KAKAV NAM REZIM KURSA DINARA TREBA

Dejan Jovovic

Trajno opredelenje jugoslovenske monetarne i ekonomske politike treba da bude vodjenje “realnog, ravnoteznog i jedinstvenog" kursa dinara. Ali sada smo svedoci velikog odstupanja izmedju zvanicnog i “crnog" (trzisnog) deviznog kursa dinara. Ono je krajem januara 1998. iznosilo preko 80 odsto, sto pokazuje nerealnost sadasnjeg nivoa oficijelnog fiksnog kursa od 3,3 dinara za nemacku marku.

Ovakav precenjen kurs nije u funkciji povecanja izvoza i deviznih rezervi zemlje, odnosno smanjenja visokog spoljnotrgovinskog deficita. Steti i drzavi koja gubi, jer obracunava carine i druge uvozne dazbine po zvanicnom niskom kursu. Ali zato koristi imaju odredjene privilegovane firme koje devize nabavljaju jeftino po nerealnom zvanicnom kursu, dok ostali placaju po “sticovanom" kursu koji je obicno 10-15 odsto visi od “crnog".

Dinar je probio “zvucnu barijeru" od sest dinara krajem januara 1998. U ubrzanom topljenju dinari beze u robu i devize, doslo je do rasta cena i poremecaja na trzistu, povlacenja depozita iz banaka, finansijsko trziste je zamrlo, a zvanicno devizno ne funkcionise. Vec se uveliko kalkulise po “crnom" i “sticovanom" kursu pa devalvacija bi imala u pocetku manji inflatorni udar nego sto bi normalno trebalo da bude. Marka je gradjanima krajem 1997. prodavana po kursu 3,5-3,6 dinara (sa zaracunatim manipulativnim troskovima), a od 20. decembra prosle godine od Narodne banke Jugoslavije nije moguce otkupiti devize po zvanicnom kursu.

U 1996. spoljnotrgovinski deficit je iznosio 2,2 milijarde dolara, a u 1997. preko 2,4 milijarde. Ovaj deficit nije imao razvojni karakter. Samo za dve godine po osnovu ovog deficita odlilo se u inostranstvu oko 4,6 milijardi dolara. Sada su se formirala visoka inflatorna ocekivanja, smanjio se promet devizama, a jedan od osnovnih problema jeste kako povecati proizvodnju i izvoz. Ocigledno je da je tesko dalje braniti zvanicni kurs jer bi to zahtevalo veliko smanjenje novcane mase, time i plata (povuceno iz opticaja oko 500 miliona dinara), dovelo bi do pada proizvodnje i potpuno iscrplo ionako veoma male devizne rezerve zemlje (u januaru 1998. iznosile su po nekim procenama samo oko 200 miliona dolara) sto je put ka vecoj recesiji. U praksi je poznato da je pored relativno visokog nivoa deviznih rezervi za sprovodjenje fiksnog kursa potrebna i politika sprecavanja rasta cena, odnosno efektivne traznje preko restriktivne kreditno-monetarne politike, kao i povecano administriranje za ogranicavanje uvoza (kontigenti, kvote i sl.).

Koliko treba da iznosi ravnotezni kurs dinara? Kretanja kursa nacionalne valute u savremenim uslovima zavisi od vise faktora, od kojih treba posebno navesti: inflacionu stopu, stanje platnog bilansa, nivo kamata, visinu spoljne zaduzenosti, kao i politicku situaciju u zemlji. Ako se podje od osnovne teorije deviznih kurseva, a to je teorija “pariteta kupovnih snaga", koja kurs utvrdjuje na nivou na kome se izjednacava kupovna moc u zemlji i inostranstvu, dolazi se do ravnoteznog kursa prema marki kao reperu u iznosu od oko 5,7 dinara na kraju 1997. Ova kalkulacija nije idealna kao ni sama ova teorija, a slabosti pokazuju i drugi pristupi - recimo “platnobilansna" teorija deviznog kursa. Izvedena racunica proizlazi iz stavljanja u odnos tri grupe osnovnih varijabila: kursa dinara u baznom periodu (sto znaci 3,3 dinara za marku od 25. novembra 1995. kada je izvrsena poslednja devalvacija dinara); procentualnog povecanja novog nivoa kursa (7,5 odsto u decembru 1995, zatim 56,7 odsto 1996. i 9,3 odsto u 1997); rasta cena u posmatranom periodu od oko dva odsto u Nemackoj (zemlji domicilne valute). Jednacina izgleda ovako: K = (3,3 x 1,755) : 1,020 = 5,67 dinara.

Osnovno pitanje koje se postavlja jeste: devalvacija dinara - da ili ne? Pojedini strucnjaci predlazu da se posle jednokratne devalvacije odmah predje na fluktuirajuci kurs, a ima zagovornika da se nastavi s fiksnim kursom dinara. Sto se same devalvacije tice (zvanicna korekcija precenjene spoljne vrednosti valute), iskustvo pokazuje da ona u nasim uslovima, do sada, nije imala neke vece dugorocnije pozitivne efekte, vec je bila kratkog daha. Vrlo brzo se istopila, a uzrokovala je rast cena na domacem trzistu, odnosno prelivanje supstance u inostranstvo. Uvek je bila nesinhronizovana, usamljena palijativna i zakasnela, a ne deo sireg sveobuhvatnog paketa efikasne ekonomske politike Izracunavanja pokazuju da u proseku svaki procenat devalvacije dinara doprinosi rastu inflacije za oko 0,2 procenta, pa ispada da je skoro veci ucinak bio na povecanju cena nego samog izvoza. Povecavala je troskove proizvodnje, vrsila prelivanje nacionalnog dohotka i pogorsavala “odnose razmene" i imala uticaj na porast novcane mase. Promene kursa bile su ex post i zvanicni devizni kurs nije prilagodjivan stvarnim odnosima unutrasnjih i spoljnih vrednosti, sto je izazvalo nove poremecaje i potkopavalo unutrasnji valutni integritet.

Koncepcijski, devalvacija kao metoda platnobilansnog prilagodjavanja je jedno problematicno i kontroverzno pitanje kada se radi o zemljama u razvoju i tranziciji (u koje spada i SRJ). Kao minimum za eventualni uspeh devalvacije potreban je politicki konsenzus za stabilizacioni paket, odnosno dodatne devizne rezerve da bi se branio novi kurs, kao i adekvatna i disciplinovana monetarna i fiskalna politika. Obicno su se devalvacije odlagale do poslednjeg momenta kada zvanicni kurs izgubi svaki smisao (uoci devalvacije u novembru 1995. kursna razlika je bila 230 odsto).

Uspeh same devalvacije velikim delom zavisi od kretanja nekoliko grupa “elasticnosti", i to: elasticnosti domace traznje za izvoznim proizvodima; elasticnosti domace traznje uvoznih proizvoda; elasticnosti domace ponude izvoznih proizvoda; elasticnosti inostrane ponude uvoznih proizvoda. Matematicka interpretacija se onda moze svesti na tzv. Marsal-Lernerovo pravilo koje pokazuje da ce devalvacija imati pozitivnog efekta na platnobilansno poboljsanje samo ako je “zbir elasticnosti i inostrane traznje za izvozom i domace traznje za uvozom veci od jedan". Ovi uslovi ne postoje u nasem okruzenju, pa bi posle sprovedene devalvacije dinara s postojanjem makroekonomske neravnoteze, vrlo brzo ponovo doslo do raskoraka izmedju zvanicnog i trzisnog kursa, a time i do novog pritiska za novom korekcijom kursa. Prema tome, devalvacija je sumnjivo resenje, pre svega, zbog neelasticnosti cena, i nije efikasna mera za eliminisanje platnobilansnih, strukturnih i razvojnih neravnoteza, vec ima inflatorno dejstvo na kratak i duzi rok. Sve jugoslovenske devalvacije imale su samo kratkorocne efekte i dugorocna kontraproduktivna dejstva. To znaci da sama kursna politika ne moze imati pozitivan uticaj na spoljnotrgovinske tokove bez nuzne promene strukture jugoslovenske privrede na principima trzista.

(Kraj u sutrasnjem broju)