje Muzeja pozorisne umetnosti Srbije, s poeticnim naslovom “Senke koje sjaje", prva je knjiga iz pera primabelerine i jednog od najznacajnijih koreografa s juznoslovenskih prostora, Vere Kostic. Nasa velika umetnica, koja je sjajne uloge Odilije, Svanilde, Estele, Zobeide i nenadmasne Mirte, kao i preko pedeset koreografski izmastanih baletskih predstava za pozoriste i televiziju podarila nasem i evropskom baletu, predstavila se svojom knjigom secanja kao prozni pisac istancanog duha, koji magicnu privlacnost svojih uspomena uoblicava jasnom, osecajnom i zivopisnom recju.

Vera Kostic je svojom prvom knjigom potvrdila da pravi umetnik uvek nosi u sebi vise talenata. Do sada su se baletski umetnici pokazivali kao cenjeni muzicari i pevaci, neki od njih su spretno i uspesno baratali slikarskom kicicom, vise njih su umetnici - kulinari, ali Vera Kostic je prva nasa baletska poetesa. Ona ima snage da u svojoj knjizi veoma malo pise o svojoj profesiji, jer ona se podrazumeva kao vazduh koji svakodnevno udise. No, zato ima oko, srce i dusu da u cetrnaest poglavlja, posvecenim senkama koje blistaju u njenim uspomenama, pokaze vernost ljudima, dogadjajima, voljenom Beogradu, koji i jesu glavne licnosti njene svojevrsne autobiografije.

Citajuci ovu neveliku knjigu, koju je sa znanjem, upornoscu, te ociglednom naklonoscu i razumevanjem priredila mg Ksenija Sukuljevic-Markovic, otkriva se najpre Beograd autorkinog odrastanja koji ne pamte ni oni citaoci koji su danas na izmaku svoga radnog veka. Taj Beograd Vera Kostic opisuje tako zivopisno da gotovo osecate miris przenih kobasica i ukus kolaca sa kremom, kojim se sladila kao mala devojcica. Dani rata, u kojima je Beograd i njegovi stanovnici bio pregazen, ali ne i porobljen (kako i glasi naslov ovog dela knjige) opisani su tako verodostojno da se iz svake recenice oseca atmosfera rata, gladi, terora, pa i straha i bezanja od neprijateskih, a zatim i od saveznickih bombi.

Posebno je zanimljiv, kao dragoceno svedocanstvo, zapis o prvim zlosrecnim danima posle okupacije, kada je zajedno s mnogim istaknutim pozorisnim umetnicima, kao sto su Zanka Stokic ili Nikola Cvejic, bila kratkotrajno zatocena, jer “zvona slobode" nisu imala za sve isti zvuk.

Portreti dva istaknuta baletska pregaoca u knjizi Vere Kostic su mali, vispreni, izuzetno duhoviti medaljoni. Radi se o velikoj balerini, koreografu i pedagogu Nini Kirsanovoj i nasem najvecem koreografu posle Drugog svetskog rata, Dimitriju Parlicu, Mituski, kako ga autorka s mnogo topline zove. Ko god je poznavao ovo dvoje divnih ljudi, koji su toliko zaduzili nasu baletsku umetnost, slozice se s opisom njihovih privatnih licnosti, tako verno i s ljubavlju islikanih u knjizi Vere Kostic.

Slede zapisi o umetnicima, koje je autorka sretala samo jedanput, kao velikog Orsona Velsa ili onih s kojima se svakodnevno druzila, poput njene “male trojke", kojoj su pripadali Zoran Ristanovic, Marjan Lovric i Marinko Benzon. Tu je tek nekoliko naznaka o njenim kolegama sa umetnickog posla, Nadi Arandjelovic i Miloradu Miskovicu, kao i licnostima kojima se divila na baletskoj sceni poput Natase Boskovic i Milosa Ristica... Telefonski razgovori sa nasim najvecim savremenim dramskim piscem, Aleksandrom Popovicem, s kojim “nikada nije sedela za istim stolom, nikada nije zajedno s njim popila kafu ili neko pice", opisani su kao izuzetan podstrek da Vera Kostic nastavi s pisanjem i zavrsi ovu knjigu.

Jedan od psiholoski najtananijih delova knjige je poglavlje “Dva cutanja Mike Antica", koje je u nesto skracenom vidu, bilo prvi objavljeni literarni rad Vere Kostic, stampan u prvom broju casopisa za umetnicku igru, “Orchestra" (prolece 1995), ciji je ona postovani, verni i stalni saradnik.

Dar Vere Kostic da samo s nekoliko recenica portretise neku licnost iz svoje okoline vidljiv je iz opisa Koste, koji prodaje kikiriki ispred teatra u Skoplju, Rasica, dragocenog i cenjenog inspicijenta Narodnog pozorista u Beogradu, a mozda najvise iz teksta posvecenog njenim garderoberkama bez kojih se uspeh njenih predstava nije mogao zamisliti. Ona tim nevidljivim za publiku pozorisnim radnicima svojim recima gradi spomenik izuzetne vernosti. Istu tu vernost, iskrenu ljubav i neizmernu zahvalnost Vera Kostic iskazuje i prema svojim roditeljima, majci Erni i ocu Radmilu, nasem najboljem baletskom pedagogu, Jeleni Poljakovoj, i velikanu beogradske baletske scene izmedju dva rata, Milosu Risticu, onima koje nece nikada zaboraviti i koji su zasluzni za njen moralni i profesionalni razvoj, kako je zapisala u svojoj posveti.

Cuvala se mudro da ne kaze sve sto zna, a i da neke istine precuti i to “ne da bi se protagonisti stedeli, vec iz postovanja prema njima i onima koji su im bliski". Posebno je uspela da za sebe zadrzi svoj intimni zivot i da o svojoj umetnosti u ovoj knjizi napise mnogo manje nego o onima s kojima se druzila van scene.

Tek u zavrsnim poglavljima Vera Kostic daje svoje precizno formulisane odgovore na pitanja koja sama sebi postavlja, a koja su vezana za baletski profesiju. “Zasto koreograf", “Kada patike o klin?" i “Igra - zacarani krug" izuzetno su znacajna umetnicka ispovest. Iz njenog bogatog iskustva mnogi mladi baletski umetnik bi trebalo da potrazi pouku.

Najzad, ali nikako ne na poslednjem mestu, zapis-pismo, koje je Vera Kostic objavila na uvodnom mestu u svojoj knjizi, a upuceno je njenoj profesorki baleta, Jeleni Poljakovoj. Satkano od ljubavi, neznosti i bezmerne zahvalnosti, ovo duboko lirsko i osecajno pismo mozda snaznije nego ova autobiografija Vere Kostic o drugima, govori o njoj samoj. Jer, “volela sam da igram, ali je koreografija ono sto me u potpunosti ispunjava", najkraca je biografija Kosticke, kako ona sama voli da je zovu.

Zanr knjige “Senke koje sjaje" je tesko odrediti. To nije prava autobiografija, nije samo zbirka portreta ili licni dozivljaj dobro poznatih dogadjaja, to nisu ni memoari u pravom smislu te reci, niti hronologija zbivanja u rodnom Beogradu - ona je sve to i nesto vise od toga. To je knjiga iskrenosti i topline. Stoga ce sve generacije citalaca moci u njoj da uzivaju i da zele da Vera Kostic i dalje ispisuje listove svoje zute sveske...