INTERVJU: MIODRAG BABIC, PREDSEDNIK KONCERNA “HEMOFARM"

Neshvatljivo je da se u Jugoslaviju uvoze lekovi bez tacno odredjenih kriterijuma, da se ne zna cak ni ko je proizvodjac leka. Pri tom strategija razvoja domace farmaceutske industrije ne postoji, tvrdi Babic

Miodrag Babic, predsednik koncerna “Hemofarm", ponekad je, za nase prilike, suvise “glasan". Katkad, neuobicajeno za nas, odvazno i jasno iznese svoje zamerke na funkcionisanje farmaceutske politike, ma koliko to nekom smetalo. U moru onih koji cute i trpe probleme koje nisu zasluzili, cak i usamljen glas je vazan. Povremeno glasno zamerajuci, a povremeno nemo pristajuci na ne bas ruzicasto stanje, uspeo je da, uz pomoc svog uigranog tima, stvori mocnu farmaceutsku kompaniju koja sada ima petnaest kcerinskih firmi i koja uspeva da podnese sve udare domaceg, vrlo nestabilnog trzista lekova.

“Nasa Borba": Nedavno ste izjavili da su kod nas poremeceni kriterijumi za registraciju stranih lekova. Kakva su vasa, konkretna saznanja o problemima na tom polju?

M.B.: Nisam tada namerno rekao o kom se leku i proizvodjacu radi, ali mislim da su se oni na koje sam mislio - prepoznali. Neshvatljivo je da se u Jugoslaviju uvoze lekovi bez tacno odredjenih kriterijuma, da se ne zna cak ni ko je proizvodjac leka, kakve ta firma ima uslove za proizvodnju... Govoreci o pomerenim kriterijuma za registraciju, mislio sam na firmu koja je registrovana na Kipru, koja nije registrovana za proizvodnju i promet lekova, a koja je registraciju tog leka prenela na jednu domacu firmu koja, opet, nema uslove za proizvodnju i pakovanje lekova. Ta domaca firma dobija lekove “in balk", dakle u nepotpuno zavrsenoj formi, iz Indije ili neke trece zemlje, i onda treba da ih pakuje i prodaje. Dozvolite, ali to je nedopustivo za nivo kvaliteta koji zelimo da obezbedimo stanovnistvu.

Ministarstvo zdravlja je duzno da proveri nivo kvaliteta i uvoznih i domacih lekova. Zabrinut sam zbog cele situacije, ne zato sto se bojim konkurencije, vec zato sto se bojim neravnopravnih uslova poslovanja za domace proizvodjace i uvoznike. Ako domace proizvodjace dodatno opteretite, tako sto od njih zahtevate modernizaciju proizvodnje, sto logicno povecava troskove, a od uvoznika ne trazite da se povinuju istim kriterijumima, onda vi zapravo cinite dobru uslugu uvoznicima, naustrb domace proizvodnje.

Poremecni kriterijumi

M. B.: Situacija je ista kao i s lekovima iz drugih zemalja: neregistrovani dolaze na nase trziste i prodaju se ovde. Postoje u nasoj drzavi ljudi koji su placeni da rade na polju proveravanja kvaliteta uvoznih lekova, postoje instance koje treba da provere firme koje se bave uvozom i distribucijom, ali to, izgleda, niko ne radi. Lekovi iz Slovenije i Hrvatske, ali vise iz Hrvatske, nisu registrovani na nasem trzistu. Nijedan lek iz Hrvatske nema propisanu registraciju.

NB: Moze li jugoslovenska farmaceutska industrija da “udje" na hrvatsko i slovenacko trziste?

M. B.: Mi tamo ne mozemo. To je apsurd, ali mi tamo ne mozemo da prodjemo, iako bismo to hteli. Ali, neka ide sve svojim tokom, doci ce vreme kad cemo moci da saradjujemo. Za mene je, ipak, neshvatljivo da se ovde dozvoljava prodaja lekova koji nisu registrovani. Voleo bih da vidim koliko dugo bi opstala jedna apoteka u nekoj, iole uredjenoj zemlji, u kojoj bi se prodavao neregistrovan lek. Mi tacno znamo koju sve dokumentaciju treba da prilozimo, na primer, Slovencima, da bismo kod njih mogli da prodajemo lekove. Nemam, naravno, nista protiv da se slovenacki i hrvatski lekovi prodaju na nasem trzistu, ali je neophodno da budu uredno registrovani.

NB: Sta je, po vama, osnovna zamerka jugoslovenske strategije razvoja farmaceutske politike?

M. B.: Osnovna zamerka je to sto ta politika i strategija uopste ne postoje. Farmaceutska industrija je oblast od nacionalnog znacaja i od najvece je vaznosti da ona bude organizovana kao deo nacionalne strategije razvoja. To sam, jednom prilikom, napomenuo i predsedniku Milosevicu, sa cim se on u potpunosti slozio. Pravljenje nacionalne strategije za ovu industriju je obiman, multidisciplinarni posao u kom treba sagledati sve aspekte.

Domaca farmaceutska industrija je spremna da ucestvuje u tom poslu jer ce se tako izbeci voluntarizam nekih ljudi koji sada mogu da rade kako hoce i sta hoce, a da ne snose nikakvu odgovornost. Vreme je da se vec jednom ustanovi jesmo li mi skupi ili nismo, da li je ovoj zemlji interes da uvozi i odakle da uvozi, da li nam je ineres da izvozimo lekove i gde da ih izvozimo. Farmaceutska industrija je najprofitabilniji deo privrede, velike svetske kompanije ulazu i po 15, 20 odsto prihoda u dalji razvoj, a mi se borimo za golu egzistenciju i za dokazivanje da u nas treba ulagati.

NB: Da li domaca farmaceutska industrija moze da pokrije domace trziste lekova i da li nam je uvoz, i koliki, uopste potreban?

M. B.: U staroj Jugoslaviji 90 odsto potreba za lekovima je pokrivala domaca industrija. Tada smo imali strategiju i cvrsto smo je se drzali. Imali smo organizovan uvoz i znali smo ko se cime bavi. Danas kada se nista od toga ne zna, kada niko nece da raspise tender preko kog bi trazio najpovoljnije nabavljace, ne postoje precizni podaci a pritisak uvoznickog lobija je ogroman. Ja mogu da shvatim i zelje i motive uvoznika, jer smo i mi i oni igraci na istom polju, ali moramo se drzati nekih pravila. Ako mi imamo zamrznute cene, vezane za kurs, a uvoznici slobodno formiraju cene, onda je jasno kakvi su i koliki motivi uvoznika. Ne znam kako se za njih uvek nadje dinara, a nasa potrazivanja prema Fondu za zdravstveno osiguranje su i dalje ogromna.

NB: Govorite o jakom pritisku uvoznickog lobija. Kako se dogodilo da taj lobi dobije tako veliku moc i koliko blizina vlasti utice na to da oni, kako kazete, budu u povlascenoj poziciji?

M. B.: Ja samo konstatujem da je u toj oblasti stanje haoticno, a ako vas to toliko zanima vi istrazujte. Uvoz je preveliki, sa tendencijom da jos poraste. Sta se sve radi u okviru uvoza lekova, ko kome tu pomaze - ne znam, ali mislim da ova oblast zasluzuje posebnu paznju. Osim, naravno, ako nam nije u interesu da zavisimo od jedne multinacionalne kompanije, od jedne veledrogerije i od par uvoznika, a da potpuno zatvorimo svoju proizvodnju.

NB: Uvoznici kazu da imaju mnogo problema s nabavkom deviza i da ce, neki od njih, mozda i prestati da se bave uvozom...

M. B.: Dobro da su primetili da ima problema s nabavkom deviza, jer mi te probleme imamo vec tri meseca. Ne bojim se da ce prestati da uvoze lekove. Malo ce sada stati, nece prodavati ono sto imaju, sacekace novi kurs... Ne brinem se ja za njih. Trgovati je lakse jer u svakom trenutku mozete stati i niko vas nece prozvati zbog nestasice lekova. Nasa je muka to sto nas sutra svako moze prozvati, ako na trzistu nema dovoljno lekova.

Prvi i privilegovani

M. B.: Stari dug od 25 miliona maraka su isplatili, ali vec sada postoji potrazivanje od 120 miliona. Ovaj dug nije regulisan nikakvim ugovorom, jer spada u tekuca potrazivanja.

NB: “Hemofarm" je druga po snazi domaca farmaceutska kompanija. Koliko je pozicija “drugog" ugodna i da li sa sobom nosi neke specificne probleme?

M. B.: Osecamo se vrlo lepo na drugom mestu. Nama nije cilj da po svaku cenu budemo prvi, ali ne bismo voleli da ona prva bude privilegovana. A cini se da je ta prva i te kako privilegovana, bar posmatrajuci to kroz poseban aranzman koji je Ministarstvo zdravlja napravilo sa ICN, kojim je ICN odobrio kredit za dolarsku protivvrednost, odnosno za siguran kurs. Ako je tacno da je time ICN Jugoslavija isforsirana i da sada ostvaruje 70 odsto potreba na domacem trzistu, to onda treba ispitati, jer je bivsa Galenika podmirivala oko 40 odsto potreba domaceg trzista. Mi mozemo ostati vecito drugi po prometu, jer je nama i tako vaznije kakvi su realni parametri po radniku (rentabilnost, ekonomicnost, profitabilnost), gde smo vec deset godina prvi, ali zelim da svi igramo pod istim uslovima.

Suzana Milicic