Pismo iz Beograda

Pise: Gorcin Stojanovic

Bekstvo sa mraznih ulica, u knjizare u kojima je toplo i mirise na ustajalu hartiju, gde se vreme usporava, katkad sasvim zaustavlja: ovde se, u tisini sacinjenoj od poluglasnih odlomaka recenica i suma radio-aparata sa rdjavim prijemom, moze prekinuti zahuktali dnevni ritam grada i posegnuti za mirom neizgovorenih reci, onih koje jos nikom nisu naudile. Ovde, nekoliko stepenika ispod nivoa ulice kojom otice vreva obliznje pijace, umeksavaju se ostri rubovi grada, zaobljuju se reski zvukovi, a zagor postaje jedina veza sa svetom gore napolju. "Zagor", uostalom, ime je ovog mesta.

Ulazim s jasnom namerom da kupim ranije odabranu knjigu, onu kojoj pocetno veliko slovo pristoji prirodno. Ova se verzija Bozije reci tesko pronalazi ovih godina. U njeno se ime, kazu, ratovalo. Imao sam nekad tu knjigu, mozda je i sada imam, ali to je negde drugde, to je neko drugo "ovde". Mogu reci, dakle, da posedujem Knjigu, ako je cela, ako se niko nije ogrejao na Rec, doslovno govoreci, nikako metaforicki. Pronalazim knjigu, uz nju jos jedno brosirano izdanje davno procitanog pisca, on vise ne zivi ovde, kupujem i to. Pre nego sto cu se vratiti u gornji svet ledenog asfalta i pijacne vreme, zaustavljam se nad kutijama sa starim dopisnicama, razglednicama i reprodukcijama. Crno-bele panorame Opatije, Venecije i Dubrovnika, fotografije necijih predaka, jeftine reprodukcije starih majstora, naslanjaju se jedna uz drugu. Ovlasno preturam po prasnjavim slicicima, bez odredjene namere, tek tako. Jedna fotografija ulazi u vidno polje nekoliko puta, namece se svojim prisustvom. Na fotografiji moze se videti gradjevina, bogomolja s velikom kupolom na osmougaonoj osnovi, a sve to na kamenoj kocki, stampa je losa, fotografija crno-bela. Orijentalni lukovi s tri manje kupole cine ulaz, vidi se jos i drvena taraba okolo, koliko se moze sagledati od gustog rastinja. Fotos je snimljen u leto, iz desnog ugla viri mali plast sena. Iza gradjevine, snimljene iz blagog donjeg rakursa, vidi se obronak nekog brega, a iznad - velika povrsina neba. Izgleda kao da je oblacno, ali to je u stvari suncano, na zdanje pada rano popodnevno svetlo, ono gore su oblaci na pozadini od cistog neba, fotografija i stampa su starinske i rdjave. Valjda zbog toga, prizor izgleda irealno.

Siguran sam da nikad nisam video ovu gradjevinu, vidjao sam slicne, ali ovu ipak poznajem. Okrecem drugu stranu, ovo je zapravo razglednica, upucena gospodjici Mileni M., u Dusanovu ulicu, dvadesetsestog jula, godina je necitka, zelenkasta markica iscepana, vidi se samo broj petnaest u gornjem desnom uglu i cirilicno "Autoput". Razglednicu je stampalo "Turisticko drustvo Foca", godina izdavanja je 1958, mesto izdavanja Foca, o cemu svedoci i okrugli postanski pecat, kao i drugi, cetvrtasti zig, na kojem su ispisani mesto i datumi petnaestogodisnje obletnice obliznje velike bitke.

Ovo je, dakle, dzamija Aladza, ona o kojoj sam ucio kao jednoj od tri najlepse gradjevine otomanske arhitekture u Bosni, uz banjalucku Ferhadiju i sarajevsku Begovu dzamiju. Aladza vise ne postoji, kao ni Ferhadija, mada sam, tu, skoro, od nekolicine pametnih i obrazovanih ljudi, nikakvih primitivaca, cuo izraze neverice. Culi su, da, za Stari most, ali za ovo nisu sigurni, kazu. "Onima koji nece da vjeruju, doista je svejedno opominjao ih ti ili ne opominjao - oni nece vjerovati". Tako stoji u Knjizi, pri samom pocetku. Kupujem slicicu nepostojece dzamije koju nikad nisam video, kao sto nikad nisam bio u gradu koji se vise ne zove kao na ovoj razglednici. Sliku stavljam u Knjigu. Odlazim ka pijaci.