FEST - PRVI I DRUGI DAN: “UKUS TRESANJA" ABAS KIAROSTAMI; “KONACNI OBRT" OLIVER STOUN; “SVEMIRSKI VOJNICI" POL VERHOVEN; “GATAKA" ENDRJU NIKOL; “ZEMLJA POLICAJACA" DZEJMS MENGOLD; “DOBERMAN" JAN KU

Sve propuste, neusaglasenosti i manjkavosti valja posmatrati iskljucivo kao logicne posledice konteksta iz kog je nikao FEST 98. Totalna idejna, poetska, stilska, zanrovska, ali i nacionalna i autorska otvorenost najvaznija karakteristika repertoara

Aleksandar Kostic

Samodovoljno uzivanje preraslo u suvisni manirizam: "Ukus tresanja" Abasa Kiarostamija

Dvadesetak hiljada gledalaca koji su u prva dva dana FEST-a 98 neockivano ispunili holove, ali i veliku, pa i malu dvoranu Centra “Sava", jednako revnosno reagujuci i na luksuzne holivudske spektakle, kao i na mala i hermeticna, neamericka ostvarenja, najbolje su svedocanstvo o kvalitetu posla koji je uspeo da obavi novoizabrani, programsko-kreativni tim ovog festivala. Za nesto vise od mesec dana, protivno svim zluradim predvidjanjima, taj novi festivalski savet i njegov preduzimljivi predsednik su najpre izvukli FEST iz tmine nemastine, neambicioznosti i - za nas toliko karakteristicne - idejno-personalne nejedinstvenosti, da bi odmah potom, uz pomoc stabilizacionog, malcice restriktivnog i delom evidentno iznudjenog repertoarskog koncepta dosli i do recepta koji je publika ekspresno odobrila iznenadjujucom brojnoscu i posledicnim konzumentskim entuzijazmom.

Naravno, nema nikakve sumnje da bi ista ekipa postigla i neuporedivo vise da je citav posao preuzela - kako i dolikuje - nekoliko meseci ranije, bas kao sto im ni tada, a ni sada verovatno ne bi smetala i veca, pre svega finansijska podrska odgovarajucih drzavno-drustvenih struktura, no utisak je da su program sa preko 50 naslova iz citavog sveta i pomenute reke posetilaca sasvim dovoljni da FEST u ovim teskim vremenima nadje pregrst motiva za nov i dostojanstveniji zivot. Otud i sve postojece propuste, neusaglasenosti i manjkavosti, u rasponu od preforsirane dominacije komercijalno-distributerskih ostvarenja na glavnom festivalskom programu, preko isuvise predvidljivo i neautenticno srocenih sporednih i pratecih ciklusa, pa sve do bledog i neubedljivog dizajna i sadrzine kompletne festivalske opreme, valja posmatrati iskljucivo kao logicne posledice konteksta iz kog je nikao FEST 98 i verovatno kako ce ovaj isti tim - ukoliko ostane na okupu i ojaca - vec iduci put postici i znatno vise.

Prva dva dana FEST-a 98 su, sem toga, prilicno jasno upozorila i na cinjenicu da se totalna idejna, poetska, stilska, zanrovska, ali i nacionalna i autorska otvorenost moze i mora uvaziti kao najvaznija karakteristika repertoara koji nam je ovom prilikom ponudjen. Tu tezu potvrdjuje ne samo okolnost da su cak cetiri od sedam vec vidjenih dela potpisali reditelji koji su ili pravi debitanti ili relativni bioskopski pocetnici, nego i objektivna impresija da ove filmove, a i one koja su ostvarila mnogo poznatija esnafska imena, povezuje jasno izrazena zelja za osvajanjem nekih novih i jos neistrazenih artistickih prostranstava. Smena generacija i - mozda bitnija - promena u nacinu misljenja i stvaranja koja izvesno definise aktuelno stanje stvari u svetskoj kinematografiji je tako, potpuno prirodno, uklopljena u aktivnost i ambicije promenjene uredjivacke strukture samog FEST-a, cime je dodatno ucvrscena njegova sustinska perspektiva u predstojecem veku.

Neverovatna produkciona raskos bez daha istinskog i uzbudljivog epa: "Svemirski vojnici" Pola Verhovena

Kvalitativno, medjutim, ostvarenja prikazana u prva dva dana istovremeno potvrdjuju i opovrgavaju navedene, generalne utiske. Naznaceni “obracun" izmedju stare i nove skole, bar za sada, protice u znaku apsolutne dominacije pocetnika nad veteranima, uglavnom zbog toga sto su se filmovi poput “Gatake" Endrjua Nikola i “Do gole koze" Pitera Katanea pokazali kao suvereni programski aduti u odnosu na “Potpuni obrt" Olivera Stouna, “Ukus tresanja" Abasa Kiarostamija, pa i “Svemirske vojnike" Pola Verhovena. Preostala dva dela - “Zemlja policajaca" Dzejmsa Mengolda i “Doberman" Jana Kunena - generacijski pripadaju prvoj, dok su kvalitativno ipak blizi ovoj drugoj grupi, usled cega ce tek dalji tok FEST-a 98 odrediti pravi ishod koji proistice iz takve, vec registrovane podele. Ali, da krenemo ipak redom.

Poetska kriza i fatalne sklonosti

Slicno njemu, i Oliver Stoun je jos u naslovu svog novog filma najavio nuzan i dugo ocekivani zaokret u vlastitoj, sve zamornijoj karijeri, ali je s “Konacnim obrtom" pokazao da nema dovoljno hrabrosti, odlucnosti, pa ni talenta da takvoj promeni sem formalne ponudi i unutrasnju, organsku dimenziju. Naime, “Konacni obrt" zaista predstavlja Stouna u drugacijem izdanju, olaksavajuce lisenog prorockih, paranoicnih i reformatorskih parola i teza, ali i dalje fatalno sklonog bezrazloznim stilskim egzibicijama i mucnim poetskim uopstavanjima koja brzo transformisu ovu crnohumornu, kriminalisticku storiju u slabu i nedostojnu repliku na slicne radova njegovih mladjih i izvesno zanimljivijih kolega poput Dzoela Koena ili Dzona Dala.

Spejs-opera i negativna utopija

Odlazak u hipoteticnu buducnost je, srecom, doneo i najprijatnije iznenadjenje u dosadasnjem toku festivala, iako “Gataka" Endrjua Nikola zagovara sasvim drugacije, dorecenije i prihvatljivije autorske i zanrovske principe. Novozelandjanin koji je uspeo da sa “Gatakom" karijeru zapocne u Americi, Nikol pripoveda o svetu koji lici na ovaj nas i koji nakon svih diskriminacija zagovara onu poslednju - genetsku, stilski se naslanjajuci na iskustva negativnih utopija evropskih stvaralaca poput Godarovog “Alfavila" ili Trifoovog “Farnehajta 451". Naucna fantastika je, tako, za Nikola pitanje proizvedene iluzije, a ne zahuktalih moci dizajna i tehnologije, sto i vecinu kreativnih resenja koja je ovde upotrebio - ukljucujuci i cvrsto narativno oslanjanje na logiku krimica - cini uravnotezenim, korisnim i zavodljivim.

Znacaj iluzije, odnosno proizvodnje magije iz konvencionalnih bioskopskih elemenata, dodatno potcrtava nedorecenost zatecenu u ostvarenju “Zemlja policajaca" Dzejmsa Mengolda. Kombinujuci pripovednu mudrost vesterna i krimica, Mengold je zamislio i izveo ovu pripovest o serifu u malom gradicu nadomak Njujorka u kome zive tamosnji policajci kao starinsku borbu za reafirmaciju pravde i hrabrosti, s tim sto mu ni tacne stvaralacke pretpostavke, ni sjajna glumacka ekipa, a ni uzbudljivost pojedinih sekvenci, nisu pomogle da dosegne neophodnu slojevitost i da time nadgradi ikonografiju i arhetipove koje gledaliste odvec dobro poznaje.

Odgovori na posttarantinovsku eru

Grandiozan finansijski uspeh ovog dela (najgledaniji britanski film svih vremena) mogao bi da posluzi i za desifrovanje ili uspostavljanje pobednicke formule koja se ionako sve cesce nalazi u rukama britanskih stvaralaca, jer “Do gole koze" narocito u svojoj prvoj i nemerljivo boljoj polovini demonstrira skladno ukrstanje razlicitih nacionalnih kinematografskih i televizijskih dostignuca, produbljujuci mit o superiornosti tamosnjih glumaca i tamosnjeg humora. Bezbolno povezujuci smesno s tuznim, socijalno s zanrovskim, ali i dramaticno s lirskim, Kataneo je u finalu dramaturski popustio pred pritiskom holivudskih stereotipa i time ocigledno povecao komercijalnu privlacnost svog prvog ostvarenja, a neka buduca ce pokazati sirinu njegovih realnih autorskih kapaciteta.