POZORISNE PREMIJERE

Velimir Lukic “Afera neduzne Anabele", rezija Kokan Mladenovic, scenograf Miodrag Tabacki, kostimograf Angelina Atlagic, izbor muzike Kokan Mladenovic, produkcija Narodno pozoriste Sombor

Posle dugo premisljanja, neckanja, nevestih aluzija i pokusaja da se o “aktuelnom trenutku" kaze nesto vise, domace pozoriste je napokon probilo zvucni zid.

Predstava “Afera neduzne Anabele" koju je pred beogradskom publikom u nedelju 1. februara izveo ansambl Narodnog pozorista Sombor ostvarenje je koje pripada najboljoj tradiciji politickog teatra. Posledice koje bi odatle mogle nastupiti prilicno su ozbiljne jer u osnovi demantuju nekoliko osnovnih zabluda aktuelnog pozorisnog trenutka. Na prvom mestu svakako je ona da se o savremenim dogadjajima ne moze govoriti bez odredjene vremenske distance, drugo, da je politicki teatar mrtav i trece da je sam govor o aktuelnim zbivanjima za pozoriste kontraproduktivan. Stoga je logicno pitanje o kakvoj je to somborskoj alhemiji rec?

Najveci doprinos savremenom pozorisnom izrazu reditelj Kokan Mladenovic postize u domenu revitalizacije vec zaboravljenih i savremenih dramskih tekstova za koje se sa prilicnom dozom tacnosti moze reci kako su vec bivsi. Radeci “Aferu neduzne Anabele" Velimira Lukica (kao i pre nekoliko godina “Razvojni put Bore Snajdera" Aleksandra Popovica) ovaj reditelj uspeva da imenuje zajednicki imenitelj duha vremena o kome je rec u ovim komadima i onog u kome se oni ponovo igraju. Pravilno uocavajuci da je osnovna karakteristika “Anabele" na nivou motivacije ali i estetskog kruga kome pripada, oksimoron “gradjanski socijalizam", kao i razlucujuci posledice takvog stava u decenijama koje slede, Mladenovic vrsi potpunu revalorizaciju prvobitnog znacenja “Anabele" i samim tim mogucnosti njenog citanja danas. Ono sto nadmasuje znacaj jedne pozorisne predstave jeste postupak kojim se vise nego jasno naznacava uzrocno posledicna veza izmedju stava da je “socijalizam sa ljudskim licem" moguc i posledica koje se danas vide a ocitavaju se u potpunoj politickoj impotenciji.

Vremensku i prostornu distancu u odnosu na savremene dogadjaje koju je po ugledu na motiv danskog kraljevica svojevremeno uspostavio Velimir Lukic, Kokan Mladenovic je sacuvao u potpunosti, cime je izbegao mogucnost banalizacije i direktnog govora. Svoju nameru transponovanja (vecnog) motiva pokvarenosti vlastodrzaca u savremeno doba Kokan Mladenovic je izveo zahvaljujuci suptilnoj aluzivnosti scenografije Miodraga Tabackog ostvarenoj nizom detalja ikonografskog karaktera, crvenih pasa, zastavama, krstova od crvenog platna, jednom recju, simbolima i metama napada ucesnika proslogodisnjih setnji, kao konacnog i ostvarenog cilja ove predstave. Sa druge strane, kostimi Angeline Atlagic namerno ostajuci u nedefinisanoj epohi, diskretno naglasavaju rediteljevo lociranje i karakterizaciju domacih i trenutnih vlasnika svega u ovog zemlji.

Baveci se osnovnim motivom ovog komada, licnoj nesigurnosti i nemoci pojedinca u situaciji kada vlast ima sasvim suprotne namere od njegovih, Mladenovic angazuje sigurnog saradnika glumca Sasu Torlakovica kao Harta. Medjutim, svojom interpretacijom ovog junaka Torlakovic nadilazi nameru reditelja da na sceni realizuje jos jednog moralnog gubitnika i piona vlasti. Diskretnom igrom, scenskom izrazajnoscu i promisljenim pristupom ovom, u ovoj intrepretaciji sada vec metafori naseg trenutka, Torlakovic uspeva da ucini vidljivim i nenasilno ociglednim politicke zablude proslih i nemoc sadasnjih generacija. Takvu nameru je tim pre bilo moguce ostvariti buduci da je na sceni bio i mladi glumac Aleksandar Djurica kao Robert, nepotkupljivi Hartov student, ciji ce licni pad ovaj glumac uzdici u realnu mogucnost koja cak nije ni za zaljenje.

Znacenjski nasuprot njima, “predstavnici vlasti", pre svih knez Bogomira Djordjevica ili Veliki inkvizitor Davida Tasica, efektno su stvarali neophodno kontrasvetlo kako bi senka koja se nadvila nad nama i njima bila sto jasnija. Dodamo li tome rediteljski promisljene i glumacki efektne uloge ministra Nikoloa, Bojana Lazarova, ministra policije Bore Nenica ili ministra bez portfelja Radoja Cupica, vise je nego jasno da je rediteljeva namera stvaranja aktivne slike nase politice nemoci bila efektna i nadajmo se otreznjujuca. Njenoj potpunosti su pored gomile papirnih aviona koji ulecu sa strane, zatim video materijala montiranog tako da jasno locira vreme dogadjanja, presudno doprineli bard domace scene delikatni Vladimir Amidzic, kao vlasnik kafane Hartove mladosti i Biljana Keskenovic kao Gerda, zivi i znacajno uspeo “glas naroda", ciju je podrsku moguce dobiti cak i za spaljivanje vestice na Trgu. Na kraju, pitanje kojim ce se pozoriste ipak morati baviti jeste ono koje uoci spaljivanja sebi postavlja Anabela (Andjelika Simic) a koje glasi da li je spoznaja istine moguca se bez posledica.

Najnoviji projekat somborskog pozorista stoga predstavlja iznenadjenje samo za neupucene. Svojom najnovijom premijerom ovo pozoriste je, nastavljajuci svoju praksu stalnog istrazivanja, ocitalo lekciju “misliocima" naseg doba cije delovanje ima posledice slicne Hartovom “saznanju" po kome je saradnja sa vlastima neophodna.

Zeljko Jovanovic