TRI OD CETIRI SRPSKE CEMENTARE TREBALO BI DA NADJU STRATESKE PARTNERE DO JESENI

Prema nekim procenama od prodaje udela u tri cementare dobilo bi se oko 150 miliona DEM. Ugovori sa strateskim partnerima bi, kako se ocekuje, trebalo da budu potpisani u kratkim vremenskim razmacima, da bi se domacim cementarama obezbedio ravnopravan status na trzistu

Na pocetku je to manje vise bila prica sa jednim igracem. Francuski “Lafarz", ako se izuzme epizoda sa “Hajdelberger cementom", bio je dve godine jedini zainteresovani strani investitor za Becinsku fabriku cementa. Onda se proslog februara pojavio i britanski “RMC Grup", i agresivnim nastupom gotovo potpuno ponistio pocetnu prednost francuske kompanije. Sada su, sa vec zavidnim cekackim minulim stazom, obe kompanije dovoljno “zaglibljene" na jugoslovenskom prostoru, da vlada Srbije gotovo sigurno moze da licitira i dopusti odlaganje potpisivanja ugovora, sve dok i ostala tri potencijalna investitora, grcki “Titan", nemacki “Dikerhof" i svajcarski “Handelsbank" eventualno daju svoje ponude.

U ovoj napetoj igri koja se verovatno nece zavrsiti bar u naredna dva do tri meseca, Beocinska fabrika cementa i Vlada Srbije tek treba da izadju sa svojim brojkama o proceni vrednosti fabrike. Ona jos nije napravljena, a u domacim krugovima veruje se da ce, kad se s njom izadje, i “drugi red" interesenata moci da uhvati korak i ravnopravno ucestvuje u trci za BFC - bar na jugoslovenskom prostoru, najbolju cementaru koja se nudi na prodaju.

“Bili smo spremni da potpisemo ugovor u junu 1997., a sada vidimo da u januaru 98. dolaze drugi ljudi koji su takodje spremni da urade to isto. Sa stanovista vlade to je sasvim razumljivo, ali je cinjenica da nas to pomalo cini nervoznima" kaze Brus Slaton direktor “Lafarza" za Centralnu Evropu. To je ujedno i odgovor na opasku o sve cescim prigovorima iz francuskih diplomatskih krugova da su njihove kompanije ucinile sve sto je trebalo, a sada se osecaju “zakocenim".

Proslonedeljni pregovori zavrsili su se gotovo frustrirajuce i za drugog glavnog konkurenta “RMC Grup" koja je na pregovore krajem prosle nedelje dovela “najjacu postavu kompanije koja ce ovde ikad biti vidjena" (kako se tvrdi u ovim krugovima) u kojoj su izmedju ostalih, bili predsednik borda direktora RMC Grup Stjuart Voker, potpredsednik Teo Rajnhart i direktor australijskih operacija Gari MekGrad. Naime, iako srpskoj vladi strani partneri bas ne razbijaju vrata od interesovanja, obema kompanijama skrenuta je paznja “da suvise agresivno lobiraju" (cega nisu postedjeni cak ni kelneri) i da to na ishod pregovora moze da deluje samo kontraproduktivno.

Naime, u javnosti se ime “Lafarza" i njegove pretenzije vezuju za “Dilojt Tus" konsultantsku kucu koja je za ovu francusku kompaniju radila procenu BFC, kao i potpredsednika savezne vlade Danka Djunica. “Dilojt Tus je revizorska kompanija nase firme u celom svetu i ne vidim zasto bi smo u Jugoslaviji to menjali, samo zbog cinjenice da ta kuca drzi veliki deo trzista. Sto se Djunica tice, o tome ne znam nista. Mogu samo da kazem, ako bi bio na nasoj strani, to bi bilo dobro" kaze Slaton.

Zastupnik “RMC Grup" je navodno Borka Vucic generalni direktor Beogradske banke, koja se smatra “braniteljem britanskih interesa" u Srbiji. Rat izmedju dve kompanije ocito se vodi i kroz domace medije, pa jednu stranu brine cesto povaljivanje “RMC Grup" u tekstovima drzavne agencije Tanjug (zbog navodnog politickog poteksta), a drugu, novinski tekstovi u kojima se skrece paznja na kupovinu jedne hrvatske cementare (Dalmacija cement) koju je “RMC Grup" kupio posle pregovora sa tamosnjom vladom, a na potpuno iznenadjenje radnika koji nisu ni znali da ce njihova firma biti prodata.

Sve te glasine bitne su tim pre jer Beocinska fabrika cementa, odnosno njeno rukovodstvo, ocito nije u najboljim odnosima sa vladom Srbije i zeli veci primat u pregovorima. Takav stav doveo je BFC, a odmah za njim i sve druge cementare na posebnu listu vlade Srbije, sto je pregovaracke pozicije ove poslednje znacajno (i odlucujuce) ojacalo. Uprkos tome, ocito je da strani partneri i dalje smatraju da je upliv rukovodstva i radnika fabrike dovoljno jak da u javnim istupima pre svega treba isticati kooperativnost BFC, i planove stranih kompanija da ponude jak socijalni program.

Isti adut vazi i za vladu Srbije, koja je u slucaju sklapanja ugovora sa STET i OTE i “Meserom" (u dokapitalizaciji “Tehnogasa"), prednost davala socijalnom paketu, toliko da neki strani konsultanti tvrde da su ekonomski interesi bili sasvim u drugom planu. S druge strane, vlada Srbije u takvoj je materijalnoj stisci da se vrlo lako moze dogoditi da pritesnjena potrebom da poveca likvidnost budzeta prihvati ponudu u kojoj je vise “kesa" nego svega ostalog.

Prema nekim procenama od prodaje tri cementare u Srbiji (BFC, Popovca i sara) moglo bi se prikupiti oko 150 miliona DEM. Sve prodaje trebalo bi da budu obavljene pre jeseni, a ugovori potpisani u relativno kratkom roku da se ne bi dogodilo da BFC koji vec sada drzi oko 50 odsto trzista, sticanjem strateskog partnera, dodatno ojaca toliko da ugusi ostatak domace proizvodnje. Taj plan smatra se, generalno gledano realnim, jer se nemacki “Dikerhof" interesuje i za fabriku cementa Popovac i za “Sar" (za koje bi vlada navise volela da budu prodati u paketu), a za ovu poslednju zainteresovan je i grcki “Titan". Racuna se da bi se potom Fabrika cementa u Kosjericu “prodala i sama".

E. R.