SEFKO ALOMEROVIC, PREDSEDNIK HELSINSKOG ODBORA ZA LJUDSKA PRAVA U SANDZAKU, POVODOM UTVRDJIVANJA IDENTITETA OTMICARA U STRPCIMA

- Neka imena znali smo jos pre pet godina, doduse nepotpuna, u nekim slucajevima znali smo samo prezime, nadimak ili funkciju, a saznao sam ih tako sto sam se nasao u drustvu nekih od izvrsilaca, prica Alomerovic, navodeci i tacan datum - 19. april 1993. godine

- Helsinski odbor za ljudska prava iz Sandzaka poslao je Tribunalu u Hagu spisak vinovnika otmice u Strpcima, s jedinim ciljem da posaljemo poruku imenovanima i onima koji su s njima bili da znamo za njih - kaze, u razgovoru za nas list, predsednik HO Sefko Alomerovic.

Na dan kada je (proslog ponedeljka) u Prvom opstinskom sudu u Beogradu, odlozeno sudjenje po tuzbi bivseg predsednika SRJ Dobrice Cosica i njegovog savetnika Vladimira Matovica, zbog izjave da je otmica 19 drzavljana SRJ u Strpcima planirana u Cosicevom kabinetu, Alomerovic je novinarima saopstio samo prezimena nekih otmicara, a to su Poluga, Tanovic, Drekalo i Sekaric. HO Sandzaka utvrdio je identitet 16 otmicara, od kojih su petorica drzavljani Srbije, a 11 iz Bosne i Hercegovine.

- Neka imena znali smo jos pre pet godina, doduse nepotpuna, u nekim slucajevima znali smo samo prezime, nadimak ili funkciju, a saznao sam ih tako sto sam se nasao u drustvu nekih od izvrsilaca - prica Alomerovic, navodeci i tacan datum - 19. april 1993. godine.

Alomerovic, medjutim, odbija da se “slucaju Strpci", od 27. februara 1993. godine, da prednost nad otmicama u Severinu, Bukovici ili nasilju nad muslimanskim zivljem u selima za koja kaze da su etnicki potpuno “ociscena".

- U Severinu je nestao skoro isti broj ljudi, sedamnaest, a tretman je kao u okviru svih drugih otmica. Verovatno iz neznanja, cak su se i pojedine nevladine organizacije bavile iskljucivo Strpcima, iako su i druge nesumnjivo obavljene na teritoriji SRJ. Forsiranje otmice u Strpcima nosi jednu opasnost da se iskoristi uporna tvrdnja vlasti da je izvrsena na teritoriji druge drzave, da prikriju ostale. A cinjenica je da je stanica Strpci, kao i pruga, katastarsko vlasnistvo ZTP Beograd. Isto tako je cinjenica da je odmah posle otmice tu stanicu obezbedjivala Vojska Jugoslavije, kao sto je to cinila pre toga i kao sto celu trasu pruge obezbedjuju i danas - navodi Alomerovic.

Ne zeleci da imenuje nevladine organizacije kojima zamera da “medijsku atraktivnost" otmice u Strpcima koriste da afirmisu svoju aktivnost, “koja ne postoji", Alomerovic insistira i na razotkrivanju otmice u Bukovici, u Crnoj Gori.

- U selu Ravni, u podrucju Bukovice, medju otetima je bilo i dvoje dece, jedno od osam meseci i jedno od dve i po godine, njihova 25-godisnja majka, 14-godisnji dever i svekrva, odnosno majka decaka. Na pritisak poslanika SDP CG, ondasnji ministar unutrasnjih poslova je izjavio pred poslanicima da je tacno da je iz podrucja Bukovice kidnapovano 12 gradjana, od kojih je sest vraceno i to zahvaljujuci izuzetnoj aktivnosti predsednika Bulatovica, Cosica i Karadzica. Protiv ostalih, vlasti RS podnele su krivicnu prijavu. Medju “ostalima" su bila i ova deca s majkom. Tu izjavu smatramo tragicnom, jer je ocigledno data s ciljem da se posalje poruka stanovnistvu da tu nema sta da trazi - navodi nas sagovornik.

- Od tada niko vise nije pokrenuo pitanje sta je s tim ljudima - nastavlja Alomerovic - a onaj ko je vratio sestoro ljudi, odgovoran je i za drugih sestoro. Zasto se danas niko ne bavi time, to je pitanje. Sestorica vracenih u Bukovicu svedocili su da im je predsednik Skupstine opstine Cajnice Dusko Kornjaca najpre dao cigarete, popricao s njima, a onda pretio da ce ih pobiti. Onda je sestoro ljudi vratio, pa verovatno zna gde je i ostalih sest i verovatno je umesan u njihovu tragicnu sudbinu. Covek od 92 godine je ubijen, nije mogao da hoda, a njegova zena je rekla da su mu, kada ga je videla, virile kosti obe ruke i noge iz probijene koze. Posle tri meseca MUP iz Pljevalja doneo je njegove ostatke u kesi, da ga sahrane.

Jos jedan tragican slucaj za koji HO trazi odgovornost izvrsilaca jeste ubistvo Musana Kusovica, u selu Kukurovice, na podrucju Sjeverina, 18. februara 1993. godine. Osim Kusovica, ubijeno je jos dvoje starih ljudi, koji nikada nisu sahranjeni. Ostali su u kuci. Kuca je zapaljena.

- Mi smo se od 1996. nekoliko puta obracali Sokolovicu, Jokanovicu, Slobodanu Milosevicu, da nam se dozvoli da udjemo u to podrucje. Niko nam nije izasao u susret, osim sadasnjeg mandatara vlade Crne Gore Filipa Vujanovica. Tako smo pocetkom jula te 1996. uspeli da obidjemo 28 sela, koja su etnicki potpuno ociscena.

HO Sandzaka bavio se i sudbinom ljudi koji su nakon pada Srebrenice prebegli u Zepu. Podaci o njihovom broju su razliciti, pominje se i brojka od 900. Pretpostavke rodbine nekih od onih o kojima nema nikakvih podataka, da su u tajnim zatvorima, u rudnicima u Srbiji, pokazale su se netacnim - u slucaju rudnika u Aleksincu.

- Pominjalo se i da se nalaze u rudniku Trepca, a indikativno je da je nakon pada Srebrenice tamo pocelo da se radi. Srebrenicani su inace bili poznati kao rudari. Kada je Milosevic obisao Trepcu, rekao je da se 288 Albanaca vratilo na Kosovo. Prema nasim podacima vratilo se samo sestoro. Postavili smo pitanje ko su onih 282. Indikativno je, takodje, da je ove godine albanski sindikat optuzio vlasti da je umesto njima posao dat Poljacima i Rusima, a radi se o skoro istom broju - 280. Skeptici postavljaju pitanje da li su to u medjuvremenu Srebrenicani naucili poljski i ruski. Jedan od bivsih direktora mi je rekao: “25 godina sam radio u Trepci i nikad nisam saznao sve njene lokalitete".

LJ. Gogic