NOVA-STARA VEST U BEOGRADU

Dragan Marsicanin

Proteklo je nepunih godinu dana od kako je Socijalisticka partija Srbije ispraznila kabinete Skupstine grada Beograda i u njih se uselila tzv. opozicija - Srpski pokret obnove i Demokratska stranka. Dovoljno je cinjenica da mogu da se izvedu politicki zakljucci i da se da generalna ocena funkcionisanja lokalne vlasti SPO i DS.

Valja podsetiti na odluku ovih stranaka, kojom prihvataju da im se lokalna vlast, stvarno osvojena na izborima u novembru 1996. godine, zatim nezakonito oduzeta vrati na isti, nezakonit, nacin Milosevicevim specijalnim zakonom (Lex specialis). Tim zakonom je vraceno oteto, ali su njime oslobodjeni odgovornosti nalogodavci, organizatori i izvrsioci nezapamcene izborne kradje, a izborni rezultati ucinjeni definitivno spornim. Srpski pokret obnove i Demokratska stranka su samim prihvatanjem Lex specialis, vec tada naznacile sa kakvom praksom nove vlasti cemo biti suoceni. Tacka saglasnosti sa Milosevicem nije bila postovanje izbornih rezultata, zakona i demokratskih principa, vec potcinjavanje sili i pritisku. To je ujedno bila i tacka na kojoj je rasprsen privid jedinstvenog toka protesta gradjana i stranaka, koje su koristile energiju bunta za sopstvene ciljeve.

Ne treba smetnuti s uma cinjenicu da koalicija SPO i DS u Beogradu nije raskinuta, da je ona poprimila na nivou Grada jedan specifican oblik posle smenjivanja gradonacelnika, dok u svim gradskim opstinama funkcionise nesmetano. Neumesno je koliko se Demokratska stranka upinje da uveri Beogradjane da je za lose funkcionisanje gradskih sluzbi i javnih preduzeca odgovoran iskljucivo Srpski pokret obnove i da prikrije cinjenicu da su predstavnici Demokratske stranke direktori, predsednici i clanovi upravnih odbora javnih komunalnih preduzeca, ustanova i zavoda, kao i da vode pojedine gradske resore. Pomenimo da je direktor GSP g. Gladovic kadar Demokratske stranke, da je predsednik Gradskog odbora DS predsednik Upravnog odbora preduzeca "Javne garaze i parkiralista", da resor socijalne politike i brige o deci vodi Tihomir Milosevic, kadar DS, da je direktor GZI M. Milosevic itd.

U potpunosti je potvrdjena ispravnost stava Demokratske stranke Srbije koji je istican pred izbore 1996. god. Tvrdili smo da opozicione stranke svoju energiju treba da usmere na borbu za poboljsanje izbornih uslova i da lokalni izbori, bez obzira na izgledne dobre rezultate po opoziciju, ne mogu nista sustinsko da rese. Proteklo vreme je potvrdilo da je strategija koju su zastupali Srpski pokret obnove i Demokratska stranka, strategija parcijalnog osvajanja vlasti, bila pogresna i da se njome nista ne resava, osim ukoliko konacan cilj SPO i DS nije poravljanje finansijskog stanja stranke i pojedinca.

Pre iznosenja drugog zakljucka treba istaci da je odgovornost opozicionih stranaka pri vrsenju vlasti daleko veca od odgovornosti SPS. Jer, pored ostalog, opozicione stranke imaju obavezu da razbiju famu koju je SPS stvorio, a to je: da su sve stranke iste kada dodju na vlast. SPO i DS, a ni SRS svojim delovanjem u Zemunu, tu famu nisu razbile. Dakle, drugi zakljucak se odnosi na karakter stranaka ispoljen vrsenjem vlasti. Neizmenjen nacin, zapravo, potpuni kontinuitet u nacinu vrsenja vlasti i zadrzavanje promena na nivou personalnih i kadrovskih, SPO, DS i SRS se ne potvrdjuju kao odgovorne i demokratske stranke, a izjednacavaju se sa SPS, JUL, time i sa SK.

Na cemu se zasniva ova tvrdnja? Treba se setiti sta je sve pratilo konstituisanje Skupstine grada Beograda i izbor gradske vlade: zestoka borba oko podele resora preko kojih se upravlja tokovima novca i investicijama, a koje mogu biti izvor zloupotreba (finansije, gradjevinsko zemljiste, urbanizam, poslovni prostor, javna komunalna preduzeca...) i medjusobno ucenjivanje (po sistemu "ja tebi Kazica, ti meni Djindjica"). Da se tragalo za najkvalitetnijim kadrovskim resenjima dogovori bi svakako tekli sasvim drugacije. Ocigledno je da se radilo o stranackim, licnim interesima, i to materijalnim stranackim i licnim interesima.

Ne treba se onda cuditi sto su za vrsenje najodgovornijih funkcija izabrani vec kompromitovani ljudi obe stranke. Neumesne su naknadne optuzbe koje se upucuju Danici Draskovic da je pola svoje rodbine postavila na odgovorna mesta u gradu, kada su to zajednicki ucinili koalicioni partneri.

Neizmenjen nacin vrsenja vlasti u odnosu na prethodnu, socijalisticku, ispoljen je i u gotovo neshvatljivoj neodgovornosti predsednika Skupstine Grada Beograda. Kao gradonacelnik Zoran Djindjic je dokazao svoju fotogenicnost, ali i potpunu nekompetentnost i neozbiljnost. I sam ovoga svestan, u svoj posao se nije mnogo mesao, pa je poredjenje sa Zoranom Lilicem neizbezno.

Jedna od konstanti socijalisticke vlasti jeste nezakonit rad i korupcija. SPO i DS ni na nivou Grada, ni u beogradskim opstinama u kojima su na vlasti, nista nisu ucinile da se stvari promene. U nekim opstinama, kao na primer na Vracaru, razvijaju se pojedini oblici kriminala na cije organizovanje je do sada mafija imala ekskluzivno pravo.

Ako se nesto od dosada navedenog, sto oslikava istovetno ponasanje SPS, SPO i DS, moze objasniti, ali ne i opravdati licnom slaboscu pojedinaca ("prilika cini lopova"), onda to svakako nije slucaj sa odnosom prema sredstvima informisanja. Odnos SPO i DS prema sredstvima informisanja pod njihovom kontrolom, pre svega prema televiziji "Studio B" i novinarima ove kuce, potpuno je suprotan deklarativnom zalaganju ovih stranaka za slobodu medija.

Mada je bilo i vremena i mogucnosti ove stranke nisu ostvarile nijedno od svojih izbornih obecanja, niti su zapocele njihovu realizaciju, a vlast su vrsile suprotno sopstvenim programskim opredeljenjima. Programi za Beograd ovih stranaka sadrze: decentralizaciju vlasti, eliminisanje korupcije, sredjivanje prilika u oblasti urbanizma i raspolaganja gradskim gradjevinskim zemljistem, slobodu medija i vracanje "Studija B" deonicarima, potpunu javnost rada svih gradskih organa, poboljsanje rada komunalnih sluzbi itd. Nista od toga nije sprovedeno. Pokazalo se da je rok trajanja stranackih programa i izbornih obecanja istekao danom preuzimanja vlasti. Tim se namece i treci zakljucak, a to je da ove stranke karakterise, isto kao i socijaliste, potpuna nesaglasnost proklamovanog i onog sto se u praksi sprovodi.

Gotovo sve sto je receno odnosi se i na SRS, cija je cela Otadzbinska uprava preseljena u Zemun. Razliciti stil, maniri i retorika ne mogu promeniti sustinu stvari. Autoritarnost i bahatost se mogu prikazivati kao energicnost i kompetentnost, ali to nisu. Pored ove slicnosti sa socijalistima, radikali su u opstini Zemun ispoljili jos jednu: za razliku od odgovorne vlasti i dobrih domacina, obe partije rasprodajom drzavnih dobara pokusavaju da postignu kratkorocne efekte na stetu dugorocnog interesa gradjana.

Postavlja se pitanje da li su gradjani pogresili glasajuci za opozicione stranke? Odgovor Demokratske stranke Srbije je izricit i potpuno jasan, i nikakvim redakcijskim prekrajanjem se ne moze izmeniti: ne, odluka je bila ispravna. Bez obzira sto SPO, DS i SRS nisu ispunile ocekivanja, nisu iskoristile priliku, niti odolele iskusenjima vlasti, ucinjen je korak napred i steceno novo politicko iskustvo. Vlast je promenjena, vlast i dalje treba menjati, nastavljajuci traganje za stvarno demokratskom i odgovornom strankom.

(Autor je sekretar Demokratske stranke Srbije)