Ima li naprslina na relaciji Milosevic - Perisic

Perisic bi mogao da ucini ozbiljniji otklon od S. Milosevica i da zavitla sidro ka, recimo, izvesnoj demokratskoj obali jedino ako bi naslutio da se ovaj nekim cudom uskoro survava sa vlasti, ili ako bi general odlucio da uniformu okaci o klin. Na horizontu se ne naziru ni jedna ni druga varijanta. Budimo, dakle, spokojni

Pise: Stipe Sikavica

Ako je uopste jos i moguce (u)zbuniti vec odavno sludjenu ovdasnju javnost, onda bi se moglo s razlogom ustvrditi da general Momcilo Perisic ceo ovogodisnji januar (u)zbunjuje narecenu javnost!

Stavise, Momcilo Perisic je bacio kosku, ni vise ni manje nego na brisani prostor izmedju SAD, najmocnije ekonomske i vojne sile sveta, i Rusije, iako do guse zaglibljene u posvemasnje siromastvo i ekonomsku bedu ali i dan-danas svetske vojne velesile, te su one medijskim oruzjem, istina za sada samo manevarskom municijom, jedna na drugu otvorile paljbu, a sve povodom Perisiceve javne natuknice o tome da bi i SR Jugoslavija mogla da potrazi mesto pod NATO kisobranom. No, to poglavlje jedne te iste price je ovog teksta, ovde je rec o igri na domacem terenu.

Vise ili manje svi nezavisni mediji i bar polovina domaceg javnog mnenja skloni su verovanju (o cemu se proteklih dana govorilo i pisalo) kako nacelnik Generalstaba Vojske Jugoslavije, ako vec nije sasvim okrenuo ledja Slobodanu Milosevicu, a ono predsednik savezne drzave u generalu vise nema pouzdan oslonac! Jos preciznije: u izbornom i opstem politickom rivalitetu (ciji je udarni talas na srecu prosao bez zrtava) izmedju crnogorskih politickih prvaka, Momira Bulatovica (iza kojeg je bio, izgleda i ostao, oficijelni Beograd sa S. Milosevicem na celu) i novog predsednika juzne republike, Mila Djukanovica - general i Vojska Jugoslavije naklonjeni su ovom potonjem. Slicni tonovi stizali su medijskim kanalima i iz medjunarodne zajednice, i to u razdoblju “visokog napona" izmedju stubova dveju pomenutih opcija. Na cemu su utemeljena ta verovanja?

Kazu: kad je izgledalo da ce nasilje u Crnoj Gori, a uoci inauguracije Mila Djukanovica, eskalirati sve do otvorene upotrebe Vojske Jugoslavije, navodno je Perisic na sednici Vrhovnog saveta odbrane replicirao Bulatovicima, Momiru i ministru vojnom Pavlu, kako bi uvlacenje Vojske u taj mutljag bilo pogubno za sve potencijalne aktere; potom, da su general i Milo razmenili novogodisnje cestitike (kao sto i jesu); da je, najzad, nacelnik Generalstaba uputio cestitku Djukanovicu posto je ovaj dao predsednicku zakletvu (sto je takodje evidentno), cime je general i javno priznao njegovu ustavnu trecinu vlasti u Vrhovnoj komandi. Uz sve to, Djukanovic je drzanje generala u najnovijem crnogorskom “dogadjanju naroda" okvalifikovao mudrim. Ipak, osmotrimo cinjenice i drugacijom dioptrijom.

Svaka otvorena igra s Vojskom Jugoslavije, u ovom slucaju u ulozi “zastite interesa" Momira Bulatovica, lako je mogla da sklizne i u gradjanski rat koji bi se, s velikim stepenom verovatnoce, preneo i na balkanski okolis. Izvesno bi u pozaru izgoreli i potpaljivaci, a ko zna sta bi ostalo i od Vojske! Ta prosta logika mora da je bila jasna i Gospodaru i generalu. Zato ce vojna informativno-propagandna operativa pokusavati da razveje spekulacije o (zlo)upotrebi armijskog oruzja u Crnoj Gori tako sto ce, s vremena na vreme, u prvi plan isturati zakonsku obavezu Vojske Jugoslavije po kojoj ona ima da se drzi po strani od svakog stranackog grupisanja, i po kojoj ne sme da podlegne iskusenju otvorenog navijanja u izbornim (i drugim) utakmicama koje se na domacem politickom poligonu po pravilu odigravaju na rubu necasti i neregularnosti.

Iza scene, medjutim, M. Perisic poslusno je igrao (kao i svi drugi glumci u ovom granginjolesknom provizoriju od drzave, uostalom) prema suptilnom scenariju S. Milosevica: sve vreme otkako su Momo i Milo posli svaki svojim putem, general i Vojska drzali su Bulatovicevu stranu, sto se lako moze ilustrovati bar nekolikim primerima, a najpre nekim taktickim vezbama i grmljavinom vojnih vazduhoplova koje su se izvanredno uklapale u obiman plan raznovrsnih pritisaka na Mila Djukanovica. Na toj istoj ravni mogao bi se posmatrati i izostanak Momcila Perisica sa Djukanoviceve inauguracione svecanosti, iako mu je poziv bio uredno upucen. (A tek bi to bilo nesto: da se na svecanosti pojavio i nacelnik Generalstaba, i to onako propisno uparadjen kakav je bio, kazu, i na “festi" novoizabranog srbijanskog predsednika Milana Milutinovica!) I ne samo to, nego Djukanovica, prilikom pomenute ceremonije, prisustvom nije niko udostojio ni iz Komande Druge armije. Sva je prilika da je tako naredio vrhovni komandant.

Na taj je nacin, dakle, general Perisic u isti mah udovoljavao Milosevicevim zahtevima i potrebama sve do one opasne granice rizika, a opet, u javnosti se predstavio kao komandant koji nije voljan da svoju vojsku vodi u propast. Ali, ovde se odmah namece vazno pitanje: sta bi radio i kako bi se poneo general da je predsednikova ludost prekoracila svaku crtu rizika?

Ipak, generalova ambivalentnost nije od juce, tj. njen izvor ne treba traziti u aktuelnim politickim gibanjima u Crnoj Gori. Prelista li se njegova biografija, narocito onaj njen deo otkako ga je Gospodar “klonirao" i ustolicio za nacelnika Generalstaba, iz nje se jasno pomalja janusovo lice: na manje vidljivoj strani on je bez ostatka u sluzbi Slobodana Milosevica i vladajucih partija u Srbiji i Crnoj Gori, a na osvetljenoj se prepoznaje u svakoj pogodnoj prilici naglasena “sudbinska povezanost naroda i njegove vojske", koji se podjednako beznadezno koprcaju u svakojakoj oskudici.

Jedna od upecatljivijih scena te, skoro ce pet godina duge predstave sa generalom u naslovnoj ulozi, odigrala se na Badnji dan prosle godine (ko bi se jos toga secao!). Momcilo Perisic i prvi tim njegovih saradnika primili su delegaciju Studentskog protesta ’96/97, sa kojeg su susreta (da li u cistoti svoje mladjahne naivnosti, ili mozda vec pod izvesnim dejstvom infekcije domaceg politikantstva, sto je za ovu priliku nevazno) studenti izasli ozarena lica kao da su izborili bogzna kakvu politicku pobedu. A nacelnik Generalstaba im nije obecao nista drugo nego da - tenkovi nece izaci na ulice!

Deo nase demokratske javnosti odmah se primio na tu izjavu, ne mareci za njenu sustinu, i od generala, koji je i u toj prilici i te kako stitio vladajuci rezim, izvajao pozitivnog junaka onih svetlih devedesetih dana u inace totalnoj politickoj pomrcini Srbije. Bas kao da je trebalo da tenkovi i pesadija izlaze na ulice, pa su sada oni, je li, u ime pravde i demokratije odustali od toga! Kao da i u takvim i slicnim prilikama njihovo mesto nije u kasarnama! I kao da vec nisu imali jedno tuzno i ruzno iskustvo sa tenkovima na beogradskim ulicama devedeset prve!

Sve u svemu, nije Momcilo Perisic uopste naivan igrac kakav je izlazio iz nekih novinarskih portretisanja. Moguce je, doduse, da mu se bas i ne dopadaju svi potezi Miloseviceve politike. Ali, svoj meteorski uspon lestvicom vojne hijerarhije najvecma duguje upravo Milosevicu; oni su cvrsto vezani odredjenim interesima, ratnim uspomenama i uopste zajednickim ratnim prtljagom. Zato je general spreman da bepsogovorno izvrsava svako naredjenje svog, sada i formalno vrhovnog komandanta. Da tako nije, ovaj bi ga kao od sale smenio, na sta inace cekaju svi oni generali koji su ubedjeni da je bas po njihovoj intelektualnoj i vojnickoj meri i projektovano formacijsko mesto nacelnika Generalstaba.

Perisic bi mogao da ucini ozbiljniji otklon od Slobodana Milosevica i da zavitla sidro ka recimo izvesnoj demokratskoj obali jedino ako bi naslutio da se ovaj nekim cudom uskoro survava sa vrhovne vlasti, ili ako bi general odlucio da uniformu okaci o klin. Za sada se ni jedna ni druga varijanta ne naziru na horizontu. Budimo, dakle, spokojni!